35 kalorija bez šećera

Jovana i Tara provode zimski raspust kod jedne vesele porodice u Grockoj. I dok okolna brda dremaju pod debelim snegom, a Dunav gleda svoja posla, u kući se odvija drama. Kad vaga pokaže pola kilograma više, neko nestaje iz kuće, neko dolazi do zapanjujućeg saznanja kopajući po Internetu, jedan pas prvi put prenoći u toploj kući, a jedna devojka se bori sa zmijom u stomaku. Negde pored Save, događa se nešto veoma slično, ali mnogo strašnije…

Ako ste nekad držali dijetu (ili bar pokušavali da držite dijetu), naslov 35 kalorija bez šećera svakako može da vam privuče pažnju: sigurno vam nije strana priča o kalorijama ili o tome koliko je šećer opasan. U pitanju je roman Jasminke Petrović, koji se bavi još jednom teškom i važnom temom – poremećajima ishrane kod tinejdžera, u ovom konkretnom slučaju: anoreksijom. Prateći priče dve devojke u različitim stadijumima bolesti, autorka je uspela da prikaže psihološki mehanizam koji leži u osnovi anoreksije.

Na početku knjige, Jovana i Tara odlaze kod Jovaninih rođaka (ujke, ujne i dva brata) koji žive u Grockoj, kako bi sa njima provele zimski raspust. Odmah vidimo da su dve drugarice sušta suprotnost jedna drugoj i kako priča odmiče, sve više ćemo uviđati koliko se Jovana i Tara razlikuju. Jovana je sasvim neposredna i slobodna u komunikaciji, kako sa roditeljima i rođacima, tako i sa prijateljima, pa i sa potpuno nepoznatim ljudima i slučajnim prolaznicima (srdačno se izgrli sa ujkom i ujnom kada stigne kod njih, pa čak i sa njihovim psom; nešto kasnije tokom jednog telefonskog razgovora vidimo da oca zove Debeli, a mami često kaže „da ne smara“ – što je Tari nezamislivo). Jovana nekim stvarima na sebi nije zadovoljna (jake obrve, prevelike šake i “noćna mora” – kovrdžava kosa), ali čini se da nije time previše opterećena: ispravljanje kose je zahtevalo previše vremena i strpljenja, a nije bila spremna ni da “uđe u borbu protiv genetike”.

Sa druge strane, Tara je predstavljena kao devojka koja je Jovaninu pažnju privukla zato što je tajanstvena i poprilično suzdržana. Iako se nije previše isticala, Tara je veoma inteligentna, imala je odlične ocene, bila je uspešna u vannastavnim aktivnostima i pored svega toga – lepa. Ona je neko ko se trudi da postigne savršenstvo u svemu – a samim tim pred sebe često postavljala nerealne ciljeve. Ipak, bez obzira na to što često deluje kao neko ko je savršen i kome sve ide od ruke, Tara ne deluje kao neko ko je svojim životom srećan i zadovoljan:

Tara je stajala pored prozora i gledala kako se stazica sve brže utapa u belinu dvorišta. Ona nije volela zimu, Novu godinu, pa ni raspust. Hladnoća joj je pojačavala osećaj usamljenosti. Plašila se samoće, a opet, jedino se u svojoj samoći osećala sigurno. Kad bi zaključala sva vrata oko sebe, znala je da joj niko ne može prići, a samim tim, niko je ne može povrediti. Čak ni mama i tata. Jedino je u toj hladnoći i praznini mogla da bude svoja. Nije morala da bude zahvalna, poslušna i savršena. Nije morala nikome da dokazuje svoju pamet, lepotu, dobrotu, urednost, tačnost.

Svi negde žure, prave planove, smeju se, kupuju poklone, ukrašavaju stanove. Za to vreme ona sedi u svojoj tajnoj odaji i priželjkuje da je neko pronađe i otključa. Ali kako kad je ključ sa unutrašnje strane? Za nju je raspust oduvek bio noćna mora. Nije imala obaveze, zadatke, ustaljeni red.

Iz predstave 35 kalorija bez šećera. Izvor fotografije studiocentar.com

Kada dođe kod Jovaninih rođaka, vidimo da Tari prisnost i pokazivanje ljubavi nije nešto blisko: šokiraju je poljupci i zagrljaji i oseća se vrlo nelagodno. Saznaćemo da je Valentina, Tarina mama, osoba koja smatra da je otvoreno izražavanje ljubavi štetno – u neku ruku slabost, a „ako ljudi otkriju tvoje slabosti, oni će te zgaziti kao babašvabu“. U Tarinoj porodici nema mnogo prisnosti, mama joj je previse zauzeta poslom a tata joj radi u inostranstvu – tako da sve ovo itekako utiče na Taru, iako se ona trudi da to ne pokazuje. Da je odnos između Tare i njene majke poprilično suzdržan vidimo već na početku: Tarinoj mami se nimalo ne dopadnu Jovanini ujka i ujna i jedva čeka da iz njihove kuće ode; nema vremena čak ni da sa njima popije kafu – kaže kako ima obaveza ne bi li što pre otišla. Iako će se ispostaviti da je više nego dobro što je Tara ostala sa njima, ne možemo a da se ne zapitamo zašto je, ako joj se ova porodica toliko ne sviđa, ostavila ćerku sa njima?

Tokom boravka ove dve drugarice u Grockoj, Jovanina ujna primećuje da se sa Tarom nešto dešava; to jest – da ima neki problem. Iako ne shvati odmah šta se zapravo dešava, nakon dosta čitanja o poremećajima ishrane kod mladih, uspela da sagleda širu sliku:

Ujna je ulazila sve dublje u tunel, ali se sve manje plašila. Uhvatila je suštinu problema – Tari je potrebna stručna pomoć, a dobiće je tek kad Valentina shvati da njena ćerka ima poremećaj u ishrani. Sve je delovalo vrlo jednostavno, a istovremeno vrlo komplikovano.

Iz predstave 35 kalorija bez šećera. Izvor fotografije studiocentar.com

Pored Tarine, u knjizi pratimo još jednu priču, čija se radnja ne dešava u isto vreme, već tokom letnjeg raspusta na Novom Beogradu. Takođe su glavni likovi dve drugarice, nešto starije Dragana i Sandra. Sandrina sestra Tanja takođe boluje od anoreksije, međutim za razliku od Tarine, njena bolest je u poodmakloj fazi. Ovde vidimo koliko je bolest uticala ne samo na Tanju, već u potpunosti promenila život cele porodice. U jednom trenutku, Sandra se i požali Dragani: „Mi više ne umemo normalno da se ponašamo. Mi smo zaboravili kako se živi.

Saznajemo da Tanja ima dosta sličnosti sa Tarom: i ona je bila odlična učenica, bavila se sportom i pevala u horu, učila strane jezike – bila je ono što bismo mogli da nazovemo „detetom za primer“. Ipak, ni njen odnos sa roditeljima nije bio sjajan: otac je bio suviše zahtevan, a majka sa druge strane suviše popustljiva. Isto kao i Tara, Tanja je nastojala da bude dobra, da ne razočara roditelje, težila je perfekcionizmu… Dragana, Sandrina drugarica, kaže kako je nekada u njihovoj kući bilo veselo i zabavno, kako se njihov tata često šalio, a mama im ispunjavala sve želje (čak im je i zavidela na tome), ali da se sve promenilo kada se njihov tata razboleo. Njegova bolest dodatno otežava situaciju: on je bolestan i ćutljiv, a mama depresivna i uplakana, tako da Tanjin problem bude primećen tek kada bolest poprilično uznapreduje.

Izvor odiseja.co.rs

Ipak, bez obzira na tešku temu, roman nam pokazuje da, iako lečenje poremećaja ishrane nije jednostavno – nade uvek ima. I Tara i Tanja pristaju na lečenje, njih dve se sreću u bolnici i njihove priče se povezuju.

Knjiga takođe može da pomogne da bolje razumemo ovu bolest, ali i da shvatimo da ponašanje anoreksične osobe najčešće nije jednostavno hirovitost, već problem na mnogo dubljem nivou (nije u pitanju samo želja da se bude mršav – probem je i psihološki), koji osoba najčešće ne može da reši sama.

Za anoreksičnu osobu – svaki obrok predstavlja izuzetno stresan događaj, što vidimo tokom Tarinog boravka u Grockoj. Jovanina ujna, u želji da se njene gošće osećaju prijatno, sprema velike količine hrane (svi imamo bar jednog takvog člana porodice! 🙂 ) i Tara se oseća loše kad god pojede malo više  od količine za koju ona smatra da je u redu. Razmišljanje o dijeti i kalorijama njoj oduzima najviše vremena – čak je i naslov u skladu sa Tarinom “dijetom” – ceđena pomorandža bez šećera ima samo 35 kalorija… a kada je nekome to jedini obrok u toku dana, pomoć je itekako potrebna. Tanja je takođe bila opsednuta time kolike su kalorijske vrednosti namirnica, stalno je računala i kombinovala koliko je kalorija unela i kako da ih potroši.

Zanimljivo je da u knjizi obe uživaju u pripremanju hrane za druge, ali da njihovi zahtevi da oni sve pojedu bivaju jako neprijatni: Tara bez obzira na pohvale doživljava kao odbijanje činjenicu da su svi već siti i da jednostavno “ne mogu više”; Tanja je pripremala obilne obroke za Sandru i kada je Sandra počela da joj pruža otpor (zbog dobijanja na težini – upravo onoga čega se Tanja najviše plaši), to je dovelo do burnih reakcija i ucenjivanja (“ako ti ovo ne pojedeš, ja onda neću ništa da stavim u usta”).

Osobe koje boluju od anoreksije često ne priznaju da imaju problem (što se vidi i kod Tare i kod Tanje, a donekle i kod njihovih članova porodice). Srećom, oporavak je moguć: uz adekvatan tretman i podršku, anoreksična osoba može prekinuti autodestruktivno ponašanje i povratiti samopouzdanje i zdravlje.

Za roman 35 kalorija bez šećera Jasminka Petrović je 2008. godine dobila nagradu Dositejevo pero. Po motivima ovog romana je 2019. godine u Domu omladine Beograda realizovana istoimena pozorišna predstava. Autori predstave su Nenad Radović (reditelj), Đorđe Kosić (dramaturg), Vasilije Krstić (asistent reditelja) i Snežana Ristić, (psiholog). U predstavi smo mogli videti 15 mladih glumaca – polaznika pozorišnog studija Centar.

***

Kod osobe s anoreksijom nervozom može biti prisutan veliki broj kliničkih simptoma i znakova koji mogu uzrokovati komplikacije. Neki od simptoma ove bolesti su:

  • Strah od čak i najmanjeg porasta telesne težine
  • Brz i dramatičan gubitak težine za najmanje 15% ispod normalne telesne težine
  • Uzimanje laksativa, tableta za mršavljenje, namerno povraćanje odmah nakon obroka
  • Halitoza (loš zadah) zbog povraćanja
  • Kompulsivno vežbanje nakon što se pojede „loša“ hrana
  • Iskrivljena percepcija tela kao debelog; opsednutost težinom, izgledom sopstvenog tela ili čak veličinom odevnih predmeta.
  • Amenoreja – gubitak menstruacije kod devojaka i žena
  • Rast dlaka na licu i telu, lomljivija kosa, žućkasta boja kože
  • Abnormalna zaokupljenost hranom (brojanje kalorija, proučavanje kuvara)
  • Potiskivanje seksualne želje
  • Hladne ruke i stopala (na uobičajenoj sobnoj temperaturi)
  • Nesanica i umor
  • Česte promene raspoloženja
  • Depresija
  • Želja za samoćom
  • Hipotenzija i poremećaj srčane frekvencije

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments