Судбина Лењинових бисти

Тешко да се било који други светски лидер може похвалити толиким бројем подигнутих бисти као најмоћнији комуниста, револуционар, своједобно државник, писац и филозоф Владимир Иљич Лењин. У његовој бурној биографији смењују се слике као на акционом филму. Рођен је 1870. а већ године 1886. остаје без оца, док само годину дана касније старијег брата Александра вешају након пропалог покушаја атентата на цара Александра II. Међутим Лењин није био спречен у настојањима да упркос овом крајње неповољном развоју догађаја без већих проблема упише студије права, то је било изводљиво јер иза братовог бунтовничког акта од стране властодржаца није била усмерена никаква одмазда ни на кога из угледне породице из које је иначе Лењин потекао, али ће касније, чим буде примећен у студентским немирима, бити искључен са универзитета већ у току прве године студија. Необуздан темперамент напросто као да се црпио из драматичних животних околности које су га пратиле. Након што марксистичку организацију у Санкт Петерсбургу разбију 1895. властдржци идентификују његову активност и вежу му руке одмах. Он ће прво провести у затвору око годину дана а затим га осуђују на додатно трогодишње изгнанство у једно сибирско село. По ономе што jе писано о његовом животу за време прогона говори се да је тамо започео студиозније да развија теорију по којој ће важећи капитализам именовати за највећег непријатеља радничке класе, односно свих обичних људи. Проширивањем властитих ставова касније ће се образовати појам који у комунистичкој идеологији важи за један од најпознатијих: лењинизам.

Без обзира каква клима мишљења преовладавала о њему ипак нико не може да спори његов историјски траг, као ни другу чињеницу, да је део света каквог данас познајемо у разним областима живота измењен и обликован управо под дејством вибрација Октобарске револуције на чијем челу се налазио управо Лењин. Један запдни мислилац, делимично супротног уверења, је рекао о њему: По немилосрдном снегу историје овај човек газио је и снажно и дубоко. С тога не чуди ни толико распростањен култ лидера чији је живот потрајао релативно кратко, до 1924. Додуше, ваљало би имати пред собом просек да би се могла одржати тврдња о релативно кратком животу, јер, шта за једног лидера значи дуговечан живот?

Да се ореол бившег државника није гасио дуго након смрти показивали су бројни спомници који су се у неизмењеном стању налазили све до распада Совјетског Савеза у Естонији, Русији, Белорусији, Молдавији, Украјини. До дана данашњег скоро сваки већи град на територији бившег СССР има по једног Лењина. Али који је рок трајања једне политичке фигуре? Када је дошло до распада многе од земаља су кренуле, како се чини се по обрнутој инерцији револуције, са уклањалем Лењинових бисти и то без овлаштења, па и без знања, уметника који су их правили. У хроникама је остало записано да су неке од њих рушили још и пре у европским пост-комунистичким земљама на Балтику. Чим је гвоздена шака попустила све се опет почело враћати на оно како је већ било. Из срца Москве 1991. уклоњено је и само Лењиново балсамовано тело. Ипак многе Лењинове бисте су сачуване до данас а неке нове су подигнуте у Русији и Украјини за потребе обележавања важнијих историјских датума. Две нове су скоро подигнуте на истоку Украјине у области која граничи са Руском Федерацијом. Критичари прошлости овај потез виде као чин бескорисне тврдоглавости, док неки, са дозом провокативности, процењују да то није ништа више од рефлекса мртвог комунистичког коња.

Било како било, Лењиновој фигури, често насилно негованој кроз један историјски период, прети период неизвесности што се тиче очувања на сцени. У Украјини, сходно приликама у којима актуелна политичка ситуација функционише, прошле године крајем јуна у Кијеву су на тамошњу Лењинову бисту присталице десне националне струје практично насрнули. Око њих уз мердевинe су се попели до Лењиновог лица а онда чекићем сломили лице и руку, наводе извештачи. Украјински националисти су већ раније захтевали уклањање бисте из центра Кијева, али лева струја која је на власти није дозволила да се објекат помери, како се даље наводи. Украјински националисти рачунају на то: да ако се нешто насилно запамти ваљда је то могуће и насилно заборавити. Боље онда што пре.

Новијег датума је и случај из Калинграда где је Лењинова биста потпуно префарбана наранџастом бојом. Локална власт је саопштила да су накнадно ангажовали три тима радника са задужењем да очисте споменик убрзо након догађаја. Помучили су се неколико сати и потрошили више од 60 литара ацетона да би очистили бисту а администрација је платила око 700 долара за чишћење. Локални комунисти су у инциденту видели покушај да се спречи њихов марш који обележава годишњицу бољшевичке револуције. Биста је претходно једанпут била префарбана у црну боју. Изгредници су том приликом у близини оставили поруку у којој показују да желе да се пажња скрене на жртве црвеног терора, закључује полицијски извештај.

Ако је Калинград платио неки ситниш од 700 долара да санира штету онда је Санкт Петерсбург гадно награбусио. У априлу 2009. бронзану бисту Владимира Лењина оштетила је снажна детонација. За рестаурацију треба издвојити око 8 милиона рубљи, или 236.000 речено језиком долара. Комунисти обећавају да ће прикупити средства за обнову овог по њих нарочито вредног споменика. Тај бронзани споменик постављен је 1926. на месту где је Лењин одржао свој чувени говор након повратка из егзила 1917. да би затим повео Октобарску револуцију. Бисту су касније померили ближе реци Неви.

Поред политичих натезања и детонација постоји и неколицина ведријих момената. Тако префарбавање Лењинових споменика већ има краћи историјат и онај догађај из Калинграда већ је део из те приче. Ове године је неки непознати уметник (можда и више њих) у селу близу руског града Брајнска прешао новом бојом локални Лењинов споменик, тако да је комунистички лидер више подсећао на циркуског кловна. Обојени Лењин деловао је освежено. Скоро се десио још један догађај, документован од стране власти као инцидент у другом руског граду где су преко Лењинове фигуре бити обојени ружичасти кругови. Затим, у другом руском граду десио се још нешто. Локалном шаљивџији пало је на памет да преко Лењинове главе под окриљем ноћи натуче популарну врисак маску.

Надајмо се да је можда ово један од оних момената у коме на светло дана излази оно што се већ дуго спрема у подземљу уметности. Руска уметност често воли баш да изрони однекуд из подземља. И oстaле уметности воле дa избију однекуд из подземља. Присетимо се како је сад већ надалеко чувени Бенкси запчињао каријеру, беше то у Енглеској. Није ли његов први јавни наступ био пропраћен скоро као прворазредни скандал: фарбање свиња у традиционални плави шаховски патерн енглеских полицајаца? Ти његови субверзивни актови су га и лансирали међу водеће андерграунд уметнике од средине деведесетих.

Засад, барем у јавност, није изнет никакав план поводом питања споменика прошлости из совјетског контекста. А шта се и може учинити а да се негде већ не произведе неко незадовољство властима најманје потребно. Сигурно да за већину људи, па тако и код нас, више нема ауторитета не које се не може бацити боја.