Bio je neki mart te 1982. godine. Vlažan i hladan.  Pred polazak iz Beograda, čuo sam da je izašla ta tako dugo očekivana ploča Idola. Vojska i period posle nje, prošla mi je, između ostalih  u praćenju i čuđenju spram onoga što su Dečaci – Idoli radili. Maljčiki, Retko te viđam sa devojkama, Dečko koji obećava, Omorina nad Evropom….bilo je to oslobađanje beogradskog urbanog duha u svim njegovim kvalitetima u danima posle Titove smrti.

Elem, pre autobusa koji me je vodio onde za gde sam baterije punio u Beogradu,  trebalo je stići u prodavnicu u Nušićevoj. Kad tamo, pored pulta za prodaju, nekako odsutno, omamljeno, stojao je Vlada Divljan. Nije ni primetio da sam upravo plaćao “Odbranu i poslednje dane”. Kako sam je, pre toga pregledao, sa interesovanjem , video sam da nema pesme koja je trebalo da se zove “Maršal” sa stihovima “Maršal je moj Bog”…Preimenovana je u “Poslednji dani” a  Maršal je postao On.

Skupio sam hrabrost i pitao ga “Zašto, šta se to dogodilo?”  Pogledao me je očima koje me nisu videle i promrmljao nešto kao “eto, nije moglo”. Kasnije, na koncerima su se pevali ti stihovi, a moj primerak ploče prošao je nebrojana slušanja, žurke, identifikovanja stihova, rasprave…a i danas je  negde… nebrojano puta oblepljenih korica omota  selotejp trakom.

U nekim evropskim muzičkim novinama, “Odbrana…” je proglašena za jednu od najboljih ploča. Idoli su zatim završili svoj put sa “Čokoladom”, Beograd je došao do trenutka kada je umalo postao pravi evropski grad; a onda…a onda su došle godine koje su Idoli sa “Odbranom”  anticipirali, predvideli, opisali.

Danas takvog Beograda više nema, srpsko biće je podeljeno, arhetipi i dalje lutaju  “nekim rekama, dalekim”…”neko i dalje misli naše misli”. Šaper i Krstić su na jednoj a Vlada Divljan na drugoj strani, nema više onog zida na kojem je Nebojša napisao prvi urbani grafit “Margita je dečak”. Magi odavno nema, nema Pečara i Mladenovića. Nema mnogo toga što je u tim danima bilo vredno, ili se to nama samo tako činilo….a biće da i godine ipak čine svoje.

Ovaj tekst Petra Popovića sam čuvao, negde među nekim papirima,  pune tri decenije. Vredi ga pročitati

za P.U.L.S.E  Boban Savković

Odbrana i poslednji dani

Izdavanjem albuma „Odbrana i poslednji dani“ sakupljen je konačno materijal na osnovu kojeg se može diskutovati o Idolima. Sve do ovoga trenutka važila je izjava Vladimira Divljana po kojoj je 95% svih razglabanja o Idolima – puko nerazumevanje.

Pogrešno je, pak, ulaziti u jednostrana tumačenja uzroka takvog stanja, jer je dosadašnji odnos između zainteresovanih učesnika podsećao pre na igru pokvarenih telefona negoli na doličnu komunikaciju. Publika je letos bila zatečena neočekivanim skokom od „Maljčika“ ka „Devojci maloj“ pa se formula ironije Paket aranžmana bezobzirno kačila i na sve materijale mini LP-a. Mnogi su tada „mazanje“ Idola smatrali pretankim a mini LP – njihovim epitafom.

Mediji su se, pak, osetili izigranim i iskorišćenim. Oni su, naime, ti koji „otkrivaju“ i rukovode a sa Idolima su bili u situaciji podjarmljenih i iznuđenih tutora. Sprega sile inercije i povređene sujete do dana današnjeg drži neke krugove u verovanju da su Idoli ipak foliranti, te da im je jedini cilj izluđivanje poštena naroda.

Konačno i Idoli snose udeo. Bez obzira na značaj koji posle „Odbrane…“ pripisujemo mini LP-u, letošnja tureneja je ostavila utisk nesnalaženja i blagog gubitka orijentacije, usled nedovoljno kontrolisanog sadejstva intuicije i umetničkog postupka. Međudejstvo ova tri elementa odložila je, kao što rekosmo, bolje poimanje rada „Idola“ do nedavne prošlosti kada se na osnovu materijala „Odbrane“ nametnula analogija između etapa razvoja organizma i evolucije svesti Idola.

Tako u prvoj fazi imamo Dečake, pa shodno tome i prva poluanonimna iskazivanja samosvesti – grafiti,foto ispadi u Vidicima itd. Etapa mladalačkih provokacija nacionalnih frustracija, kako je to izvanredno primetio Nebojša Pajkić, je zabeležena na Paket aranžmanu, da bi mini LP nekom vrstom poigravanja gradskom romantikom označio opraštanje od adoloscencije i „predah s predumišljajem“ (Šaper) pred put ka saznanju i zrelosti („Odbrana…“)

Koliko god nam ova teorija odgovarala, toliko rezervi prema njoj treba imati. Naime, ona uspeva u pokušaju dokazivanja programiranog razvoja Idola, a to čitavom projektu pridaje atribute genijalnosti, dok je u isto vreme prisutna svest o činjenici da nikakvih teorija nismo imali do prvog pravog LP-a Idola, pa se pitanje njene valjanosti odlaže do primene sledećeg. Sem toga, važila teorija ili ne, „Odbrana…“ je remek delo i jedno od najznačajnijih ostvarenja domaće rok produkcije, pa razmatranje njenih istinskih kvaliteta treba pretpostaviti teorijskim pretpostavkama.

Čovek (ni)je ’tica

Premijerno uvođenje religije u naš rock je naravno stvar sa najviše odjeka. Ovog puta ne govorimo tek o intiligentnoj dosetci i ekskluzivnosti kao sredstvu dokazivanja superiornosti, jer smo suočeni sa izvanrednom idejom i besprimerno doslednim načinom njenog sprovođenja.

Razlika između postupaka „Odbrane…“ i znanih nam pokušaja religioznih izliva u rock uopšte je u početnoj postavci. Idoli se ne bave verskim misticizmom, niti filozofskim aspektima religije. Njihov izbor je antropologija, što je osnova široke prijemčivosti idejnih postulata ploče.

Dakle, Idoli razmatraju formiranje načela pojedinaca, koji pod spletom istorijsko-religiozno-ideoloških pritisaka preispituje moguće puteve i pokušava da ostvari autentično svoj. To je beleženje svih onih slika koje nastaju na raskršćima: oni (materijalizam, ideologija) – Ja (jedinka, element nacije) – On (Apsolut, religija).

Najveća vrednost tih traganja je u rešenjima koja se otkrivaju na kraju: iskupljenje za pojedinca, te logičan prelaz ka opštemu i zahvatanje u domen nacije.

Konačno, to je i razlog veličine ploče: vraćanje korenima i obraćanje Veri na planu pojedinca, a oživljavanje senki zaboravljenih predaka, osvežavanje rituala i konstituisanje osećanja neoslavenstva na jednom širem planu.

I evo nam boljitka od tako doslednog zahvata: panslovenizam je istešnjen, razobličen kao maska težnji velikih nacija za sveukupnom dominacijom.

Moralnom relativizmu i trenutno preovlađajućem eskapističko-rezigniranom raspoloženju ponuđen je etički subjektivizam i zaokruženi sistem verovanja.

Haos je prevladan racionalizacijom svesti, disiplinom uma i harmonijom duha.

Treba takođe primetiti da je klasična ideja rock-buntovništva izostala, čime zlobodnevnost angažmana Idola nije ništa izgubila. Problem je, jednostavno, u dvostrukom prilazu ideji angažmana. Može se u centar delovanja postaviti svakodnevno socijalna tematika, a može se, pak, deklaracija socijalnog porekla ubaciti u image i tog istog trenutka izbaciti iz delokruga interesovanja.

Prvim načinom dobijate politiku u Džonijevom smislu, a drugom – ideologiju i pitanje duha u Šaperovom.

Kad budem rođen i crven, Kad budem mrtav i beo

U tematskoj ravni „Odbrana…“ postavlja definicije slojevitosti, kompleksnosti i širine u jugo rocku. Ispostavlja se da su Paket aranžman i mini LP na tom planu svega repro-materijal i neka vrsta komunikativnog placdarma za najdublji zahvat u dosadašnjoj karijeri Idola.

Ruso-filija-fobija, opsednutost Zapadom, sveukupnost sadejstva muškog i ženskog principa – su već registrovani segmenti tematike Idola. Novi momenti sa „Odbranom…“ zatvaraju fascinantno bogat krug: rađanje, smrt, pitanja autoriteta i patronata, superiornost i narcisoidnost veštih, nagoveštaj katastrofe itd.

U okviru ploče moguće je proslediti razvojnu liniju tekstova u skladu sa smerom kretanja osnovne ideje albuma. Nema beznačajnog, jednoznačnog ili tematski izolovanog teksta. No, malo grublja podela se može izvršiti.

„Kenozoik“ ne otvara slučajno „A“ stranu albuma. On razrađuje formu zavetne suštine čoveka i nemoći njegove pred svevišnjom providnošću, ili se, što je podjednako verovatno, bavi rezignacijom bića pred materijalističko-ideološkom maltretmanu Svete Planete. Taj isti tekst sadrži bezbroj referenci, koje nas na osnovu višestruke isprepletenosti stihova, vode pojedinačnim kompozicijama albuma. Na taj način, „Kenozoik“ shvatamo i kao svojevrsni tematski dispečer.

Posmatrajmo, recimo, temu kraha i kraja, pretnji i naslućivanja nesaznatljive opasnosti. U „Kenozoiku“ se ta strepnja javlja na dva mesta („Od onoga što vidim mi ponestaje dah, ostaje da ostanemo gde smo sad“), a u „Nebeskoj temi“ koja je uz „Hajde, sanjaj me, sanjaj“ najizvornije tretiranje božanstva, prisutna je u celoj pesmi („S tobom, s tobom biću do kraja tu…Njene oči pametne poljubio sam zadnji put“). U „Odbrani“, zastupniku razloga ploče, pa stoga neraskidivo vezanoj sa „Poslednjim danima“ tekstu o smrti i deifikaciji, taj motiv dostiže kulminaciju u dvostihu: „Rođeni uz neke reke daleke, gledamo nebo koje pada na nas“. Time se začinje nova struja stihova povezanih idejom panslavenizma, što nas kratkim postupkom vraća početniku lanca ovog kratkog razmatranja „Kenozoiku“ i stihovima „Čini mi seoduvek sam bio glup/Glasovi mi govore: eta kanjec“.

Ukoliko bi izabrali liniju neoslavenstva “Svetosavska blaga ruka“ iz „Kenozoika“ bi nam ukazala put ka“Igrale se delije“-bučnom utemeljivanju novih osećaja, koji dvostrukom ekspozicijom spaja rituale korena i trenutka.

Bliska je „Kenozoiku“ i kompozicija „Senke su drugačije“, čija je tema pra-rađanje, prvo rađanje i svi kasniji trenuci evolucionih skokova. Par izvanrednih i dvosmislenih mesta: „Neko misli moje misli/ Neko peva kroz moj glas“ su izvanredan kontrast himni smrti kakva je „Moja si“. To je u svakom pogledu najambiciozniji poduhvat albuma. Tematski, angažovana je oko problema hermafrodizacije i samozaljubljivosti „velikih“ i taštih:

„Moja si, moja si i sebe gleda

Moja si, moja si i sebe gleda

Dok se pretvara

On bi voleo biti ta devojka

On bi voleo da ga vole drugovi

Da proba sebe, da se izmeni“

Bogatstvom asocijacija, mistično-magijskom atmosferom, promatranjem pitanja trajnosti, prolaznosti, autoriteta, opredeljenja, spasa – ovo je krunisanje napora Idola da se u svega jednoj kompoziciji sažme idejno-tematska celokupnost.

Ljubav i moda

Treće i najznačajnije dostignuće „Odbrane…“ oličeno je u 45 minuta mahom izvrsnih pop-zvukova sa albuma. Da nije zaraznih i pevljivih melodija ne bismo mogli govoriti a govorimo o domaćem „Sgt.Pepperu“.

Konačno, nijedan dostojanstveni recenzent u tom slučaju ne bi reči napisao o hermetičnoj poeziji Idola, jer van konteksta kvalitetnog i dostupnog popa ti tekstovi ne bi stigli ni do godišnjeg zbornika gimnazijalskih radova.

Pop je najkomunikativnija, a najteža za stvoriti muzička forma, te zbog toga nezavisno od značaja albuma samog po sebi, treba istaći vrednost kompozicija“Poslednji dani“, „Nemo“,“Nebeska tema“, „Jedina“ itd. U razgovoru o umetničkim tehnikama, treba odvojeno razmatrati tekstualne i muzičke probleme, i u slučaju muzike osnovnu pažnju posvetiti aranžmanima.

Vreme je, naime, da se razmotri kontinuitet tretmana pomodnih muzičkih oblika u stvaralaštvu Idola. Ako se dobro sećamo, u vreme paket aranžmana bilo je dosta govora o ekološkom šminkanju. Na mini LP-u se govorilo o uskakanju u moderne revival-tendencije, a na „Odbrani…“ o koketiranju sa modernim etno-muzikološkim kretanjima. S obzirom da i u ostalim sferama delovanja Idola najveću prođu imaju ekskluzivna pomodna sredstva, čini se da je vreme da eksploataciju aktuelnosti shvatimo kao kreativnu tehniku grupe.

Stvaranje na bazi odabira postojećeg, svestrana anliza uticaja, pa zatim angažovana reprodukcija u granicama formulisanog koncepta, zvuči kao idealna tehnika za osobu, koja prihvata sebe kao eklektika i kreativnog reproduktivca. Uostalom poslednje godine su obeležene izjavom: „ja nemam nijedne originalne ideje“ i teško je naleteti na novu misao – naleće se na nove ljude.

Što se tiče postavki aranžmana u pojedinačnim slučajevima, dve stvari naročito frapiraju. Najpre, primetna je težnja za perfekcionizmom i doslednošću (ponekad čak bukvalnošću) koju su Idoli na „Odbrani…“ uneli u dramaturško razrađivanje aranžmana i montažni princip spajanja muzičkih elemenata. Sve to ima zacilj olakšavanje narativnog toka tekstova i podržavanje ritma smene naratora, tako važne za funkcionalnije sprovođenje ideje.

Druga velika pedanterija albuma je usaglašavanje muzičkog stila i tematike kompozicije. Uzmite samo bazični R&R koji je dva puta korišćen. Tematici „Igrale se delije“ je teško primeriti bolju muzičku formu od praskavog rocka, a frustracije naratora u „Jedinoj“ su akcentovane pulsiranjem tog istog ritma.

Koncepcija gradnje nadrealističkog kolaža u „Moja si“ takođe fascinira: monotoni fon obrednih bubnjeva je uparen sa pravoslavnim pojanjem, što kompoziciji daje prizvuk himne ili opela; ta podloga je isparana falš rifovima, psihodeličnim i iritantnim ćijukanjem sintija, te upadima atonalnih gitarskih soloa. Iako pri prvom slušanju takva tehnika deluje prilično konfuzno, po opetovanom vrađanju na istu kompoziciju se uveravate u funkcionalnost muzičkih rešenja.

Konačno, „Nebeska tema“ i „Hajde, sanjaj me, sanjaj“ su prave muzičke mine. Njihov vic je u tome, što se nameću tipičnom mini LP romantikom, a upravo je romansa ključ dubljeg poimanja teksta.

Na planu tekstualnih tehnika, nikako nije najvažnija ironija. Naime, dosta dugo su Idoli bili shvatani kroz ironiziranje svega i svačega, što je samo udaranje na prvu loptu pri analizi. Svaka ironija je posledica spoznaje, au slučaju Idola krug potaknutih problema je uvek bio značajniji od tehnike njenog sprovođenja.

Najvažniji događaj „Odbrane…“ u ovoj ravni je uvođenje naracije i visprenost njenog sprovođenja. To su uistinu prvi veliki dometi našeg rocka na tom planu i daleko nadmašuju sve normalno korištene tehnike.

Daleki bubnjevi

Muzički gledano, Idoli su na „Odbrani…“ čvršći i daleko ubedljiviji nego ikada do sada. Postojan i izražajan bas Kolara uliva poverenje. Kokan Popović je više nego izvrsna zamena, a Divljan je rafiniranošću i funkcionalnošću ideja sve bliži Roxy meti. Ipak, tehnika realizacije muzičkih zamisli je kušnja savršenstva ove ploče. Jedini razlog zbog koga se „Odbrana…“ ne slavi kao genijalno delo je u nizu sitnih traljavosti i tretmanu tehnike per se.

Najpre, Idoli nemaju dobrog vokalistu. To nije presedan u jugoslovenskim razmeramaa, ali je činjenica evidentna i na ovoj ploči. Zatim – sintisajzer. Šaper jeste ulinio dosta, ali je preterao u forsiranju svoje koncepcije sviranja. Iako priznajem da je pitanje tretiranja sintija najveća mistifikacija R&R, sve one bubice i neprogamirane zvukove što mi se zarivaju u uši ne smatram u skladu sa prirodom instrumenta. Dobar deo njegovih efekata (ne deonica) odaje utisak čoveka fasciniranog novom igračkom.

Bubnjevi su najtužnija pesma. Oni su izvrsni ali su daleki i tihi. Zašto Idoli nisu izdržali sa spoljnjim čovekom kao producentom? Da li bi tada bolji remiks i pored lošeg otiska dao zadovoljavajući zvuk? Zašto konačno nisu dopustili da im se desi ona genijalna greška, koja bi domete ove ploče uzdigla iznad domašaja racionalnih predviđanja? Šteta, šteta,šteta.

Predrag Popović

Časopis „Džuboks“ proleće 1982 godine

  Idoli, Muzika, Odbrana i poslednji dani, Petar Popović