Тајне најдубљег бола – Џулијан Барнс

Нешто сасвим лично

“Сви имамо бол, то није ни тешко ни неуобичајено. Али да бол постане књижевно дело, то је већ нешто друго.”

Имам утисак да шта год да кажем о овом роману који је у ствари нека врста мемоарског списа у свом централном делу, неће бити довољно а онда ни објективно. Никада пре њега не имадох књигу која ми је “променила живот” или ме одредила. И заиста, многи читаоци и поштоваоци Барнсовог дела не сматрају овај роман његовим врхунцем те се тако утврђујем у уверењу да је он сува субјективна слика онога што може продрети у самог човека. Књижевност плете невидљиве нити –

“Спојиш две ствари које никада раније нико није спојио. И свет се промени. Људи можда не примете одмах, али нема везе. Свет се свеједно променио.”

Већ је то у књижевном свету добро позната ствар – структура овог романа: написан је у три краћа дела. Први говори о Надару, фотографу и летењу балоном, други о искреној и несрећној љубави Фреда Барнабија према Сари Бернар у Паризу а трећи о дубини страшног бола самог Џулијана Барнса пошто нагло и неповратно изгуби жену коју воли. На почетку је то једна наивна прича, разиграни деветнаести век, додуше бритким пером, пуна добре и праве постмодерне технике – фрагменитрани садржаји, исечци из новина, есејистички приступ. Ништа, али ништа вас не припреми на тај страшан удар налик ономе који се деси када нешто пође по злу и балон удари о тле. Кад се вратите на приче, можда видите ту танку нит климаксне деонице која је могла наговестити да ћете се слупати. Али нисте то видели. Када почнете трећи део, још увек са еланом, заборавите на прва два. Чињенице су једноставне и стају у једну реченицу: ауторова вољена жена, највољенија икада, умрла је од тумора на мозгу тридесетседам дана од постављања дијагнозе. Све друго није – немогућност да се неко опрости од вољенога бића, неспремност, наглост, све недоречено у нама када неко драг неповратно оде и оно што је похрањено у човеку а видимо као успомене у облику издужених слика калеидоскопа. Џулијан је и вајар и ковач и каменорезац у исто време. Сваки замах његовог чекића затресе вам утробу прецизношћу која део по део, камен по камен, разлупава њихов живот у парампарчад која су у његовом срцу нетакнута и цела.

“Сећам се, акутно, последњих ствари. Последње књиге коју је прочитала. Последње представе на коју смо ишли заједно. Последњег кревета у коме смо спавали а није био наш. Последљег пута када се потписала. Последње целе реченице. Последње изговорене речи.”

Овај роман је реч. Могао би бити саздан од цитата које издвојимо као животне истине. Он стоји сам. Сам за себе. Тешко га је објаснити или нечему потчинити. Прихватили сте га таквог. Да је “љубав стециште истине и магије.”

А онда на самом крају, одједном, и још више одједном него то да је нечија жена умрла за тридесетседам дана и више одједном него чињеница да је нечији бол неиздржив а да мора да настави као да ништа није било пред људима који га сажаљевају на начине од којих ни један једини није добар, стоји на самом крају та чињеница којој ни један онколог не би одобрио приступ ни на једну клинику – рак никада не оде, он се само притаји и престроји, збије редове да би се вратио у најгорем могућем облику.

Бол је испитан, изнутрица сервирана, филозофске идеје успостављене, животни принципи преиспитани. Неће се по томе овај роман памтити. Неке ствари ћете и заборавити. Али нећете да после овог романа Џулијан Барнс никада више није проговорио о својој жени. И да вам је душа потонула док сте читали.

“Питаш се: у коликој мери у свем том хаосу недостајања мени недостаје она, или ми недостаје живот који смо заједно водили, или ми недостаје оно у њој због чега сам био више свој, или ми недостаје једноставно друштво, или (не тако једноставна) љубав, или све то, или заједнички делићи свега тога? Питаш се: какве среће има у обичној успомени на срећу? И како у сваком случају то може функционисати, с обзиром на то да се срећа увек састојала од нечега што смо делили? Самотна срећа – то звучи као спој супротности, невероватна скаламерија која се никад неће подићи са земље.”

Човекова се нарав може одредити по његовој дружбеници или жени. Свака жена објашњава човека који је воли, и обрнуто: он објашњава њен карактер: Ретко бива да посматрач не пронађе обиље интимних и тананих веза између њих. Верујем да највећа срећа увек произилази из највећег склада.”

Не бих ово свакоме поклонила, чувала бих као тајну. Штрецнем се сваки пут када неко пише о овом роману. Некако је мој.