У кухињи Ернеста Хемингвеја

Ознаке поред пута показују колико миља још преостаје до најјужније тачке северно-америчког континента. На нултој миљи, где се мешају воде Мексичког залива и Атланског окена и сударају два различита света, пословни амерички и узбудљиви карипски, ближе Куби него домовини, као последња тачка у низу минијатурних острва, сместио се град-острво Ки Вест. Ова група од преко 800 острва, од којих је само 30 насељено, названа је Флорида Киз. Необичан назив који потиче од шпанске речи за ниско, равно земљиште, добили су са правом: на Ки Весту највиша тачка је на пет метара надморске висине. Сва острва су припадала Шпанији која их је почетком 19. века продала једном америчком богаташу за две хиљаде долара. Данас ово земљиште баснословно вреди и на њему се налазе неке од најскупљих некретнина у Сједињеним Америчким Државама.

Ки Вест је био непознат свету док милијардер Хенри Флагер није изградио железницу од севера Флориде до њене крајње тачке и претворио га у копнени град. Данас стара железница више не ради и до острва широког само три километра, удаљеног 165 километара од копна, стиже се путем са 42 моста, од којих је најдужи једанаест километара. Стотине тона блиставо белог, свиленкастог песка на плажама Ки Веста донесено је са Бахама јер је обала каменита. Ниста необично јер Ки Вест живи од туриста којих увек има више него становника.

У прошлости, овуда су пролазиле галије шпанске круне натоварене златом, сребром, драгим камењем, кафом и зачинима. Користиле су повољне струје и ветрове да стигну из Мексика и Јужне Америке у Европу. Тада непријатељске државе, Енглеска, Франсцуска и Холандија, организовале су посебне бродове да отимају ове драгоцене товаре. Када је Шпанија са њима склопила мир, напади су званично престали, али посаде које су до тада биле на државном платном списку, наставиле су самостално са овим уносним послом. Тако су настали гусари који су нападали све бродове, без обзира на заставу под којом су пловили. Опасне воде око Ки Веста постале су гробница преко две стотине опљачканих бродова који и данас леже на морском дну. Гусари су свој посао успешно обављали све до средине 19. века, када је америчка морнарица, у циљу да их уништи, основала овде поморску базу. Гусари су се онда преорјентисали на други, легалан посао – спасилаца потонулог блага. Привлачне тиркизне воде око Ки Веста су подмукле и често кобне. Испод блиставе лепоте мора, крију се оштри корални гребени, а разбеснела олуја за тили час прекрије сунчано небо. Ова смртоносна комбинација разбила је бројне бродове о стене и упропастила банкарске рачуне многих трговаца. Током зиме, када олује нису честе, спасиоци су лажним сигналима наводили бродове на гребене, а затим хитали да спасавају њихов товар. Са осматрачница високих преко тридесет метара, даноноћно су гледали на пучину. Око 2000 тадашњих становника је са нестрпљењем ишчекивало клепет звона и повике који су се чули од Атлантика до Мексичког залива: „Олупина на видику”! Ко први стигне до насуканог брода, командује акцијом спасавања и добија највећи део награде за спасени товар. Захваљујући годишњој заради од неких пола милиона, око седам милиона у данашњим доларима, Ки Вест је педесет година био град са највећим приходом по глави становника у америчкој унији. Са модерном навигацијом, неустрашиви спасиоци потонулих блага су нестали. Заменили су их нови, који уз помоћ робота, у морским дубинама налазе давно потопљен драгоцени товар. Овде је извађено и најпознатије потонуло благо на свету: преко хиљаду полуга злата и сребра са шпанског једрењака Нуестра Сенора Де Аточа кога је прогутало побеснело море пре четири стотине година.

Узбудљиви догађаји и даље прате Ки Вест. Тако је овај град-острво прогласио независност од САД 1982. године, као одговор на полицијску блокаду јединог пута који води ка копну, у циљу да се спречи улазак илегалних емиграната. Када грађани Ки Веста нису успели да је уклоне ни судским путем, у знак протеста су прогласили независност, изабрали владу, основали војску и објавили рат матици. Државу су назвали „Конк република”, по великој, јестивој шкољки која се некада ловила у околним водама. Независност је трајала само један минут, јер се председник владе по проглашењу предао федералним агентима. Република и данас постоји, али само као симбол слободног духа и туристички мамац. Међутим, издаје своје пасоше са којима су неки власници чак несметано путовали по свету. За само 118 долара свако може добити држављанство и пасош, а за 10.000 долара дипломатски и звање амбасадора!!! Захтеви се примају и преко интернета…

Необичност Ки Веста, авантуристички дух њених становника, изванредна клима и топло море током целе године, привукли су многе интересантне личности. Ернест Хемингвеј је овде написао своја најпознатија дела чија се прва издања чувају у његовој кући претвореној у музеј. У кухињи, где је спремао специјалитете од риба које је сам ловио, и данас се осећају његов дух и мирис рума који је пио уместо воде. Преко шездесет мачака, потомака његове мачке са шест прстију, слободно шетају около и многе имају ту исту, необичну карактеристику. На Ки Весту је и некадашње летовалиште америчких председника „Мала Бела Кућа”, где је председник Труман донео одлуку да помогне изградњу порушене Европе. Салон још увек краси његов карташки сто, јер је. био страствени играч покера, сто је и у данашње време шокантно за једног председника.

Историја Ки Веста везана је и за кубанске емигранте који су почели да се насељавају за време кубанског грађанског рата. Са собом су донели све чари кубанске кухиње и ароме руком увијаних цигара. У граду је некада постојало преко 160 фабрика које су производиле више од сто милиона кубанских цигара годишње. До Кубе је само 145 километара, па су обале Ки Веста и у савременој историји биле спас за Кубанце: 1980. године, за пет месеци, на плаже Ки Веста искрцало се преко 125.000 кубанских емиграната. Неки су наставили пут, а они који су остали на острву по много чему сличном њиховом родном, дају Ки Весту посебан шарм, па се путнику чини да је јако далеко од америчке цивилизације: шпански језик се чује више него енглески, кубански ресторани владају гастрономским небом, а латино музика преовлађује у свим баровима и на радио таласима. Ко долази овде, треба му само фото апарат, купаћи костим и пун новчаник. Добро расположење и узбудљива атмосфера осећају се у ваздуху, чим закорачите на једину главну улицу на свету која почиње на једном а завршава се на другом мору. И не заборавите наочаре за сунце: овде је један од најспектакуларнијих залазака сунца на западној хемисфери.