Стваралаштво је путовање у самозаборав (o поетици Момчила Настасијевића)

Настасијевић је наш први модерни егзистенцијалист, прави Кјеркегор у стиху и прози. Његова зебња не заснива се на теоријској или интелектуалној премиси као у савремених немачких или француских философа езгистенције и егзистенцијалистичких писаца него исходи из сензибилног струјања (пре)осетљивог бића на само присуство у животу.

Ипак је тај трептај зебње добио у његовој теоријској мисли потпуно и савршено сагласје.

Поетска мисао Момчила Настасијевића може се графички представити као круг: човек је затворен у своју земаљску и материјалну егзистенцију у којој дотрајава своју трагичну судбину. Трагичност је у дефиницији индивидуе, у чињеници индивидуалног постојања. Ако је свако индивидуално издвајање удаљавање од суштине, онда је суштина езгистенције  у патњи и страдању: егзистенција пати због одвојености од есенције, дух због заробљености материјом.

Суштински поестки садржаји Момчила Настасијевића мотивисани су непрестаном тежњом да се превазиђе размак између субјекта и свебића, и патњом због његове непремостивости. Отуда је поезија сва у напону да „открије истину постојања“. У чину поетског сазнања открива се једини излаз из долине патње: „осетити једно и у једном све, и у свему самог себе.“ 

Иако духовно биће или баш зато, човек је спутан материјом, али материја је амбивалентна: она одваја човека од духовног света и истовремено му пружа средство помоћу кога може наслутити свет духа.

Први корак у чину стварања јесте заволети све ствари и сажалити се на њих. Заволети их треба јер су део Божје креације као и ми, а сажаљење је замена за самосажаљење због патње за својим изгубљеним духовним извориштем. Пошто је суштински поетски простор испуњен жудњом езгистенције за есенцијом, нераздвојни пратиоци песника су страх, бол, радост и смелост.

(…)

Од огромног је значаја утврдити шта за Настасијевића представља садржина речи „дух“, који се овде неизбежно јавља у пресудној улози. Реч дух није конституисана у Настасијевића само у у једноставној и рационално дефинисаној формулацији.

Дух се не јавља само као опозитни члан једне упрошћене дуалистичке амбиваленције који би супротан пол било тело, путеност. Он у свом најдубљем значењу има једну семантичку окосницу којом се, на известан морфолошки начин, приближује Јунгу, а суштински чини један метафизички и мистички концепт.

У овом свом значењу реч дух сажима рационално и свесно недокучив појам изворне суштине ствари, он је шопенхауеровска, иако не волунтаристички обојена, антитеза свету привида и појавности, вечна духовна есенцијалност коју егзистенцијасамо наслућује али јој хрли уверена да ће је досећи индивидуалним саморастчавањем, стапањем са свеукупношћу постојања.

Очито, ови појмови задиру у суштину и значење саме речи поезија. Поезија је грчка реч, потиче од глагола чиним, извршујем, стварам. У Настасијевића, овај грчки појам као да има старију, источњачко-будистичку нијансу, која отвара релацију према Хесеу: стварати значи себе као индивидуацију расточавати.

Ми бисмо били склони да ову формулу древне философске мудрости дефинишемо као стварање које је себе-расподељивање на елементе материје света о којем певам. Свакако да постоји ступњевитост инспирације од најнижег до највишег, као да се иде по духовно-сазнајној лествици чији је коначни циљ стапање са свепостојањем ствари.

Настасијевићевим „лирским“ круговима одговарају, као теоријско-естетички и философски пандан, поетички и естетички кругови. Теоријски искази Момчила Настасијевића крећу се у ритуалним круговима који се растачу антиномијама да би се постигло поклапање полазне (модерна поетска редукција) и завршне тачке (романтичарска формула бескрајности).

Парадигма тог ритуалног кружења постављена је као духовна адамска константа. У адамском кругу, исто као у Клајста, поклапају се полазна (невиност апсолутног знања) и завршна тачка (невиност апсолутног незнања). Има у томе неке дубље онтолошке мудрости: ритуално кретање у круговима савлађује антиномичну подељеност бића и успоставља првобитно (све)јединство.

У првом поетичком кругу Момчила Настасијевића исказан је став да „нејсугестивније делује оно што је неисказано“. Друга верзија ове антиномије формулисана је овако: „Где је неопходно ћутање… тек ћу проговорити“. У другом, минимум речи води у максимум израза, редуковани исказ носи бескрајност значења, односно значење бескраја.

У трећем, конкретно се поклапа са надстварним, материјално са духовним (симболички идентитет значења). У четвртом, лепота је мост између коначног и бесконачног, појмовног и непојмовног. У петом, најдубља индивидуалност у певању постиже највећу универзалност у одјеку. Дух уметности је спајајући принцип народа и раса, јер „општечовечанско у уметности колико је цветом изнад толико је кореном испод националног“.

Тако смо дошли до једне од средишних и суштинских тачака ове естетичке категорије: то је однос националног и светског, индивидуалног и универзалног, локалног и општечовечанског. Да би партициповало у универзалном, појединачно мора бити што индивидуалније и аутентичније.

Родно тло није само себи сврха него пут, и то незаобилазан, у општељудско, нека врста посредништва или моста између индивидуалног и универзалног духа. Отуда индивидуално поставља себи циљ који води у превазилажење и потирање личности како би човек остварио себе у свему, а све у себи. Стваралаштво је путовање у самозаборав до тачке где престаје и мисао и осећање и личност:

„Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе.“

Целокупна поезија Момчила Настасијевића изграђена је на овом привидном парадоску као на једном од својих живота. Попут Гетеа и романтичара, Настасијевић је на самоодрицању и редуковању Ега поседовања изградио бескрајни поетски универзум.

(1994)

З. Глушчевић, „Поетски и поетички кругови: стогодишњица рођења Момчила Настасијевића“ (одломак), Књижевност и ритуали, СКЗ, Београд, 1998.

Santa Maria Della Salute

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Momčilo Nastasijević