Ulogujte se / Kreirajte profil

Retro Priština

Srbin u Prištini, u tome je bilo nešto posebno, istovremeno i egzotično i univerzalno. Recimo, mlade Albanke sa anglistike koje 1986. u Bejinom kafiću „Bauhaus“ žele da bolje nauče srpski zbog Azre i Džonijevih stihova. Srbin u Prištini, a usudio bih se da pretpostavim i da je sa Albancima bilo slično, nosio je posebna osećanja. Najpre, nije presudno to što jesi i to što jesu, ali kasnije primetiš da je njima ipak važno to što jesi. I pored toga, u pomenutom kafiću komentarišemo istraživanja javnosti koja poručuju da su u Prištini najgori međunacionalni odnosi, u Sarajevu najbolji. Dakle, prvi rat preti Kosovu. I smejemo se, ne verujemo. U našem kafiću su odnosi savršeni. To što u ostalim kafićima u Kičmi nisu, to smo i očekivali, tamo ne slušaju našu muziku, ne čitaju ono što mi čitamo, ne gledaju ono što mi gledamo.

Treću noć od proslave rođenja mog sina opet je svratio moj prijatelj Vedat. Ostali smo do zore, iako je bio i prve noći i blagonaklono mogu reći da se istakao u veselju. Tek mi je na polasku rekao da je došao da se oprosti, da odlazi u Švajcarsku. Rekao mi je:

„Toliko si mi drag da moramo da se dogovorimo: kada budemo u rovovima gore na Grmiji, ti s jedne, ja s druge strane, moraćemo da nađemo način da se noću nalazimo i zajedno pijemo pivo.“

Bilo je to 1991. i njegovo predviđanje i preteranu patetiku pripisivao sam alkoholu, ali nisam zaboravljao šta mi je rekao, pa sam sve do 1996. mislio da nije u pravu i da ću se opako našaliti sa njim kada se prvi put sretnemo. Još uvek se nismo sreli, a i više su male šanse.

Kada sam počeo da primećujem da će se Vedatovo predviđanje o ratu ostvariti, obuzelo me je novo osećanje, da smo nekolicina prijatelja i ja jedini Srbi na planeti, iako je među nama bio i jedan Albanac, i da to nikome nije važno. Tada se neprijateljima po definiciji priključuju i prijatelji po definiciji, sve je protiv tebe. Moja olakšavajuća okolnost je što sam u Prištini bio Vranjanac i što sam kasnije u Vranju bio Prištinac.

Treće jaje u potpunosti je prištinska pojava. Umesto da ti jaja budu kockasta, ti jednostavno ubaciš treće, postaneš trojajac. Kada sam te 1998. prvi put čuo da se pominje treće jaje, pojma nisam imao šta to znači. Nisam mogao ni da pretpostavim, a nekako me je bilo stid da pitam, da ne ispadnem glup u društvu. Kada sam se najzad usudio, u kafani, naravno, društvo je počelo da se čudi mojoj neinformisanosti, po život opasnoj. Nastavio sam da insistiram sve dok nisam dobio jasan odgovor da je to kašikara koja se metne među noge kada voziš auto. Bez toga, kada već kidnapuju i po samom gradu, suludo je ulaziti u auto. Razgovor su pratili i sa susednih stolova, njihovi pogledi su me sažaljevali kao potvrđenu budalu. Onda mi je neko, ne ustajući, dobacio bombu i ja sam je spremno uhvatio i strpao u džep. Jedva sam čekao da proverim kako to funkcioniše, dovršio sam pivo i otišao do parkinga. Žuljanje! Neopisivo. Da to treba, treće jaje bismo zadužili još mnogo ranije, korektno upakovano kao i ona dva. Ne, o tome nisam razmišljao, nego sam se svojski trudio da se što pre naviknem, da ga ne nameštam stalno, samo da bude tu kada zatreba.

Jednom sam službeno autom krenuo u Beograd i tek kod „Gedže“, na ulazu u Kruševac, stajući da popijem kafu, shvatio da je treće jaje tu, da sam postigao planirani apsurdni automatizam, ali i dalje nisam uviđao besmislenost. To sam shvatio kada sam definitivno odlazio iz Prištine, naredne godine, praćen pucnjavom kao stari svat, sa osmogodišnjim Žarkom i trogodišnjom Dejanom na zadnjim sedištima. Bilo je jutro i put je bio potpuno pust. Savetovali su kako se vozi u datim okolnostima i ja sam bio naročito skoncentrisan na brzinu, da ubrzam naglo ili da munjevito izvedem polukružno ako primetim barikade. Predviđali su da će Albanci najverovatnije kod Mramora, odmah iza Gračaničkog jezera, postaviti zapreke. I tu, na dvesta metara od vododelnice, tamo gde počinje voda koja ide u Sitnicu i, druga, koja ide u Moravu, spustio sam ruku na bombu, drugom bi trebalo da izvučem osigurač. U vožnji. Kako? Kako da otvorim prozor i izbacim je dok vozim? Na koga, to pitanje nije dolazilo, a i da jeste, odgovor je jednostavan: na one koji hoće da nas ubiju. Problem je što bi potencijalne ubice bile bezbedne. Jedino što bih uspeo, to je da aktiviranjem ubijem samo one koji su u kolima. Smučilo mi se i strah je nestao, jer sam shvatio da ništa ne zavisi od mene.

Između Lučana i Bujanovca zaustavila me je policija. Pogledali su isprave i dali znak da prođem. Izašao sam i dodao prvom policajcu kašikaru: „Neotpečaćena“. On je prihvatio kao da sam mu pružio jabuku i samo je klimnuo glavom.

Šo i budućnost

Nijedna epoha nije grandioznije zamišljala budućnost od moderne (u međuvremenu je budućnost ostvarena, mi smo je pretekli, pa danas gacamo po prošlosti). Omiljenu sliku budućnosti Bernard Šo je pronašao u dubokoj ruskoj provinciji, u nekoj bednoj varošici na obali Volge.

Šo je bio jedan od istaknutijih cinika 20. veka. Dok su Englezi dvadesetih čekali komunističku revoluciju, lično je otišao na njen izvor, pa je putovanje iskoristio da nervira i svoje antikomuniste i sovjetske komuniste (slično kao kada je posetio i Južnu Afriku, pa su ga napadali da nije patriota). Ipak, putovanje nije bilo uzaludno, kako je tvrdio, jer je na obali Volge došlo do, za njega, neverovatnog susreta.

Kada se udaljio u šetnji od varošice, sreo je veoma lepu devojčicu. Toliko lepu da je morao da na engleskom naglas sebi opiše njene inteligentne crte lica, koje su bile u potpunoj suprotnosti sa sirotinjskom, radničkom odećom na njoj. Ona je njegove reči shvatila kao obraćanje, pa mu se zahvalila na „divnom“ engleskom, kako je naveo kasnije. Potom je pitao gde je naučila engleski, a ona mu je odgovorila:

„Znate, mister, život je vrlo težak i borba za egzistenciju iziskuje od nas mnogo znanja. To kaže moja mama. Ja sam prošle godine naučila engleski, a još ranije francuski“.

Posle kraćeg razgovora, u kome se Šo uverio da je devojčica „izuzetno pametna za svoje godine“, rekao joj je:

„Zbogom, mala, budi srećna. Kada odeš svojoj dobroj mami, reci joj da si razgovarala sa čiča Bernardom Šoom“. Devojčica je odgovorila: „A Vi, kada odete u Vašu Englesku, ispričajte da ste šetali na obali Volge sa Katarinom Ivanovnom Fjodorovič, ćerkom fabričkog radnika. Preporučite devojčicama u Engleskoj da i one vredno uče jezike, jer to će nama svima, kad odrastemo, mnogo trebati… Znate, tada će sasvim drugi život nastati…“

Šo je, naravno, znao da je njena zamisao budućnosti podstaknuta komunističkom ideologijom i borbom njene majke upravo protiv tog sistema, ali je smatrao da je svaka zamisao budućnosti – smisao života.

Piše: Zoran S. Nikolić

Biografska beleška

Zoran S. Nikolić je u Prištini 1986, sa grupom mladih pisaca, kao suprotnost nadolazećem kvazipatriotizmu, pokrenuo neformalnu literarnu grupu „Marginalisti“. Do 1989. marginalisti su se pojavili u svim značajnim jugoslovenskim književnim časopisima. Potom je, sa istim ciljem, osnovao Književnu omladinu Prištine i pokrenuo „Kopču“, časopis za kulturu i literaturu. Pokrenuo je nezavisnu izdavačku delatnost „Novi svet“ u Prištini i „Vranjske knjige“ u Vranju, koje više ne postoje.

Prvu knjigu, „Poverljiv materijal“, objavio je 1988. godine, zatim i knjige „Stara Priština, poznavanje grada u crtežu Radomira Paje Jankovića (1994), „Rečeno kao ubijeno“ (Beograd, 1996), „Onog u sebi“ (Novi Sad, 1998), „Ovo naše vreme“ (Beograd, 2006). Pre dve godine objavio je zapaženi inovativni roman „Smrt za poneti“, a ove dramu „Onaj pas iz Vranja“.

Od 1999. živi i piše u Vranju.

Danas online

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.