Ulogujte se / Kreirajte profil

21 gram: anđeoske duše umrlih

Smrt stvara anđele od nas
dajući nam krila,
tamo gde budu ramena,
glatka poput gavranovih kandži 

Po svom dubinskom i suštinskom, religiozno-metafizičkom sastavu svet kojem pripadamo, ovaj naš, ovozemaljski, nije ništa drugo do sveukupnost individualnih duša ili neko mistično carstvo duhova. Po hrišćanskom učenju i tumačenju duša koja veruje istovremeno živi u dva sveta i priznaje realnost oba: ovaj naš, zemaljski, koji sav u zlu leži, i nebeski ili uzvišeni svet, svet Svetinje, u kome ona zadobija jedinstven smisao svog postojanja. Hristova blaga vest (uobličena Jevanđeljima) se sastoji upravo u tome da duša čoveka – u potpuno drugačijoj ravni postojanja( od ovozemaljske, gde je sve prolazno, propadljivo, tragično i smrtno) poseduje netruležno i neuskrativo blago. To je vest o tome da ljudska duša nije zatvorena, nije sama i da u svojoj dubini ima neki zaboravljeni, skriveni tok prema večnom, nepropadljivom blagu, prema beskrajnoj punoći božanskog bića.

Postoji neobična priča da ta ista duša čoveka teži svega 21 gram, izmeren u trenutku smrti čoveka, trenutku kada napušta propadljivo telo, trenutku kada napušta propadljivi svet, i kreće u neizvesnost potrage za svojim večnim utočištem. Onima koji veruju, istinski, i čija je vera stanje srca, detinjeg i čistog, a ne misao njihovog uma, vera govori (tiho, u srcu) da je Carstvo Božije domovina ljudske duše, čovekovo jedino utočište u Ljubavi Božijoj. Zato je i kazano: Ko mrzi život svoj na ovome svetu, sačuvaće ga za život večni. Jer, svaki uspeh u ovom svetu (pod vlašću đavola, kneza ovoga sveta), svako služenje njenim silama znači pogibelj za ljudsku dušu, zato što je lišava mogućnosti da uđe u onaj, Božiji svet nebeski. Pristup blaženstvu imaju samo oni koji stradaju i koji su siromašni duhom (prostodušni), koji su krotki i ponizni, koji su gladni i žedni pravde, koje gone Hrista radi. Istina je skrivena od mudrih i razumnih, tj. od ljudi koji znaju ovaj svet, koji se u njemu dobro snalaze i postižu uspeh, i otkrivena samo bezazlenima, dakle lakomislenim stvorenjima s tačke gledišta ovoga sveta.

Mada je gotovo beznačajno mala, sa tričavih dvadeset i nešto grama, duša čoveka, naročito onoga ko je pronašao utočište u ljubavi, iskrenosti i milosrđu, bezgranično je velika da obuhvati čitav Univerzum i umnožava se beskrajno deljenjem, nesebičnošću, oboženjem i saosećajnošću. Bezgranično je velika u svom veličanstvenom shvatanju da ne treba sabirati blago na zemlji, gde moljac i rđa kvari, i gde lopovi potkradaju i kradu jer gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše.

Priče koje slede, u vidu sažetih – kroki portreta duše, setni su tonovi pomena na mnoge Velike duše usamljenih marginalaca sveta bluesa, jazza i rock and rolla, moderne bezazlene odiseje, setni tonovi pomena svima onima koji su istinski verovali i prerano otišli neprilagođeni u potrazi za istinskim utočištem, ostavljajući za sobom trag u vidu besmrtnih dela, bezazlene deliće svoje velike duše. Ovo je priča o usamljenim marginalcima koji su stradali tražeći 

John Coltrane (1926 – 1967)

Nikada nisam bio u blizini nekog ko je bio tako velik, tako dobar. Živeo je kao svetac. Doživljavali smo ga kao anđela na zemlji, u to sam bio duboko ubeđen. Bio je anđeo. On nije bio običan čovek. Dovoljno sam vernik, da to mogu da decidirano tvrdim… Svirajući sa njim, dodirnulo me je nešto veće i od samog života, reči su Elvina Džonsa, prijatelja, i jednog od bubnjara legendarnog Džona Koltrejna.

Koltrejn je umro 1967. sa navršenu 41. godinu, od ciroze jetre. Genijalni džez saksofonista, koji je sviranje svog instrumenta ogrnuo granitnom tvrdoćom, stvorio je jedinstveni stil nazvan poetično listovi zvuka. Stvarao je slapove predivnih tonova koji su dirali dušu svih koji su ga slušali – od Majlsa Dejvisa, preko Džimija Hendriksa do klasika Igora Stravinskog. Svojom čudesnom energijom i posvećenošću muzici odneo je pobedu nad zlom narkomanije i otkrio je Boga. Božanska sazvučja njegove In a sentimental mood, koja dušu slušaoca svojom unutrašnjom lepotom i lepršavošću odvodi ka Svetlosti, nešto je što je za sva vremena obogatilo svet muzike. Isto važi i za nisku bisera, Koltrejnovih prosvetiteljskih džez standarda poput: Afro blue, Naima, Lush life, Alabama, Bessie’s blues, A love supreme, My favorite things… Utkao je vlastitu dušu i anđeosku magiju u muziku, muziku uzdigao na božanski nivo i otišao u besmrtnost, večnost trenutka gde se njegovi slapovi prelivaju kao anđeoska lirika za napaćene ovozemaljske duše.

Billie Holiday (1915 – 1959)

Jedna od najsenzibilnijih duša i tragičnih junakinja džeza, rođena 1915., besmrtna Lejdi Dej, Anđeo Harlema i Čudesno voće džeza, obojila je svojim jedinstvenim glasom, dušom, senzibilitetom, harizmom i tragikom deo istorije moderne muzike. Jezivo emotivna i nesretna džez duša, kao jedna od nebrojenih ovisnika o drogi i alkoholu (posledicama zlog sveta, kao glavnog uzroka), ostala je vanvremenski talenat, nikad iskorišćen do kraja. Uronjena u poroke, dva puta silovana kao maloletnica, a potom i odana prostituciji, duboko očajna i rođena pod nesretnim znakom i zvezdom, umrla je u bolesti i besparici 17.jula 1959. godine. Ne znam šta ljudi osećaju kada čuju božanstvenu Bili Holidej dok peva Strange fruitt, God bless the child, All of me, Gloomy sunda, The Man i love ili standarde kao: Summertime, St. Louis blues ili ,Georgia on my mind, kada se duša susretne sa svom tom senzualnom lepotom obojenom setom koja odvodi čoveka u nezemaljske emotivne dubine i tragiku žene koja tiho jeca u potrazi za toplinom zagrljaja i ljubavlju.

Blind Lemon Jefferson (1893 -1929)

Iznikao iz mračnih, močvarnih dubina mitske Delte Misisipija, Džeferson je jedan od tragičnih blues pionira, Slepi limun Teksasa koji je nesretno okončao zatrpan u snežnoj mećavi, sa svega 36 godina.

Bio je slepi putujući pevač sa akustičnom gitarom, ritmom vlastitog krvarećeg srca koje je trpilo nemilosrdne udare životnih nedaća, nebrige bližnjih za sudbinu običnog, obojenog, slepog čoveka, lutalice, siromašnog ali sa bogatom dušom i njenim darežljivim, setnim melodijama ulice čamotinje i nepravdi. Bio je jedan od onih koji nisu imali ništa, bili praznih džepova i želuca, bez doma i statusa, ali sa retkim feelingom kipteće energije, iz kojeg su nadirale melodije – Got the blues, Long lonesome blues, Prison cell blues, Rambler blues, Black sneck moan, Bed spring blues, I want to be like Jesus in my heart … Niko nije mogao, niti hteo da razume ili da saoseća, sa mukama bluzera, lutalica, niko nije shvatao svu tragiku njihovih duša osim samog Isusa, kako je govorila jedna od legendarnih pesama iz tih nestvarnih vremena prapočetaka moderne muzike i laganog, tihog, prećutnog nestajanja ljudi sa dušom, siromašnih duhom ali za današnje pojmove veoma velikih ljudi.

Robert Johnson (1911 -1938)

Nestvarna, još jedna od mitskih figura prastarog, akustično-ruralnog Delta bluesa lutalica, pijanaca i varalica, jedan od najuticajnijih i najtalentovanijih blues gitarista i autora. Nikada nisam naišao na nešto što bi imalo više duše od Roberta Džonsona. Njegova muzika ostaje najsnažniji krik koji čovek može pronaći u ljudskom glasu, izjavio je jedan od najboljih svetskih gitarista svih vremena Erik Klepton, blues misionar. Tokom dva studijska snimanja 1936. i 1937. godine ostavio je za sobom 29 antologijskih blues snimaka i … otišao u legendu. Bio je veličanstvenom sa svojom slajd tehnikom sviranja gitare i jezivo uverljivim glasom. Svojim tekstovima, stavom i harizmom pokazao je da je blues prvenstveno stanje uma i ništa više nego sam život – kada se dobar čovek oseća loše. Njegov bad feeling stigao ga je 16. avgusta 1938. godine, kada je tragično okončao život, otrovan, na podu neugledne drumske kafane (nedaleko od Greenwooda), sa svojih 27 godina.

Ipak, bio je to samo njegov ovozemaljski kraj – mada mnogi tvrde da je na Raskršću života i smrti prodao dušu đavolu da bi uspeo i postao najveći, verovatnija je istina da je sa svojom božanskom inspiracijom, dušom nadahnutom životom lutalice koji je voleo žene, alkohol i kafane, obogatio muziku besmrtnim bluzevima : Sweet home Chicago, Rambling on my mind, Come on in my kitchen, Love in vain, Crossroads, Walking blues… i završio u toplini beskraja kuhinje duše voljene žene. On i voljena se sada verovatno smeškaju negde uz Travelling riverside blues i poneku dobru čašicu viskija… Ili možda uz fantastični, dirljivi osećaj klizača u Love in vain.

Wes Montgomery (1923 – 1968)

Crnoputi američki gitaristički virtuoz džeza, jedno od najvećih otkrića nakon Čarlija Kristijana. Umro je mlad, sa 43. godine, od raka pluća (1968. godine). Toplinom tona, tehničkim umećem, rasponom interesovanja i senzibilnošću lirske džezirane duše uplovio je u anđeoski beskraj, tamo gde odlaze samo oni za života siromašni, leđa okrenutih zlom svetu i srca otvorenog da primi sav bol, a potom i svetlost kao božanski blagoslov, uzvraćenu iskru empatije podeljenu sa svima koji nesebično pate i iskreno vole kroz delenje i saosećanje sa svima…

Charlie Bird Parker (1920 -1955)

Veličanstvena i tragična džez Ptica, koja se zvukom svog kosmičkog alt saksofona vinula put nebesa, razvaljujući brzinom svetlosti vlastite klasike Salt peanuts i Ornithology, Čarli Parker, okončao je svoj zemaljski život sa nepunih 35 godina (1955. godine) u apartmanu baronice de Kenigsvoter, uništen drogama, alkoholom, cigaretama i lošom hranom: lekari su na autopsiji pomislili i konstatovali da je leš čoveka koji je u trenutku smrti imao blizu šezdeset godina… Bio je prvi džez velikan za Zid slavnih i besmrtnih… Bio je svetac zadimljenih barova, poput Koltrejna, nošen nezaustavljivom energijom preteranog življenja i visokooktanskog sagorevanja, duše koji nigde na ovom svetu nije mogla da nađe mir i utočište, te se razarajuće trošila i predavala besmrtnoj muzici i furioznom bi-bap ritmu u kojem sve snažno gori i sagoreva do kraja, ne štedeći se ni malo i ištući neizdrživo više od sebe za druge i… tračak besmrtnosti anđeoskog sjaja … Pomenute Salt peanuts i Ornithology, uz Confirmation, Dancing in the dark, KC blues, My melancholy baby, Just friends, Hot house, Yardbird suite ili Parker’s mood i sada cupkaju i poskakuju svojim razdraganim ritmovima u nekim drugim ravnima i sferama postojanja, olakšane za nekoliko neprimetnih grama ovozemaljskog tereta duše.

Đango Reinhardt (1910 -1953)

Ciganin u srcu i duši, sofisticiran i samosvestan džez gitarista, briljantan stilista, originalan i tehnički savršen, ali još jedan od onih odabranih koji su umrli iznenada u svojoj 43. godini. Sluhista, koji nikad nije naučio da čita not, ali je imao ono bitnije što se ne može kupiti, dobiti, oteti ili naučiti- ogromno srce i dušu, fresku naslikanu božanskom inspirativnošću čiji su odblesci stvarali sjajnu muziku onih koji nemaju ništa a daju sve i uvek više od ostalih tzv. bogatih. Svoje čudesne improvizacije bojio je duhom ciganskih tugovanki i evropskih evergrina. Voleo je pecanje, konje, bilijar i jake cigarete. Njegov ciganski točak nikad se nije zaustavljao, trošeći neverovatnom ljubavlju i nepresušnom energijom život brzo i strasno… Pesma ga je odvela putem snova i improvizacija, neuhvatljivog duha koji ga je vodio.

Bessie Smith (1894 -1937)

Nenadmašna bluz pevačica i diva, jedna od najekspresivnijih i najsilovitijih, umrla je sa četrdeset i nešto samo zato što nijedan beli automobilista 1937. godine nije hteo da je preveze, nakon saobraćajne nesreće, u obližnju bolnicu (ali samo za belce), te je tako iskrvarila na licu mesta.

Njeg bogati glas, hrapav od hektolitara ispijenog alkohola, gromoglasno se probijao kroz stihove o užasnom životu crne, obespravljene žene, ranjenog srca i u potrazi za toplom muškom dušom, uz pratnju benda na zadimljenoj pozornici u vreme kada se muzika rađala i probijala kroz pakao nerazumevanja tuposti masa željnih samo provoda i lake zabave. Raskošan glas i stas, uz težak i tragičan život, davali su njenom bluzu impresivne ženske duše besmrtnu autentičnost. Bilo je to doba nevinosti, ali ne i naivnosti i ljudske topline, u kojem je Besi Smit, dajući sebe celu stvarala besmrtne bluz bisere poput: Careless love, Midnight blues, Woman’s troube blues, Nobody’s but mine blues… Bili su to sirovi, setni, hrapavi i sveže krvavi delići njenog srca i ljubavi žene, koju niko ne voli kad je down and out.

Fats  Waller (1904 -1942)

Genijalni džez klavirista, predstavnik harlemske škole klavira, tehnički sjajan, zabavan, satiričan i maštovit, jedan od prvih koji je svirao hammond orgulje i bio sjajan u svemu čega se dohvatio. Ostaće upamćen( između ostalog) kao kompozitor nezaboravnih džez numera, veliki čovek i muzičar koji je prerano umro, u svojoj 38. godini, u vozu koji je kasnio na liniji Los Anđeles-Njujork. Komponovao je stvari poput Honeyssuckles rose, borio se s viškom kilograma, ali je zato u alkoholu bio nenadmašan – pravi velikan, superhik, još veći nego u besmrtnim džez vodama. Upućeni u tajne Wallerove umetnosti potapanja Delte alkoholom pričaju da je znao da stuče gajbu piva, a da i ne podrigne, potom dve boce Džek Danijels viskija, a da ga sutradan ne boli glava (jer je protiv mamurluka koristio recept: klin se klinom izbija, te ga, za života, a bogami, ni posle, niko, nikada, i nigde nije video treznog).

Sudbina (ili šta već) uvek najveće i od mase neshvaćene tera na ispade i neozbiljnost, ulogu klovna koji uvek u pravom trenutku negde zabrlja. Zašto je to tako, sami dobri Bog zna… Fets Voler i mnoge velike duše natopljene alkoholom i tugom nerazumevanja, sete zaborava i oprosta nerazumnima koji sa balvanom u sopstvenom oku bacaju kamenje osude i dele lekcije iz morala drugima, svojim božanskim delima i strunama muzike kreirali su neokrnjene aure koje zrače posle njihovog odlaska, plene duše preostalih sretnika koji mogu da ih razumeju, osete i deljenjem usreće sebe i druge… Neokrnjene aure večne svetlosti u ovozemaljskoj tami zlobe, zavisti, nerazumevanja i gordog rastakanja sjaja večne duše…

Dinah Washington (1924 -1963)

Najbolja pevačica džeza i još sijaset pravaca: bluza, ritam i bluza, soula, bi bapa, svinga, gospela, spirituala, pop muzike… Rođena kao Ruta Džons, umrla veoma mlada kao legendarna Dinah koja peva blues.

Ako vam se život ne svodi na jurcanje za novcem, karijerom i zgrtanjem nepotrebnih stvari, otrova za dušu, ako volite muziku i predivan osećaj bogatstva da ugodite sebi i bližnjima lirskim bluz i džez osećanjima i poslušate Since i feel for you u izvođenju lejdi Washington – nagrada koji u tim trenucima ispunjava dušu i srce neprofitabilnim feelingom vredna je svakog truda, odricanja, iskušenja i žrtve u životu… Vredna je trenutka koji svemu daje dublji smisao i nadživljava nas u našoj materijalnoj prolaznosti, obeležava poput poteza četkice vrhunskog umetnika na platnu života i duše ispunjene srećom davanja, ponovnog rađanja kroz umiranje za druge i umetnost.

Elmore James (1918 -1963)

Poznanstvo sa mitskim bluzerom Robertom Džonsonom donelo mu je njegovih pet minuta koji su potrajali do prerane smrti, od famoznog srčanog udara, maja 1963. godine (zašto uvek najveća srca prva i najviše stradaju?). Hroničari su ga zapamtili kao jednog od najuticajnih bluz pevača i gitarista, čoveka koji je lutajući svirao po krčmama, na taj način se izdržavao i klizeći svojom besmrtnom bottleneck gitarom pronašao sebe i sreću drugih u vlastitim bluz pesmama: Dust my broom, Something inside of me, Comming home ili The Sky is crying… Treperavi, klizeći riff izazvan suptilnim dodirom grlića flaše preko zategnutih struna senzibilne duše nikoga nije ostavio ravnodušnim… Ili bar one koji mnogo bolje osete i razumeju od onih koji sve znaju.

Leroy Carr (1905 – 1935)

Jedan iz klase prefinjenih bluz majstora, pevač, filigranski pijanista, aranžer, kompozitor, prvi blues crooner i tekstopisac. Čovek koji je obeležio jednu epohu, uzrastanja i jačanja bluza, širenja preko koncertnih dvorana, a potom i diljem barova i krčmi Amerike. Karakterisalo ga je prefinjeno fraziranje prepuno osećanja, jedinstvene estetike bluz balada i nažalost, kao i mnoge, pre i posle njega, notorni alkoholizam. Natapanje Delte, hipersenzibilne blue duše alkoholom koštalo ga je života 1935. godine. Imao je svega 30 godina, imao je talenat, senzibilitet i dušu čoveka veliku i lepu, anđeoski lepu iznutra, koja sad ukrašava neki drugi, manje brutalan svet…

Cannonball Aderley (1928 -1975)

Stariji od braće Ederli  (mlađi brat, Net, bio je trubač) ostaće u svetu džeza upamćen kao strastven i osećajan saksofonista, učenik legendarnog Parkera. Njegovo učešće na kultnom džez albumu Majlsa Dejvisa, krajem pedesetih – Kind of blue, uvelo ga je u klub veličanstvenih, a njegova pomoć i harizma uzneli su na nebo džez velikana likove poput pijaniste Džoa Zavinula, multiinstrumentaliste Jusefa Latifa i gitariste Wesa Montgomerija. Muzika braće Ederli, oslonjena na korene, značajno je uticala na očuvanje tradicije u doba atonalnosti i kojekakvih eksperimentisanja unutar džeza. Preminuo je od srčanog udara avgusta 1975., napunivši tek 47 godina. Kob srčanog udara ili udarca nerazumnog, nehumanog i gramzivog društva bila je jedna od najčešćih misterioznih pojava među muzičarima bluza, džeza i rokenrola, koja je u ubistvo, samoubistvo ili nesretan slučaj (uz malu pomoć narkotika i alkohola) raspršila svetlost većine bisera umetničkog i buntovnog sveta modernih vremena, tako perfidnih i nimalo naivnih… S druge strane, nebeska fešta mogla bi da traje večno, sa gotovo svim značajnim imenima moderne muzike – od Roberta Džonsona i Džona Koltrejna, do Džimija Hendriksa i Kurta Kobejna, čudesnog dvojca iz Sijetla.

Zašto je to tako, zapisano je u mnogim CIA ili FBI dosijeima, dobro čuvanim tajnama o nepodobnim i revolucionarnim, rušilačkim i opasnim elementima svih onih koji nisu mogli ili želeli da se uklope u robovlasnički i zaglupljujući svet rada, truleži, titula, statusa, pohlepe, perfidnosti i prećutno-saglasnog pristajanja na sve gadosti radi sigurnosti vlastitog dupeta.

Chet Baker (1929 -1988)

Beli kralj lirske trube, potresno iskren i emotivno- neposredno ogoljen, do bola, bio je idol svih bit i džez umetnika sa Zapadne obale SAD, stekavši kultni status tokom pedesetih godina prošloga veka. Poredili su ga sa velikim Dejvisom i Konicom zahvaljujući njegovom sviranju koje je bilo tako emotivno, tehnički savršeno, lirsko, epski dramatično i filigranski prefinjeno. Život u paklu droge, dugi niz godina, koštao ga je života 1988. godine. Ostala je Bejkerova unutrašnja lepota duše i jedna od ploča čiji je sam naziv dovoljno rečit – The Angel of Pacific jazz.

Charlie Christian (1919 – 1942)

Jedan od pionira sviranja električne gitare, jedan od onih koji su sazrevali pod uticajem T-Bone Walkera, strasnog, arhetipskog blues gitariste i šetača po tananim žicama setnih emocija. Diskretni blues feeling Kristijana i ritmički savršeni riffovi prenose duh džez lepšote krroz vreme, energičnošću i vizijom vrelog be-bop ugođaja. Preminuo je izuzetno mlad, od tuberkoloze, u svojoj 23. godini. Bila je to ratna, 1942. godina, tužna za svet i džez muziku, njegov rodni Teksas i sve one sledbenike, dobre i senzibilne duše koje su transponovale Kristijanov moćni gitarski saund u umetnost življenja zvan bluz i džez…

Lester Young (1909 – 1956)

Nenadmašni tenor, bariton i alt saksofonista džeza, uzor svima: od Parkera do Koltrejna. Stilski najbitniji, veličanstven, jedinstven, jedan od onih koje su najviše imitirali. Njegova prijateljica i saradnica Lejdi Dej Holidej, pevajući godinama sa njim i slušajući njegov predivan sving, jednom prilikom je izjavila: On nije svirao – on je pevao. Grandiozni i raskošni talenat počeo je da posustaje nakon ratnih, psihičkih trauma Drugog svetskog rata, godinama natapan alkoholom i depresijom. Otišao je suviše rano, kao i većina džez velikana, sa 47 godina. Impresivni, savršeni zvuk tenor saksofona ostao je kao odraz njegove raskošne, prelepe duše, ostao je kao sjaj koji prefinjeno nadahnjuje i raspršuje tamu nebitnih, zlih i netalentovanih, uništavača lepote i bilo kakve pomisli na duhovnost…

Stevie Ray Vaughan (1955 – 1990)

U trenutku kada je napokon uspeo da se izvuče iz paklenih kandži droge i doživljenog nervnog sloma, albumom In step se vrati na staze bluz virtuoza, gitariste koji je obeležio osamdesete svojim stilom, eksplozivnošću i kreacijom, nošen duhom legendarnog Hendriksa, 24. avgusta 1990. godine helikopter kojim je uzleteo u nebo srušio se i odvezao ga put legende. Imao je svega 35 godina, status poslednjeg velikog gitarskog bluz heroja i neispričanu priču o životu zvanom ,,nothing but the blues“.

Teksašanin, rođen u Ostinu (Austine, Texas), koji je odrastao uz bluz veličine kao što su Vili Dikson i Badi Gaj, učeći umeće sviranja gitare od starijeg brata Džimija. Drugi Džimi, duhovni brat, Hendriks, preuzeo ga je nešto kasnije – Voodoo chile i Little wing postaće zaštitni znak prepoznavanja za obojicu majstora, gde je svako na svoj, autentičan i divlje lepršav način izneo duh tih pesama i stigao na vrh sveta. Teško je pomisliti da ima dalje i bolje od toga- ma čiju verziju pomenutih pesama čuli.

SRV i Double trouble, legendarna blues ekipa nastala 1981.godine( ime benda nastalo je po nazivu starog bluz standarda Otisa Raša), uzleće 1982. (prvo preko koncerta u Montreu, Švajcarska, potom poznanstvom sa Dejvidom Bovijem i na kraju saradnji na njegovom izvrsnom Let’s dance albumu) u zvezdano nebo bluza i naredne godine objavljuju ključni Texas flood album – izvrsnu kombinaciju agresivnosti, liričnosti i nežnosti, kao i niz sjajnih pesama: Pride and joy,Texas flood, Mary had a little lamb, Dirty pool… Nagrada je stigla u vidu priznanja na godišnjoj listi časopisa Guitar player – za najboljeg novog izvođača, blues album godine i najboljeg električnog bluz gitaristu.

Usledio je potom klasični scenario: nagli uspeh, rasprodat album i turneja, prekomerni rast ega, razbijanje gitara na sceni i sviranje u svim (ne)mogućim pozama, još jedan sjajan album Couldn’t stand the weather ( gde razvaljuje Voodoo chile i lebdi senzibilno u Tin pan alley), hlađenje drogama, sagorevanje, dva slabija, nedorečena albuma i pad… Potom, par godina praznine, povratnički album In step (sa Crossfire, Tightrope…), još jedan pripremljen album- Family style, turneja i …

Sudbina najvećih je da, sagore pre ostalih, manje hrabrih, senzibilnih, opasnih i autodestruktivnih, jer su, jednostavno, od rođenja u vatri koja bukne kao prasak supernove, stvori novi svet, obasja život lepotom i vanvremenskim delom i ugasi se, umre stvarajući večni život za druge ljude i sopstveno besmrtno delo.

Al Wilson (1943 – 1970)

Jedan od osnivača, pevač, gitarista i usni harmonikaš blues benda Canned heat. Strastveni blues kolekcionar i posvećenik, jedan od najboljih stručnjaka na tom širokom polju života i muzike . Svojim besmrtnim standardom On the road again, setnom magijom bluesa osvojio je i zadužio svet lepotom tužnih nota. U saradnji sa još jednom iskonskom blues legendom Delte – John Lee Hookerom snimio je Hooker’n’heat album, putokaz za one malobrojne koji istinski traže i svim srcem žele. Otišao je 3.septembra 1970.- srčani udar je još jednom bio fatalan… Ili je bio samo okidač za transformaciju duše u neki drugi, mnogo finiji, suptilniji i nepropadljiv oblik božanske izražajnosti… Trenutak transponovanja svih snova u konačnost prozračne duhovnosti, svetlosti što raspršuje strahove i verovatnoću trivijalnosti …

Brian Jones (1942 – 1969)

Plavokosi gitarista Stonsa, harizmatična i autodestruktivna ikona šezdesetih, buntovnik u stalnom raskolu između potreba i mogućnosti, u stalnom sukobu sa okolinom i ne retko samim sobom. Multiinstrumentalista, Elmo Lewis slide gitare ranog britanskog bluesa, Mali crveni petao i ljubimac žena, harizmatičan, neurotičan, narcisoidan, ali uvek sa nesumnjivim talentom i vizijom ispred mnogih i u centru zbivanja. Vremenom, njegova kreativnost i bluz ekspresija jedinstvene energije i talenta postale su žrtva paranoje i konstantnog haosa koji ga je pratio kud god bi krenuo, izazvanih konzumiranjem silne količine narkotika i alkohola. Njegova čudesna, rastrzana i razapeta duša krvarila je sve više zatamnjena nerazumevanjem, odbacivanjem i nezadrživim porivima teško objašnjive želje za destrukcijom, bez utehe ili utočišta u bilo čemu ili kome.

Postajao je čovek koji jednostavno ne zna šta bi sa sobom, u večitom sukobu sa okolinom (pre svih saborcima Džegerom i Ričardsom koji su se sve više udaljavali, preuzimali ulogu lidera u bendu i kreirali neke drugačije Stonse, uglavnom bez Brajana) i potrazi za identitetom. Na kraju su konstantne depresije, duševni lomovi, psihoze i neuroze, te raspad sistema zatrpani narkoticima i sve manjom kreativnošću, bez vizije budućnosti ili bilo kakvog izlaza, dovele do još jedne u nizu kontraverznih smrti tih godina, koje su počistile skoro kompletan krem rock and rolla šezdesetih. Nađen je mrtav 3. jula 1969. godine na dnu bazena svoje kuće u Hartfildu. Imao je 27 godina i svojom tragičnom dušom ponovo je otvorio vrata kluba 27 – svih onih koji su slučajno otišli prerano. Plavokosi anđeo Stonsa otvorio je nikad zatvoreni krug misterioznih smrti neprilagođenih i neposlušnih, opterećenih prevelikom dozom duše, slobode i saznanja za ovako malen, beznačajan i zao svet. Svet bez svetlosti ili bilo kakve iskrene saosećajnosti, kruga lepote gde se radost meri kroz sreću drugih i bogatstvo u razlikama. Samo srcem, nikako materijalnim smećem i nesrećama bližnjih.

Jimi Hendrix (1942 -1970)

Levoruki gitaristički virtuoz, bleeding heart rock and roll scene druge polovine šezdesetih, divlji, slobodan, neukrotiv, senzualan, opasan, čovek koji je preuzeo duh rok muzike i pobedio. Naslednik legendi – Muddy Watersa i Budy Guya, svojim zapaljivim hard rok zvukom, snažnim psihodeličnim bluzom, pod uticajem droga i poezije Boba Dilana osvojio je svet, ali nije izbegao zamku i kandže industrije šou biznisa koja ga je bukvalno isisala, rasturila iznutra, uzela mu dušu, nafilovala narkoticima i odbacila na dno depresije, beznađa i autodestruktivnog očaja usamljenih marginalaca, stranaca u svetu pohlepe i bezdušnosti, podmuklosti, licemerja i laži.

Samouki, iskričavi i energični ciganin u duši, vrele indijanske krvi, uronjen u korene bluz tradicije, kreativan i harizmatičan u trenu je osvojio svet i obojio ga svojom magijom koja će da isijava svetlost kroz eone i hrani duše isto tako hrabrih i neobuzdanih marginalaca koji ne pristaju na robovanje, guranje lica u vlastiti izmet i kompromise koji vremenom isisaju čoveka , oduzimajući mu vremenom ono najbitnije – skromnih 21 gram čiste esencije, jedne jedine duše koja svojom skromnošću i neviđenom snagom iskrene lepote obuhvata u trenu Univerzum… Svirajući svoj vatreni bluz krvarećeg srca: Red house, Born under bad sign, Little wing, Once i had woman, Hear my train coming Hendriks je napustio svet 18. septembra 1970. pod nikad jasno razjašnjenim okolnostima… Lekarski izveštaj je bio beznačajan kao i svi oni koji su stali iza sistema čije su posledice milioni nepotrebnih nesreća, bez objašnjenja, duše ili bilo čega ljudskog. Kao što kažu stare Indijanske mudre izreke: Nikad ne čini zlo i ne govori loše o drugima. Negativna energija koju time šalješ u univerzum vratiće ti se višestruko ili Ne postoji smrt. Postoji samo prelazak iz jednog sveta u drugi. Hendriks je svojom dušom i muzikom stvorio za sebe i druge jedan mnogo lepši i sretniji svet, gde njegove lucidne improvizacije lepršaju kao setni Little wing ili Bleeding heart.

Janis Joplin (1943 – 1970)

Svojom ogromnom umetničkom dušom bele kraljice crnog glasa napravila je izvanvremenski bluz usamljene žene, neobuzdane, hipersenzibilne heroine koja traga za toplom ljudskom dušom i svetom koji će razumeti setu i bol njenog ogromnog srca.

Neprilagođena Teksašanka, divlja u srcu i nadahnuta poezijom, slikarstvom i starim bluz majstorima, pre svega bluz filingom dive Besi Smit, osetila je svu tragiku sveta nespremnog da je u njenoj raskoši i veličini razume i prihvati takvu kakva jeste. Pesme: Cry baby, Ball and chain, Pieces of my heart, Summertime kao da su parčići njenog tužnog srca i nesrećne duše, nezadovoljstva i destrukcije pojačane alkoholom i drogama koji su je naprosto natapali do smrti. Jeziva proživljenost pesama koje je pevala iz srca i unosila u njih vlastitu tugu, njen veličanstveni, dirljivi i neobuzdani blues, ostavili su neuzbrisivi trag u vremenu. Pronađena je mrtva, usamljena i razorena od droge i alkohola, 4. oktobra 1970., koji su bili samo posledica sveta koji ih je nebrigom, zlom, iskvarenošću i nerazumevanjem prozreo i uneo u vene života svih nevinih ljudskih duša, žrtvovanih zarad profita, sreće na nesreći drugih, zla koje se uvek vraća kao bumerang i nikada se ne uklanja silom ili drugim, još većim zlom… Njeno telo, kremirano i rasuto po tihom Pacifiku verovatno je pronašlo svoj preko potrebni mir, dok je ono malo duše otišlo tamo gde prestaju strah i smrt i počinje ono što samo naslućujemo i iskrenom verom saznajemo, svetlošću duše u tami beskraja…

Jim Morrison (1943-1971)

Džejms Daglas Morison, pevač, autor i duhovni vođa losanđeleskog benda the Doors, pesnik koji je vlastitim kratkim i burnim životom, prepunim ekscesa, bunta, nerazumevanja, halucinogena, alkohola, žena i autodestrukcije, svojim simbolističkim stihovima čiste poezije tražio put do vrata percepcije i preterivanjem prolaz kroz njih do konačnog pročišćenja duše i svih čula – put do blejkovskog trenutka kada će se život pokazati onakvim kakav zapravo jeste – beskrajan. Buntovni Irac, Kralj guštera koji može sve, indijanski duhovni vođa, šaman i zaljubljenik u blues i njegova beskrajna putovanja na kraj noći, je oduvek želeo da ga drugi shvataju kao čoveka i pesnika, a oni su ga shvatali i kao rok zvezdu, seks simbol, vođu generacije, duhovnika, glumca, buntovnika s razlogom… Vodila ga je čudesna energija u potrazi za slobodom, iskrenost, hrabrost, neukrotiva prirodnost i duh samouništenja, lagane kapitulacije natopljene LSD-om i alkoholom, koji su ga na kraju doveli do sloma i gubitka psihičke energije kojom je zgužvao čitav ljudski vek u par godina, doživevši svega fatalnih 27 godina. Kada je čuo za smrt prijateljice Dženis Džoplin, nasuo je piće ljudima oko sebe i rekao: Prvo Hendriks, pa Dženis. Pijte sa sledećim sa spiska. Džim Morison, romantični trubadur i jahač na oluji, svojim bluzom poput: Roadhouse blues, Been down so long ili Cars hiss by my window i vanvremenskim, autobiografskim poemama: The End i When the music’s over, prešao je preko svih izdrživih granica mogućeg i izgubio se u onostranosti vlastitog puta i (ne)dosanjanih snova. Smrt ga je sustigla, ironijom sudbine (kao to obično biva sa najvećima) baš u gradu svetlosti i umetnosti, Parizu, gde je stigao 11.marta 1971. u potrazi za spokojem, inspiracijom i utočištem pored voljene osobe – svoje Pamele koja ga nikad nije napuštala. Trećeg jula 1971. ona ga je pronašla mrtvog u kadi njihovog pariskog stana:

Imao je osmeh na licu, pa sam u prvom momentu pomislila da se šali.

U umrlici stoji da je umro od srčanog udara (kao gotovo većina istovetno opasnih i velikih ljudi i pre njega). Skromno je sahranjen na pariskom groblju velikana Pjer Lašez, počivalištu umetnika i mnogih velikih duša. Na nadgrobnoj ploči je urezano: Džejms Daglas Morison – pesnik, veran svom duhu. Velika duša velikog pesnika, trubadura, stranca, usamljenog marginalca, Indijanca-šamana i opasnog buntovnika sada napokon slobodno luta nepreglednim prostorima divljine, simbolistički čista i duhovno pročišćena prolaskom kroz vrata percepcije, dva suprotstavljena, ali u neku ruku i sjedinjena sveta… Oslobođen ,tereta teškog 21 gram zlog sveta i pretvoren u anđela glatkih krila poput kandži gavrana, Džim je napokon pronašao beskonačnost koju mu ovaj svet nije mogao ponuditi.

Kurt Cobain (1967 – 1994)

Jedna od poslednjih žrtava sistema muzičke industrije koja stvara i uništava ljudske duše, potrošačkom i profitabilnom magijom robovlasničkih odnosa, bio je gitarista, pevač i duša Nirvane – Kurt Kobejn. Čovek koji je početkom devedesetih godina prošlog veka zarazio svet grandž manijom, sirovom, buntovnom energijom i zvukom garaže i podzemlja, istinske pobune protiv mediokriteta i hipokrizije društva u kojem je odrastao i stvarao, i naivnom pank etikom poverovao da svet deli njegove ideale čistote, iskrenosti i empatije, ubrzo je, kao i mnogi pre njega shvati uzaludnost i nemogućnosti ostvarenja donkihotovske misije u borbi sa viševekovnim, okorelom i bezdušnom mašinerijom pohlepe i mimikrije. Blještavilo svetlosti pozornice zaslepilo je još jednog stranca u svetu apsurda, tek izašlog i naivno verujućeg i čistog iz tame undergrounda – bačen u paklenu vatru stvarnosti, brzo je sagoreo… Revolucionarne, nezaboravne numere: Smells like teen spirit, In bloom, Lithium, Heart shaped box, Rape me ostale su da lebde u bezvazdušnom prostoru tragike i tame, kada je njihov tvorac, Kurt Kobejn 5.aprila 1994. povukao oroz nepristajanja i očaja na sačmarici marke Remington, oduzevši sebi život ili bar onu vrstu prećutnog kompromisa koju većina pravi u paktu sa zlom, u zamenu za lagodni , fiktivni osećaj postojanja i života.


Na kraju ovozemaljskog puta prepunog predivnih lažnih osmeha i još finijih, perfidnih laži, pokupio je svoju gitaru, pesme isprljane durovima rezignacije i sarkastični osmeh uokviren dugom plavom kosom i otišao putem mirišljive dečije duše, putem preterivanja u dvorac mudrosti i čistote duše.

Amy Winehouse (1983 – 2011)

Poslednja diva koja se pridružila klubu besmrtnih, ne starijih od 27 godina, bila je ekscentrična, neprilagođena, britanska pevačica anđeoskog soul glasa Ejmi Vajnhaus. Kontroverzne oko njenih poslednjih zemaljskih trenutaka i uzroka smrti čudesna su formula obračuna sa nepodobnima i onima koji se drznu da uznemiravaju i narušavaju savršeni red i poredak najboljeg od svih mogućih svetova, jalovog i smrdljivog od pokvarenosti i cinične zlobe.


Bez ikakve patetike i opraštaja, Ejmi se naprosto pokupila i otišla, pre puta pozdravivši svet okrenutim leđima, prijatno otkinuta, baš onako full. Kada predivna i osetljiva, anđeoska duša, satkana lepotom iskrenih emocija( koje koristimo kada stvaramo i u kontaktu sa drugim ljudima) udari u zid srama i plača bezdušnog sveta, jedini izlaz koji ostaje je onostranost, nestvarni svet besmrtne duše… Oni koji je nisu razumeli i prihvatili takvu kakva jeste, podarili su joj ispisnicu i sagradili most ka tamo gde nikada ni mislima ne mogu stići… deli ih par biliona svetlosnih godina hrabrosti, iskrenosti, čistote i nevinosti, bola lepote iskazane besmrtnim delima umetnosti i nesebične ljudskosti.

Duane Allman (1946 – 1971)

Jedan od vrhunskih gitarista rock and rolla, predvodnik američkog juga, osnivač (sa bratom Gregom) suštinskog južnjačkog benda The Allman brothers band. Formirao se slušajući bluz, džez i kantri i svirajući sa bratom u bendu Allman joys. Nakon trećeg, kultnog albuma Almana: The Allman brothers band, Live at Filmore east, stvoren je autentični mit Juga, a Dvejn postaje vrhunski majstor slajd tehnike. Numere poput: Statesboro blues, One way out ili Stormy monday blues besmrtne su odrednice za ulazak u hol legendi. Gostovanje na legendarnom albumu Erika Kleptona – Layla samo je pojačalo snagu utiska koji je ostavljao izvrsni južnjački gitaristički heroj, koji je plenio virtuoznošću i senzibilitetom. Na vrhuncu uspona i slave, vozeći motor, Allman gine 29. oktobra 1971. godine… Popločanom stazom bottleneck virtuoznosti otklizao je vlastitom harizmom par stepenika više – ka nebu savršenstva.

Marc Bolan (1947 – 1977)

Glam-rock ikona sedamdesetih (uz legendarnog Bovija svakako najbitniji lik te scene), sa svojim T-Rex bendom i sjajnim albumima, kao na primer Electric warior i The Slider. Svojom stilskom šarolikošću dao je pečat i obeležio jednu značajnu epohu (između dve revolucije) i uzdigao na vrh pop senzibilitet pesmama: Get it on, Jeepster, Telegram sam, Metal guru, Deborah ili krucijalnom Children of the revolution- bio je to ultimativni šljašteći, bolanovski british pop i glam-rock. Bio je jedan od energičnih, opasnih, kreativnih predvodnika koji po nekom pravilu ne traju dugo – 16. septembra 1977. nastradao je u saobraćajnom udesu (vozeći, njegova devojka se jednostavno zakucala u drvo i …). Ubica na cesti nije birao ni mesto ni vreme – smrt je bila iznenadna i trenutna. Ali, testament koji je ostavio za sobom( sluteći na neki način kraj) govoro je sasvim drugačije: Ma kako strašna bila smrt, za mene će predstavljati olakšanje. Jer, ja sam besmrtan.

Na osnovu njegovog burnog života (natopljenog alkoholom i kokainom) i dela koje je ostalo iza njega, može mu se sa sigurnošću verovati na reč – dela su ipak ono što nas obeležava i nadživljava, čineći sa dušom koja na kraju jedina napušta telo smisao svih naših ovozemaljskih iskušenja i stradanja…

Buddy Holly (1936 – 1959)

Blistavi talenat vrhunskog pop-rok autora rane, iskonske faze rock and rolla u formiranju i ekspanziji druge polovine pedesetih godina prošlog veka, doba nevinosti i naivnosti, Badija Holija, ostaće zauvek nedorečen nakon 2. februara 1959. godine, kada se srušio avion u kojem su bili on i njegov prateći bend The Crickets. Imao je nepune 23 godinei niz rok klasika iza sebe: That’ll be the day, Maybe baby, Peggy Sue, Oh boy, Think it over, It’s not easy, It doesn’t matter anymore, imao je snažnu viziju, harizmu i stav kojim je pokazao da trominutna pesma neobaveznog ljubavnog teksta itekako može da ima integritet, što je ohrabrilo mnoge talentovane ljude i izvršilo ogroman uticaj na razvoj i širenje priče zvane rock and roll – od Bitlsa pa nadalje.

Bio je u svakom smislu jedna od najbitnijih i najuticajnijih ličnosti modernog zvuka džungle, umetnosti pobune i buke kako su ga već mnogi krstili. Izvorna rok muzika, jednostavna i neizveštačena, neposredna, sasvim dovoljno neprijatna i bučna, drugačija i prodorna, oslobođena od primesa budućih šablona i komercijale koja izjeda dušu svemu ( ma koliko otporno, divlje i opasno bilo) dobio je u Holiju snažnu autorsku ličnost i početni zanos, definiciju i polet koji uprkos svemu traje do današnjih dana i prenosi se kao večni olimpijski plamen kroz vreme – od duše do duše, od srca do srca, od pesme do pesme. Posle Badija Holija i njegovih Kriketsa ništa više nije bilo isto – smrt je bila samo tihi intermeco u vremenu.

Ian Curtis (1959 – 1980)

Kultna figura britanskog new wavea (talasa koji je postpankovski zapljusnuo svet alternativom), s kraja sedamdesetih, Jan Kertis, pevač, autor i duša legendarnih mančesterskih Joy division. Introvertan, briljantan u svojom poetici , kreativnosti i scenskom nastupu, vlastitim nezemaljskim baritonom obojio je duh jednog neobično poletnog vremena naslikanog na podlozi tame i egistencijalne teskobe. Pank revolucija je ugašena novcem i pretvaranjem pokreta u pomodnu splačinu – kreaturu našminkanu spolja, a isisanu iznutra (mada, kako se kaže duh nikad ne umire), dok je novi talas i većina pravaca u poslednjih trideset godina promenuo taktiku, postao manje vatren i odrekao se donkihotovske baklje borbe sa vetrenjačama društva i pohlepne industrije( naravno, borbenosti i opasnih likova nikad nije nedostajalo -državnih neprijatelja za odstrel uvek je bilo; hevi metal i svi njegovi ekstremni pravci, antiindustrijski underground i garažni bendovi, indie scena i … ostali su većinom zavejani medijskom tamom, manipulacijama i brigom sistema za remetilačke faktore). Sve se nekako poprilično ohladilo, promenilo formu i otišlo u virtuelni svet Interneta i ostalih informatičkih čudesa.

Iskrenost i duboka proživljenost pesama sa dva apsolutno kultna albuma: Unknown pleasures i Closer, prosto su se zarivali u svest slušaoca – bio je to znak prepoznavanja koji mogu da emituju samo najveći i predodređeni, samosvesni i kreativni pojedinci koji slike i poruke vlastite duše mogu da prenesu ili transponuju u umetničku svest, ideju vodilju čitavog jednog pokreta ili pak generacije u kojoj je nastala. Jan Kertis se kreativnošću, iskrenošću, emocijom i harizmom uzdigao, ostavio vanvremensko remek-delo i odlučio da ode – okrutno i tragično, vešanjem, ali … Uneo je celog sebe u ono o čemu je pevao, introspekcijom stvorio i ostavio da zrači kao prozračna aura sopstvene duše koja je otišla dalje, svojim putem ka novim izazovima i potrage za konačnim utočištem. Kada čujem Atrocity exhibition, uvodnu stvar u zamračeni Closer, svaki put osetim neku neobičnu energiju, duh i jezu – duša Jana Kertisa oseti se u prostoriji, nezemaljskom ritmu i vokalu koji ponire u dubine psihe i pokreće jake, veoma jake emocije, pokret u srcu tame.

Eddie Cochran (1938 – 1960)

Tragični roker prve, primarne rockabilly generacije, pevač čiji je život okončan saobraćajnom nesrećom već u 22.godini. Ostaće upamćen po izvanrednim scenskim nastupima, rokerskoj divljini i neposrednosti, kao i nizu rok klasika: Summertime blues, C’mon everybody, Something else… Živi brzo i umri mlad u njegovom slučaju se i bukvalno ostvarilo, vremenom postajući zlokobno ironični slogan.

Energičnost i iskrenost kojom su davali sebe činila je mlade rokere i rani, rock and roll u povoju i ekspanziji( Elvis Presley, Chuck Berry, Bo Diddley, Carl Perkins, Fats Domino, Little Richard, Gene Vincent, Jerry Lee Lewis, Buddy Holly) novim hrabrim ljudima i svetom, oponentom svetu koji je jedini smisao pronalazio u radu i trošenju, praznini dosade i hedonizma i licemernim vrednostima, moralu prikladnom samo za uspešne i odabrane pojedince u čije džepove se slivao gotovo sav višak vrednosti( poput lisnice Broja Jedan, sa čuvene Pete Avenije-). Rock and roll Cochrana i ostalih bio je jednostavno prst u oko licemernom sistemu podobnih i tupih glavoklimavaca – svojom divljinom, duhom slobode, čudnim ponašanjem, oblačenjem i izgledom, te preglasnom, iritirajućom muzikom crnčuga i divljaka, džungle pokrenuli su tihu revoluciju i sasvim novi, drugačiji pogled na život i svet. Izvorni straight rock brzo je postao bludni sin sluđene omladine, otpadnik i buntovnik spreman za razapinjanje na krst srama, za neposlušne koji nisu shvatili smisao uživanja u sistemu prilagođenom za sve i korisnom samo za odabrane. Razapinjanje kroz istoriju nije bilo ništa novo kao vid obračuna – promenila se, u skladu sa vremenima demokratije( ma šta ta besmislena laž značila), samo forma. Oni koji razapinju ostali su isti, prenoseći kroz vreme, sa kolena na koleno, klinove, krst i čekiće za nepodobne duše, nespremne na laž i mimikriju. Dvadeset jedan gram, u kome se nalazi iskra problema još nisu uspeli da razapnu, mada …

John Lennon (1940 – 1980)

Harizmatični predvodnik, glas generacije i duša liverpulskih čupavaca, Bitls, pisac, gitarista, pevač sa bluesom u glasu koji dira dušu i budi duh rokenrola, buntovnik, levičar, pacifista, revolucionar, ikona šezdesetih – Alfa i Omega moderne rok muzike. Uvek u pravo vreme na pravom mestu i … barem za korak ispred ostalih. Svestrana ličnost, Lenon je sve svoje talente, kreativnost, magiju, inteligenciju i bunt iskoristio na pravi način – od Bitlsa sa kojima je pokrenuo svet i sproveo vlastitu muzičku, sociološku i političku tihu revoluciju, pionirsku ulogu unutar stvaranja i menjanja stilova i muzičkih usmerenja – od Badi Holijevske Love me do do betovenovske Because, sve do političkih protesta i angažovanja u borbi za mir u svetu. Lenonove pesme: Revolution, Give peace a chance, Imagine i Working class hero snažne su protestne političke poruke jednog burnog vremena promena, političke borbe i stradanja. Njegovo angažovanje na radikalnoj američkoj političkoj levici tokom sedamdesetih godina prošlog veka koštala ga je života – nakon dugog praćenja i obrade, ubijen je na ulici Njujorka, ispred zgrade u kojoj je živeo, 8. decembra 1980. godine. Priča za široke i sluđene narodne mase i javnost prikazana je naravno drugačije – kao, oroz je povukao tamo neki mladi sjebani fanatik, tempirana bomba represivnog i bolesnog sistema, koncologora demokratije za ispiranje mozga i slamanje duše.

Debeo dosije unutar FBI govorio je o Lenonu i njegovom smaknuću sasvim drugačije – ono što je započela Niksonova administracija i zloglasni redar sistema Edgar Huver, dovršio je još gori Ronald Regan ( imena su, uzgred, apsolutno nebitna, pošto konce vuku oni u čije se džepove čudom preliva sav višak kapitala i profita sveta jednakih šansi i prosperiteta pojedinca… Bila je to još jedna verzija brutalnog američkog sna i mega hita dajte šansu samo mom novčaniku i bankovnom računu, zalivenog ljudskom krvlju… Duša Džona Lenona sada slobodno luta i uvek je tu negde u poeziji, pesmi, protestu ili srcima hrabrih ljudi koji nikada i ni po koju cenu nisu prodali veru za večeru ili vlastitu dušu, skromnih 21 gram za lagodan život jebenih, po sistem podobnih glavoklimavaca, šlihtara i morona, fariseja i sadukeja koji napreduju kroz prinošenje tuđe žrtve i kojih će biti dok je ovako zlog sveta i bezdušnih ljudi… Jebeni ekonomski slom, sindrom nezasite pohlepe koji je srušio jebeni svet kao kulu od karata sagrađenu na magli i ljudskoj nesreći, gladi i siromaštvu drugih, najbolji je dokaz i opomena svetu koji je po ko zna koji put prednost dao večeri i sopstvenom smrdljivom dupetu u odnosu na srce, dušu i veru … Možda sam sanjar, ali nisam jedini.

Bob Marley (1945 – 1981)

Duhovni vođa, Jamajčanin, rastafarijanac, rege ikona. Tokom sedamdesetih postao je politički lider mučenika, čovek koji je pevao o ekstremnim razlikama između siromašnih crnaca i prebogatih belaca. Marlijevo političko neslaganje s vladajućom klasom Jamajke izraslo je iz jakog protivljenja ropstvu i kolonijalizmu, od otkrića Jamajke do proglašenja nezavisnosti 1962. godine. Rege se pretvorio u deo šireg društvenog, političkog i kulturnog pokreta, pevajući o antikolonijalizmu, crnačkoj svesti, veri-rastafarijanizmu, zajedništvu, afrocentrizmu, potrebi ljudi da ustanu i bore se za svoja prava i protivljenju zapadnom, pre svega američkom ekspanzionizmu i kolonijalnom kapitalizmu.

Trench town rock, I shot the sheriff, Get up stand up, Buffalo soldier, No woman no cry, Roots, rock, reggae, Natty dread, Lively up yourself, Three little birds,One love, Redemption song… jedinstveni su rege klasici, obojeni jedinstvenim duhom i magičnim, opuštenim ritmom samosvesti, vere i borbenog duha. Marli je stalno isticao da rege nije samo muzički pravac, već i borba za rasnu jednakost, pravdu i ljudsku slobodu. Bob Marli je preminuo 11. maja 1981. godine, od posledica tumora na mozgu. Za mene smrt ne postoji. Ja znam Boga. On mi je dao život i pitam se: Kad mi je već dao, zašto bi mi ga i uzeo?. Bob Marli je bio velika duša sveta. Bio, i zauvek ostao.

Keith Moon (1946 – 1978)

Mahnito neukrotivog bubnjara benda The Who, Kit Muna, uz Džona Bonema iz Cepelina i Miča Mičela, bubnjara benda Džimija Hendriksa, mnogi smatraju jednim od najboljih u bučnoj istoriji rok muzike, ritmičnoj i razularenoj do granica (ne)pristojnosti.

Više nego originalan, u čisto ljudskom i sviračkom smislu, van šema ali ne i ubitačnog ritma njegovih Huovaca, stilski teško odrediv, udarao je(svirao) do iznemoglosti, praveći nelogične, neuhvatljive prelaze, uklapajući se sa ostatkom benda na samo njemu razumljiv način. U slučaju Kit Muna razbiti staklo, natpis koji se na trenutak pojavljuje u biografskom filmu The Who(d’ Tko?), možda najbolje opisuje strast, lik i (ne)delo eksplozivnog Muna. Zver, bubnjar benda Električni šok iz slavnog The Muppet show programa možda je najbliži modelu Kita Muna – ili obrnuto, sasvim svejedno. Baražna vatra, kojom je zahvatao svoj komplet, bila je dovoljno autentična čak i u raznovrsnom rok miljeu i gomili najčudnijih likova i reviji stilova. Otišao je mlad, sa 32 godine, 7.septembra 1978. godine, nošen duhom preteranog zanosa i kanonadom prijatne buke svog kompleta bubnjeva.

John Bonham (1949 – 1980)

Džimi Hendriks je jednom prilikom oduševljeo rekao: Ako Džon Bonem ikada odluči da napusti Cepeline, biće dobrodošao u mojoj grupi, makar bio prinuđen da sviram sa dva bubnjara. Ovakvom konstatacijom, komplimentom, mogao bih i da završim započeti tekst, što bi bilo više nego dovoljno, s obzirom na činjenicu ko je i šta rekao za pokojnog Bonema, ali… Za njegovu desnu nogu Hendriks je tvrdio da svira kao par kastanjeta – što mu takođe treba verovati, jer Hendriks je svakako imao sluha i bio nošen istim duhom oslobađanja muzikom i ritmom divljine.


Bio je veliki čovek (i dušom i telom), verovatno najoriginalniji bubnjar rok muzike – svojim naizgled nelogičnim ritmovima obogaćivao je strukturu moćnog hard rok-bluz zvuka benda Led Cepelin. Grmljavina kojom je zasipao rokenrol, bojeći je nepresušnom inventivnošću, snagom, čvrstinom i zadivljujućom količinom energije prosto je neopisiva. Njegov stil života bio je gotovo isti, rokerski, nesputan i beskompromisan. Činjenica, da je po rečima prijatelja bio velika lafčina i u piću, koštala ga je života – ujutro, 25. septembra 1980. godine pronađen je mrtav. Autopsija je pokazala da je smrt nastupila od prekomerne doze votke, ispijene tokom dvanaestočasovne pijanke. Ko je makar jednom imao priliku da čuje grmljavinu bubnjeva Džona Bonema, recimo u pesmi Rock and roll, teško će poverovati u njegovu smrt, barem ne onu duhovnu – tako veliki i moćan čovek, jednom rečju:ljudina, fajter do koske, bio je jedan od onih ljudi mnogo većih i od samog života… To je uspeo da prenese i na muziku, koju je obeležio za sva vremena.

Ako su se posle svega našli on i Hendriks, tamo negde gde tek počinje prava fešta, verovatno sada zajedno praše neki dobri, energični bluz. Bolja kombinacija dve vatrene i jedinstvene duše teško je zamisliva, čak i za najmaštovitije ljubitelje umetnosti buke.

Bon Scott (1946 – 1980)

U sadejstvu sa subverzivnom i bučnom braćom Young, stvorio je paklenu hard-rock kombinaciju – AC/DC, za koju, malo je verovatno, neko nije čuo (čak i lokalni Aboridžini, s obzirom da je bend iz Australije).

Bio je roker do koske – divljeg scenskog nastupa, vrele krvi i burnog temperamenta (sve u stilu slogana sex, drugs & rock and roll), nepresušne energije i posvećenosti muzici, piću i ženama, posvećenosti izražene velikim srcem i ogromnom dušom. Žestoko je pevao (nešto između krika i glasa, ali uverljivo, od srca), žestoko je voleo, još žešće pio i davao sebe, ne štedeći se ni malo. Od TNT do Highway to hell(ironijom sudbine veoma biografski naziv za slučaj Bon Skota), preko The Jack (naročito bluzerska, live verzija), Live wire, Rocker (u kojoj se prosto pokidao i dao više od sebe celog), Problem child, Go down (koja otvara jedan od verovatno najvećih, čisto rokerskih, albuma svih vremena – Let there be rock, uz recimo Back in black, sa Brajanom), Let there be rock, Hell ain’t bad place to be, Rosie (pogodna za sve vrste fajronta i čišćenje podova vlastitim telom), Get it hot ili Touch to much (možda najbolja, gde Skot naprosto eksplodira uz Angusovu gitarsku majstoriju) sve pršti od neobuzdane rokerske energije. Može čovek da voli ovo ili ono, ovaj pravac, senzibiltet ili stil, ili neki drugi, treći, ali… Nekako AC/DC uvek ostaju tu kad zatreba, kao najčistiji i najuniverzalniji oblik energije, prihvatljive za svaku vrstu rastakanja do krajnjih granica.

Pevanje Bon Skota više je bilo stav, nego umiranje u lepoti glasa, njegov život je bio čisti rock and roll, a njegov kraj čista klasika – nađen je mrtav, 19. februara 1980. godine, u svom automobilu, naselju Overhill, u Londonu. Obdukcijom je utvrđeno da je do smrti došlo usred gušenja od povraćanja, koje je nastupilo zbog trovanja alkoholom. Na komadu papira naknadno nađenom na njegovom pisaćem stolu, pisalo je: Drago mi je što toliko vremena stoji preda mnom, jer mnogo toga želim da uradim…

Ako postoji kosmička pravda, verovatno sada negde žestoko cuga i praši u postavi sa Bonemom i Hendriksom – žešću i bolju postavu, osim ako ne računamo ovozemaljsku sa Malkolmom i Angusom, nije mogao ni da sanja … Let there be rock and roll, mister Bon Scott!

Ronnie Van Zant (1949 – 1977)

Južnjačka legenda, tragično nastradali (u avionskoj nesreći) pevač i autor većine pesama legendarnih Lynyrd skynyrd. Nije plenio kvalitetom i rasponom glasa, ali je bio rođeni, harizmatični lider, magičan, sa stavom i gardom, jedan od lynyrdovski žestokih momaka američkog juga. Zastave konfederacije ponosno su se vijorile uz himne Sweet home Alabama i Free bird, pesme koje su obeležile Van Zanta, bend i žestoki hard rok sedamdesetih.

Uz podršku moćnog gitarskog trilinga snova- Kolins, Rozington, Gejns, klavir i čvrstu ritam sekciju Roni Van Zant je uzletao i donosio retko uzbudliv rock and roll, duboko uronjen u američku bogatu tradiciju, kolevku moderne muzike. Uz pomenute dve južnjačke himne, Van Zant i Lynyrd skynyrd pucaju od energije i snažnih emocija u: On the hunt, Call me the breeze, Searching, Working for MCA, Gimme back my bullets ili dve antologijske: Simple man i Tuesday’s gone… Slobodan kao ptica Ronnie Van Zant sada luta svetom slobode i jedinstvene emocije, južnjačke topline slatkog doma, Alabame.

Sid Vicious (1957 – 1979)

Sve velike revolucije uzele su svoje žrtve, uglavnom, vlastitu najbolju decu – pank je to učiniom sa Sidom. Umro je februara 1979. godine u Njujorku, od preterane doze droge. Svojim arhetipskim pank rok izgledom i brutalnom, sarkastičnom verzijom Sinatrinog šlager – evergrina My way, doprineo je ugledu prljavih, zlih i po sistem tada veoma opasnih Pistolsa.

Svojim životnim stilom više je bio pank simbol, nego što je doprineo panku kao muzičar. Ali… imao je bollocks, pravu reč za stav koji je najviše uznemiravao nesposobno društvo da se suprotstavi mladalačkoj energiji, koja nije više videla nikakvu perspektivu za sebe, tih godina u Velikoj Britaniji. Stav i uverenje dolazili su iz srca i duše i samim tim bili nepobedivi i neuništivi… Zihernadle, lanci, katanci, kožne jakne, martinke i ostali rekviziti destroy industrije bili su samo modno, spoljašnje upozorenje društvu.

 

Kao mlad, samosvestan i buntovan čovek, nekada davno, nadao sam se da i kod nas, u svem ovom našem jadu i smeću – materijalnom i pre svega duhovnom, postoji ta vrsta ljudi, svesti i energije, želje da se bar počisti vlastito dvorište i krene u nekom normalnom pravcu, ali, na žalost  dvadeset i pet godina kasnije  ispostavilo se da živo blato naših gluposti i nesposobnosti nema dno i bilo kakvo čvrsto uporište u bilo čemu. Šta da se radi, ipak je to pitanje tradicije, kulture (koja više nikom nije potrebna, izgleda), stava, stanja duha, svesti, muda, borbenosti i pre svega, vere, ali ne one deklarativne, kilave, koja se upražnjava pokretima besmisla u prazničnim danima, ponekad, kada neko drugi kaže da treba, već iskrene vere, dubokog osećanja čistog i iskrenog srca.

Što se rock and rolla, bluesa i jazza tiče (barem onog svetskog, ali ne našeg), oni hrabri i iskreni ljudi i umetnici i kada umru jednako su živi ili još opasniji. Ali, kada je čovek bez srca, duše, muda, stava, emocija i energije stanje života ili smrti u suštini mu ne znače ništa – u suštini, svakako je mrtav, nebitan i porobljen, ovako ili onako.

Svet svih onih koji su otišli sa svojim pesmama, silinom energije, srca i duše širok je i gotovo beskrajan – džezeri, bluzeri i rokeri, veliki ljudi, još veće duše i srca, kojih više nema, jedinstvena su poruka i pouka svetu beznačajnih kreatura, omlitavelih i praznih, zatrpanim gomilama laži i smećem vlastitog otpada… Vera u dobrotu i iskrenost, čistotu i duševni mir, podrazumeva hrabrost i činjenje koje ne priznaje nikakve prepreke, ma koliko izgledale nepremostive i teške.

Život bez duše i vere nemerljivo je strašniji od tzv. smrti… Dvadeset jedan gram čovekove duše, naizgled beznačajan, tanana je nit koja razdvaja svetlost od tame i spaja naizgled nespojive svetove u suštinsko jedinstvo suprotnosti – zahvaljujući isključivo hrabrim, velikim ljudima, sa verom bez straha i velikim, velikim dušama!

za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac

 

 

 

  •  
  •  
  •  
  •  

4 komentara na tekst 21 gram: anđeoske duše umrlih

  1. Душко Јевтовић

    17/01/2018 at 15:07

    “Скривени ток према вечном, непроменљивом благу, према бескрајној пуноћи божанског бића”, како каже Драган Узелац, аутор овог чудесног чланка, може пронаћи и дочарати душа која и сама осећа ту пуноћу, јер јој вечност отвара унутрашње очи.

  2. dragan uzelac

    17/01/2018 at 19:54

    Jedno veliko HVALA,gospodine Jevtoviću!!!

    S jedne,pozitivne strane,čudesni članak(kako ste ga nadahnuto imenovali) je moj iskreni omaž svim onim ljudima u čijoj sam veličanstvenoj umetnosti i duhu neizmerno uživao svih ovih decenija, dok s druge, manje lepe strane,predstavlja ginzbergovski urlik očaja i zgađenosti licemerjem i perfidnošću sveta koji nemilosrdno uništava svu slobodu,ljubav, kreativnost i najbolje pojedince koji ne pristaju na zaglupljujuća pravila i tzv,vrednosti jednog bezosećajnog,bezbožnog i ispraznog robovlasničkog sistema golog materijalizma,tupog hedonizma i životarenja koje je obesmislilo svu lepotu čovekovog ovozemaljskog postojanja …
    Ima li šta vrednije od ljubavi i slobode … i šta je život bez dostojanstva – i da li je? Vrtimo se već decenijama u začaranom krugu zaglupljivanja i autodestrukcije baveći se stihijski posledicama …bez ikakve pomisli i želje da napokon otklonimo uzrok – jedan jedini … nažalost …

  3. zalatoes

    26/01/2018 at 10:13

    termin sheets of sound (plahte zvuka, a ne listovi zvuka) prvi je skovao dzez kritcar Ajra Gitler, govoreci o Koltrejnovom stilu koji je primenjivao sa Telonijusom Monkom 1957. i kasnije. Koltrejn je tada sipao tonove takvom brzinom da nije bilo moguće prepoznati pojedinačne tonove, već samo kontinuirani zvučni tok određenog oblika. Ponekad je svirao brzinom koja se približavala brzini od hiljadu tonova u minuti. Naime, Koltrejn je počeo da primenjuje sistem pri kojem je redovno koristio četiri akorda umesto jednog, datog u standardnoj progresiji. Pošto je potrebno mnogo više tonova da bi se umesto jednog odsvirala četiri akorda, Koltrejn je morao da svira zaslepljujućom brzinom kako bi sve supstitucije i dodatke smestio u uzak prostor koji mu je bio na raspolaganju – on je akordsku progresiju kao osnovu za improvizaciju doveo do najveće moguće složenosti. Ono što je Parker započeo, Koltrejn je doveo do samog kraja.

  4. dragan uzelac

    26/01/2018 at 11:23

    Poštovani,

    sve ste sami tako lepo rekli da nemam šta da dodam, osim da Vam se zahvalim što ste briljantnim komentarom dodatno ulepšali moju sentimentalnu storiju o lepotama večne duše i junacima meni omiljenog sveta muzike. Svako od pomenutih je potezom kičice svog božanskog nadahnuća ulepšao jednu vanvremensku fresku na zidu večnosti – plahtama zvuka ili prostodušnom snagom iskrene emocije i dostojan je divljena barem onih koji mogu da razumeju i raduju se lepotama stvaralaštva i borbe najvećih među nama. Sam čin pisanja o njima i njihovim delima bilo je neizrecivo zadovoljstvo, dar na kojem sam večno zahvalan Bogu …
    Hvala Vam na britkom i stručnom komentaru !!!

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *