Ђаво испод коже

(О филму „Ђаво не постоји“ иранског редитеља Мохамада Расулова. Гл. Улоге: Мехтаб Сервати, Баран Расулов, Мохамад Вализадеган, Каве Ахангар, Ехсан Миросеини)

Смртна казна је привлачна тема у свету филма. Тај вид пресуде увек виси у ваздуху највише због проблематичности њене правичности. Ипак, у неким друштвима још је има и поред „другачијег“ схватања правде и њеног практицирања. Филм Мохамада Расулова је изванредно добро изнијансирана анализа поетике смрти, њеног легализовања и  утицаја на људску психу. Овај филм је састављен од четири прича које сагледавају смрт, ону изричиту и договорену испред закона, смрт са оног аспекта који је најинтереснтнији: аспекта извршилаца смртне казне. Двоипосатни филм доноси приче од које застаје дах ма колико ова формулација звучала излишно.

Расулов све четири приче води мудром драматургијом, рекао бих, тангенцијално и алузивно говорећи о људским судбинама инифицираним од интенционалне смрти. Кажем интенционалне зато што док је света и века,  смртна казна остаје социјално и друштвено проблематична насупрот учињеног злочина. Његови ликови су део свакодневнице инфицирани од постојања смртне казне, њихова животна филозофија наводи на катарзу у оном тренутку кад су суочени са „легалитетом“ смрти и постају свесни да су они ти који је требају спровести.

Сам Расулов говори да је филм направио да би људи „преузели одговорност за своје поступке“ и да је овај филм део његовог личног искуства. Наравно, неизбежна је алузија на репресивни ирански режим који примењују „смртну казну“ као део политичког система. Фрагментарна драматургија овог филма поставља једно сасвим друго питање и то прави овај филм занимљивим, а то је: да ли је „смртна казна“ варваризам једног друштва? И да ли анахроност ове казне говори о декадентности и цивилизацијској ретроградности у овом двадесет и првом веку? Приче о мирном животу човека који ради као егезкутор, о човеку који не жели да изврши смртну казну ни по коју цену, о случајном сусрету егзекутора са успоменом његове жртве изговорене од његове веренице, као и о фамилијарним недаћама које проузрокује „жртва“ извршења смртне казне на његово потомство праве вавилонску кулу квази цивилизације која пати управо од варваризма који трансформира поглед на свет и спиритуални живот. Расулов овим филмом дубоко проблематизира казну смрћу за почињено недело које можда и не подразумева смрт. Он отвара тај друштвени и политички правни дисбаланс изванредним филмским језиком, једноставним дијалогом, сценама од које се леди крв највише због трагике коју ликови преживљавају најчешће недужни и то постаје једна фантастична интерпретације древног хибриса у веку који по много чиме добија антички облик. „Ђаво не постоји“ управо говори о поетици нечастивог чији је инструментаријум помутње највеће оружје и Расулов овим филмом исто тако алудира и на постојање смртне казне у државама који на први поглед изгледају цивилизацијски најсавршеније.

Глумачка екипа је сјајна у свакој причи. Улоге су и драматуршки компактне, тако да њихова органика одушевљава. Глумци играју са великом страшћу и огромном емоцијом несрећнике које страдају због тога што их је судбина ставила тачно испред зла, испред ђавола који разара њихове жеље и животне радости. Они једноставно посустају при налету те опасне друштвене конвулзије и препуштају се трагици од које, се чини да нема спаса. Мехтаб Сервати, Баран Расулов, Мохамад Вализадеган, Кавех Ахангар, Ехсан Мирхосеини, Џила Шани, Салар Камсе, Алиреза Зрепараст, Мохамед Садигимер, Шагајег Шуријан одиграли су антологијске улоге са великом аналитичношћу и посвећеношћу.

„Ђаво не постоји“ је у потпуности ауторски филм. Један од главних продуцента, сценариста и редитеља је сам Мохамад Расулов, док је његов директор фотографије Ашкан Ашкани којима ово није прва сарадња а до сада је радио и филмове великих иранских редитеља попут Абас Аминија. Сјајне сцене у руралним деловима Ирана, као и изванредно снимљене интимне сцене у шуми у трећој причи су прави визуелни драгуљ овог филма.

Изразито сугестибилна музичка илустрација је дело младог композитора Амура Малукпура коме је ово други филм, али може се слободно рећи да је његов артизам у овом филму врло доминантан.

„Ђаво не постоји“ је филм који се врло брзо наметнуо филмској публици и критици, па жири на овогодишњем Берлинском фестивалу није могао да не додели Златног медведа овом феноменалном омнибусу посвећен конструкту зла. Расулов говорећи о злу повремено проговори и о нади, о излазу који показује зрак светлости, о начину да се победи тама и да се да шанса разуму. Управо зато његова друга прича има срећан крај говорећи да се о смрти може и другачије говорити, а да се не да у руке обичном смртнику. Четири приче оваплоћене у теми од које стрепи цивилизација, а се у сваком тренутку приближава и обухваћа њоме, говоре о доминантној свесности о смрти у самом човеку, о њеној метаболизацији у свакодневном животу, о њеном отелотворењу. Можда зато редитељ спомиње нечастивог који смрт носи испод своје коже, а њен задах нуди као једини начин да се обични смртник дотакне вечног живота. Малопре смо споменули и репресивно друштво Ирана које и те како практикује освету и смртну казну као враћање истом мером ономе који је посегнуо за људским животом. Политички лакмус који нуди овај филм је такође од значаја и поред тога што је у самој драматургији политика тек околност, а не језгро саме радње. Свакако, поруку коју нуди филм који се бави смрћу као наметнутом правдом је да се животом не може платити други живот и да смрт доноси само смрт и ништа друго. Претпостављам да је Расулов на то мислио када је говорио о одговорности.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Film, Iranski film, Sašo Ognenovski, smrtna kazna