Крајем четрдесетих година двадесетог века, понегде још разрушеним улицама Београда пажњу је привлачио повисок младић, зелених очију, косе светле као слама, увек насмејан. Обучен лежерно, у руску рубашку или бело одело, још више се истицао у мору сивих и још униформисаних суграђана.  Говоркало се да се ради о неком Русу, сликару. Дружељубив и весео по природи. Игор Васиљев, представљао се… Рођени Београђанин, са Сењака. А породична приче сеже у прошлост.

Још онда кад је, баш некако пред бољшевичку револуцију, „полковник” руске царске војске Алексеј Васиљев, геодета и астроном, истраживач Сибира, негде на небу изнад Хабаровска открио нову звезду. Убрзо су звезде, оне црвене, прекриле цело царство. Револуција, па за њом и грађански рат. Васиљеви су одабрали страну. Као официр, Алексеј је остао са „белима”, па је поделио и њихову судбину после слома контрареволуције. Изгнанство.

Доспео је 1920. године у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Млада краљевина оберучке је прихватила руске избеглице, омогућила им да наставе колико-толико нормалан живот. А међу тим избеглицама налазио се цвет руске интелектуалне елите: официри, инжењери, архитекте, сликари, глумци и многи други. Међу њима и Васиљеви. Алексејев син, такође Алексеј, рођен 1901. године, одмах по доласку у нову отаџбину уписао је Архитектонски факултет. А како је био надарен за цртање, и Уметничку школу. Тамо, на часовима, оним вечерњим, упознаје Валентину, Ваљу. Рођена 1904. године у Одеси, са оцем судијом, Пољаком, и целом породицом нашла се у изгнанству. У Београду.

Час по час, и родила се љубав. Убрзо се венчавају и настањују на Сењаку. Пар уметника, при том и срдачних Руса, брзо стиче наклоност комшилука.  Алексеј, по дипломирању, ради као сарадник архитекте Григорија Самојлова. Путује са њим, трче с градилишта на градилиште. Много се гради, после ратних разарања. А Самојлов са својим сарадницима и те како оставља печат. Уосталом, као и већина белих Руса, свако у својој области.

Љубав преко нишана

Младом пару рађа се син. На несрећу, услед неке болести, дете умире. Ипак, 17. маја 1928. године добијају још једно дете. Опет син. Нека се зове Игор! Од самог рођења дечак је окружен безрезервном љубављу и пажњом родитеља. Биће да је услед бола због губитка детета Игору дозвољавано много шта за шта би његови другари добили историјске батине. Од верања по комшијском дрвећу, одлазака у истраживања недалеке Аде Циганлије, па надаље. А некако, у таквој кућној атмосфери, с родитељима уметницима и цртаћим прибором по целој кући, дечак се хвата оловке и боја. У кући се стално разговара о уметности, миришу камилица и уљане боје, слика се, уметност се живи. Игору допуштају да мрља по платнима. Чак и док Алексеј и Ваља заједно раде на портрету краља Петра ИИ. Ничим ограничена слобода.

Ипак, радост није потрајала. Избио је рат, онај други и крвавији, а то је значило преживљавање, од данас до сутра. Игор се, као и сви тадашњи младићи, дао на помагање породици. Мало црна берза, мало крађа из немачких магацина, мало скупљање угља испалог из локомотива.  А у паузама, препливавала се Сава. Јесте да је са друге стране била такозвана НДХ, што ће рећи да су могли да их побију чим би крочили на другу обалу, али су клинци били спремни на ризик. Савом су плутали и напуштени чамци, па је свако имао свој. А нешто касније, виђали су плутајуће лешеве, прво из Јасеновца. И тако све до ослобођења града. Лепо и страшно.

Архитекта Предраг Ристић, један од најближих Игорових пријатеља, касније се сећао анегдоте из тих дана. Негде код Цареве ћуприје Игора је пресрела патрола Црвене армије:

– Стој, кто идјот?

– „Игор Васиљев.

– Што ти, бјелиј?

– Ја тољка рускиј!

– А што ви, красније?

– Ми тоже тољка рускије!”

Уследило је љубљење. Оно руско, кад све пуца. Вреди рећи да је то било време када ослободиоци нису нимало благонаклоно гледали на овдашње „беле Русе”, напротив.

Све време Игор неуморно слика. Отац, који је остао без посла, издржава породицу тако што ретушира слике сељацима из околине Београда, па и за многе београдске фотографе. Увеличава их, румени им образе, у замену за намирнице. Румени образи удаваче у замену за десетак јаја. На тачкице ионако није могло много тога да се добије. А породица не допушта да их сивило поклопи, свакодневно се окупљају, мајка Ваља свира клавир, сви певају. Игор доводи другове, које би родитељи обавезно питали шта свирају и који глас певају.

Михизове лекције

И даље слика. Сада и на Сави. Тамо је, од Топчидерске реке, па све до Макиша, било дивље насеље, сви могући модели шупа и барака. И све у друштву немачких ратних заробљеника који су, одевени у џакове од цемента и са дрвеним кломпама на ногама, то насеље и изградили. Једне ноћи, усред новембра, Игор и Пеђа Ристић препливали су Саву и покушали да довуку два балвана. Један су успут изгубили, а од другог, пресеченог на четири дела, направили стубове. На њима је Игор направио сојеницу. Плетара, облепљена блатом, али окречена, убрзо је постала његов атеље. И не само његов. Све које је познавао заразио је сликањем. Од Ристића, преко Леонида Шејке и Косте Брадића, до Дада Ђурића и Уроша Тошковића. Како није било платна ни за одећу, а камоли за развлачење на блинд-рам, Игор је брзо изнашао начин да масном бојом слика на паусу, ко зна одакле набављеном. И цело друштванце почиње тако да ради. Слике се нижу, једна за другом.

За то време, оно формално образовање му и није превише важно. Осећа да га школа гуши. Као и многи, машта о одласку у иностранство. Како су родитељи били врло забринути вероватним синовљевим избацивањем из школе, налазе му приватног „инструктора” који ће да га подучава. Младог студента, Борислава Михајловића Михиза. Овај чувени сценариста и књижевни критичар оставио је драгоцено сведочанство о целој породици Васиљев. Пуку Игоровом. О оцу, високом господственом човеку оштро срезаног профила, који је подсећао на Пастернака, и мајци, сентименталној и поетичној, правој Рускињи. Оној која је гледала у свог јединца као у Бога. И неговала унучицу. Игор је, наиме, још у гимназији, стигао да се заљуби и ожени школском другарицом Љупком. Из тог брака рођена је кћи Светлана. Михиз је сведочио и о Игоровом оптимизму. Био је свестан да расте у одличног сликара. Тврдио је да они празни зидови у цркви светог Марка на Ташмајдану чекају само на њега.

Покушај атентата

Михизове лекције Игор углавном није ни слушао. Захваљујући оптимизму, некако је успео да шармира и професоре и да се провуче кроз та два разреда гимназије. Михиз је писао и да су му Васиљеви плаћали далеко више него што је договорено, а уз то увек налазили начин да га и нахране, у свој оној беди и оскудици. А Игор не престаје да слика.

Отац је желео да му наследник студира архитектуру, али је оно играње бојама од малих ногу превагнуло. Уписује Академију. Студије сликарства, оне 1948. године, у време жестоког сукоба Југославије са Совјетским Савезом.

Извесно време покушава да дисциплиновано ради, све по програму, да се обуздава. Цртежи гипсаних одливака, а у писмима сведочи колико је замрзео гипс. Хоће да ради онако како осећа. Обожава Ван Гога. Одлази на екскурзије, са којих се враћа са скицама. Са собом стално носи блокчић, перца и туш. Стално црта. А онда га стижу духови прошлости, на које су већ сви заборавили.

Наиме, негде у марту 1947. године, Игор је ухапшен са групом младића. Оптужени су да су ковали заверу да убију Тита. Како се радило о клиначким причама, које је неко из тог круга испричао где није требало, полиција их је убрзо после хапшења и неколико шамара пустила, уз строге претње да пазе шта раде. По сведочењу Игорове супруге Љупке и кћери Марије, почетком 1950. године, после повратка са неке журке, прославе Српске нове године, пресрела су га двојица у кожним капутима. Удба! Како је увелико трајао сукоб са СССР, то су од Игора тражили да слуша шта се прича у круговима руске емиграције у Београду. Све што чује има да јави где треба. Ако одбије, зна шта га чека. И њега, и родитеље, и мало дете. Игор је са гнушањем одбио да постане полицијски доушник. А онда су извукли ону дечју игру с тобожњим атентатом. Брзо је ухапшен, и још брже осуђен, на две године затвора, са све присилним радом.

Из затвора на изложбу

На робију је отишао с осмехом, говорио је да је и то за људе. А уметност га ни тамо не напушта. Налази начин да црта, на отпацима папира, оловчицама, нагорелим шибицама, чиме год. Већина тих цртежа остала је у затвору, није му дозвољено да их изнесе. После месец-два робијања, Игор се досетио и с неким друговима пријавио се као криминалац. У времену политичких затвореника, то је носило лакши положај. Тако је и завршио на изградњи Филмског града у Београду, где су услови били осетно бољи, па би чак са друговима успео понекад да побегне кући, чак и на једну изложбу.

За то време родитељи су обијали прагове, не би ли како спасли јединца. Комшија адвокат пише представку у којој објашњава да се ради о заблуделом омладинцу. Отац Алексеј некако успева да се пробије до Моше Пијаде, високог функционера нове државе, такође сликара, и некако издејствује помиловање. Ипак, не одмах.

После затвора, у коме је провео једанаест месеци, враћа се на Академију. Током робијања се и развео. Покушавао је да прати програм, да ради по моделима. Тако је код професора Ђорђа Бошана учио валер. Искључиво црно-бело. Није могао против себе и ухватио се боје. Бошан га је опомињао, да би убрзо побеснео и оценио га петицом. То је једина петица у историји Академије. И значила је избацивање.

Није се превише потресао. Уписује историју уметности. Свега два месеца после избацивања са Академије примили су га у УЛУС. И то као далеко најмлађег члана. Претходила је самостална изложба 1953. године у Галерији УЛУС, на Теразијама. Одјекнула је као бомба. Сличан је био и учинак. Разарајући. Соцреализам још царује, млади радници крај високих пећи још стоје загледани у светлу будућност, изузеци су били крајње ретки и углавном сасецани у корену. А онда се појављује неки Игор Васиљев који излаже нешто потпуно другачије. Од распећа, на шта се гледало као на провокацију, до портрета, у којима се видео изванредан психолог. Онај који је у затвору нашао своје дно, оно дно Достојевског, и који је тамо научио да посматра људе. И да их приказује баш онакве какви су.

Занимљиво је да је изложбу посетио и Петар Лубарда. Велики сликар иначе је био познат као неко ко не иде по изложбама, укључујући и своје. Ипак, у пролазу је видео Игорове слике, ушао, разгледао, и на крају рекао да мора да упозна тог човека. Сликара.

Његови најближи сведоче да му је ова изложба дала крила. Махнито је сликао. Следи још једна изложба у Загребу. Негде у то доба настаје и маестрални циклус групних портрета-гротески. Назван „Пред фотографом” можда је најбоље исмевање малограђанштине, лицемерја и лажног морала у српској култури. Гротескни ликови из Маринкове баре и Малог Мокрог Луга, лицидерски зашећерени, а из њих избија права природа. Она нимало лепа.

Пред фотографом

Игор једноставно пуца од енергије. И даље је редовно препливавао Саву. Ходао на рукама. Данас би га назвали екстремним спортистом.  Планинарио. Свуда га је било. Као да је хтео да уграби што више од живота. Чувена је била његова збирка уличних табли и сијалица, настала верањем по зидовима и бандерама. Тако је и Дадо Ђурић на вратима свог атељеа дуго држао таблу „Генерал Черњајев”. Поклон Игора Васиљева.

У јесен 1953. године поново се жени. Овај пут колегиницом с факултета, Љупком. Била је то велика љубав. Одлази код њених у Охрид, да је проси. Прстенује је старим руским прстеном, овековеченом на њеном портрету. Тамо настаје још један низ слика. Надахнућа му не мањка. Народна традиција, вез, манастири… А онда се појављују мало другачије слике. На њима преовлађују привидно морбидни призори, гробља, сахране, утопљеници. Сликане у хладном аквамарину. Сасвим довољно да се увек доконом чаршијом пронесе прича како је Игор пао у депресију. Нешто слути. Људи су скандализовани, а ваљда највећи хаос направио је једним дуплим портретом, „Аутопортрет са смрћу”. Сликару накежена смрт држи руку на рамену.

Љупка је трудна. Чим су сазнали радосну вест, Игор је нерођеном детету дао име. Ако буде мушко, зваће се Алексеј. Женско, Марија. Радује се беби. Чим је сазнао, иако у оскудици, чашћавао је по граду. Све некако леже на своје место. Говори да има замисли за још бар 200 година сликања. Спрема се за студентску екскурзију у манастир Раваница.

Студенти су се тог 10. априла 1954. године укрцали у воз. Успут се пило, подоста, студентски, а Игор је слабо подносио алкохол. Када су после више сати труцкања стигли у Ћуприју, неко је приметио да Игора нигде нема. Отписали су му то на неку шалу. Појавиће се већ. Када се ни после више сати није појавио, сви су се дали у потрагу. Нигде га нема. Укључила се и милиција. После два дана у Београд стижу црни гласови. Игор је нађен. Мртав.

Званичан извештај гласи да се ради о несрећном случају, некако је испао из воза, пет минута пре него што ће стићи у Ћурпију. Чаршија је одмах почела да испреда своје верзије. Од тога да се сам убио, па до тога да га је неко гурнуо из воза. Појавила се и прича да се неколико минута пред смрт на платформи воза посвађао с милиционером који га је опомињао да не изводи акробације између вагона. Душу дало за развијање теорија завере. У то су се савршено уклопиле и слике које је радио пред смрт. Одмах су проглашене за „плаву фазу”, којом је наговестио своју погибију.

Проглашавају га за морбидног. Не схватају да су слике као огледало. Људи виде сами себе или оно што желе да виде. Управо оно чему се Игор кроз своје дело целог живота изругивао. Супруга Љупка и данас тврди да ништа од тога није истина. Напротив. Пред смрт је био уобичајено весео. Никаква депресија. Ни говора о самоубиству. Такозвана „плава фаза” није фаза. У то време радио је и друге и другачије слике. А о томе сведочи и платно под називом „Радознала Зика”, једно од последњих које је урадио.

* * *

Аутор овог текста имао је срећу да види ову слику, у власништву породице. Ништа ту не наговештава скори крај. Љупка и Марија казују да је „Зика” била само прва у низу замишљених слика, будућег циклус ванземљских бића. Или, како је Игор говорио, животиња без земаљске тежине. Или слика „Рибар са златном рибицом”, једна од оних која се узима као пример морбидности. Слика наликује призору из руских скаски. Све је ту, атмосфера, светло, сам мотив. Зато породица, почев од дедушке Алексеја, прихвата званичну верзију. И дан- данас. Поготово ако се познаје Игорова склоност ка акробацијама. Пентрао се по возу и, вероватно, ударио главом у неки стуб. Томе у прилог сведочи и рана од ударца на глави, позади. Трагичан крај човека који је својим животом посведочио своје стваралаштво. А имао је непуних 26 година. До тада је успео да уради више од 400 слика .

Немања Баћковић

Политикин Забавник

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Igor Vasiljev, Slikarstvo, Umetnost