The Rolling Stones Pre par dana smo videli još jedan, ko zna koji po redu, tekst o Sgt. Pepperu.  Pomalo iziritiran setih se jednog drugog albuma, albuma koji nije izmenio praktično ništa u popularnoj muzici, niti je imao ikakav uticaj na ono sto se zove zapadna civilizacija, ali je meni lično ‘objasnio neke stvari’, pa je stoga za mene bitniji od Sgt.Peppera. Radi se ovde o ‘drugom konceptualnom albumu’, o zaboravljenom, i od tvoraca napuštenom čedu The Rolling Stonesa, o njihovom šestom LP-ju Their Satanic Majesties Request (Decca, 1967).

To je album koji je izašao veoma po brzo po uspehu već pomenutog albuma Beatlesa, u sred psihodeličnog talasa koji je zahvatio planetu, i koji je dočekan od strane publike i kritike kao njihov Sgt.Pepper. Naravno da svi oni nisu dobili novog Sgt.Peppera i naravno da su ostali razočarani. Iako je album, već po inerciji, lako i brzo dostigao zlatni tiraž, ipak se zadržao u vrhu top lista veoma kratko i potom brzo pao u zaborav.

Osim činjenice da su Lennon i McCartney gostovali na jednoj od pesama (“Sing this all together”) i da je omot veoma sličan Sgt.Pepperu (čak se i na tom omotu pojavljuju sva četvorica Beatlesa), ovaj album nema zapravo nikakve veze sa Sgt.Pepperom, toliko da se u usporedbi ova dva albuma, čini mi se, najbolje može videti razlika izmedju ove dve velike grupe.

No, hajde malo o okolnostima koje su prethodile albumu. Prvo, i Stonesi su kao i Beatlesi bili već do kraja 1966. umorni od histerije koja ih je pratila, kao i od stalnih putovanja i koncerata, te su odlučili da konačno sednu u studio i naprave jedan album polako i na miru. Zatim, ta 1967. je bila, kako kaže Bill Wyman “godina problema sa drogom”, i Jagger, Richards i Jones su imali nebrojena pojavljivanja pred sudom, najčešće zbog optužbi u vezi sa narkoticima. Na kraju, Jagger sam kaže da su u to vreme bili veoma nezadovoljni tadašnjim producentom, Andrewom Oldhamom, koji zapravo nista nije ni producirao, pa su odlučili da prvi i jedini put sami produciraju ploču. Sve te stvari čine jedan nesrećan splet okolnosti koji je ovu ploču nezasluženo doveo do toga da ona bude ‘crna tačka’ njihove diskografije. U tom smislu, rekao bih da je ovo najpotcenjenija ploča u istoriji popularne muzike. I još bih dodao da je tu dospela zbog pogrešne percepcije javnosti. Jer, ovo nije nikakav njihov Sgt.Pepper, niti je ovo neki standardni psihodelični album iz 60-ih. Ovo je pravi, klasični The Rolling Stones album, samo se to ne vidi na prvi pogled.

Dakle, bio je to prvi i jedini izlet Rolling Stonesa u psihodeliju, upriličen sasvim namerno, pod uticajem upliva psihodelije u sve i svašta, svakako i pod uticajem Beatlesa. Snimanje je trajalo prilično dugo, pre svega zbog nemogućnosti da se svi članovi benda pojave u londonskom Olimpik studiju u isto vreme, a i kad bi se pojavili to bi obično bilo u pratnji ne manje od 6-7 raznoraznih likova iz londonskog mondenskog kruga, pa nije ni čudno što je snimanje trajalo dugo i što je bilo prilično haotično. Kada se tome doda i masivna upotreba halucinogenih sredstava i nepostojanje pravog producenta koji bi presekao svu tu zajebanciju, nije ni čudo što je album ispao tako loše isproduciran i nekohrenetan. Ali…

Ali, ko je ikad slušao Stonese zna da produkcija tu nikad nije bila perfektna, kao i da oni nisu, u pravom smislu reči, studijski bend, i naučio je da sluša mimo tih objektivnih problema. Što se tiče koncepta, za razliku od Beatlesa, ovde su Stonesi gledali “van” sebe i to napred, u budućnost. I to vrlo, vrlo daleku budućnost. Paradoksalno, album otvara “Sing this all together”, jedna plemenska singalong himna iz vremena kada smo crtali po pećinama, a zatvara punokrvna spejs-rokenrolština pod nazivom “2.000 light years from home”. No, to nije zaista poslednja stvar na albumu. Dok Beatlesi svoj Sgt.Pepper završavaju najozbiljnijom pesmom na albumu, Stonesi nakon predjenog puta od pećine do kosmičkih letova album zvršavaju jednim vodviljski šaljivim komadom, kojim kao da poručuju da sve ovo sto smo prethodno čuli nisu mislili ozbiljno i da će već za koji mesec da slete na zemlju i podare nam najveću r’n’r’ stvar svih vremena – Jumpin’ Jack Flash.

Pored već pomenute “Sing this all together”, imamo i reprizu iste te pesme, koja je zapravo nekontrolisani i neartikulisani osmominutni džem ko zna koliko slučajno okupljenih ljudi u studiju. To je ujedno i najslabiji momenat na ploči, dok je sama ideja za reprizu očigledno preuzeta od slavnog prethodnika. Posle uvodne himne, slede tri dragulja, klasična Richardsova “Citadel”, zatim, kao iznenadjenje, Wymanova “In antoher land”, koju je basista sam otpevao, i dalekovidna, akustična “2000 Man”. “Citadel” je pravi garažni Rolling Stones hit, sa reskom Keithovom gitarom, kasnije obradjena od mnogih pank-rok bendova; “In another land” je pesma o čoveku koji se budi iz sna samo da bi shvatio da se nalazi u novom snu, i tako nekoliko puta. Pravi psihodelični motiv, začinjen zvucima melotrona, koji eksplodira u refrenu prepoznatljivim gitarskim zvukom. Na samom kraju je snimljeno i tridesetak sekundi Bilovog hrkanja! “2000 Man” je sjajna akustična kompozicija, koja takođe ima gitarsku kulminaciju u refrenu, a u kojoj Jagger peva stihove u kojim se mnogi danas mogu prepoznati:

Well my wife still respects me
I really misused her
I am having an affair
With the random computer

Don’t you know I’m a 2,000 man
And my kids, they just don’t understand me at all

Nakon ove tri stvari dolazi već pomenuta repriza koja zatvara prvu stranu albuma. Drugu stranu otvara verovatno najpoznatija pesma “She’s a rainbow”. U pitanju je jedan šaljivi, razdragani klavirski psihodelični komad, koji je takođe začinjen melotronom u izvedbi Jonesa, prepoznatljiv po euforičnim pozadinskim vokalima. Na neki način to je i centralna tačka ploče, jer posle nje dolazi mračna “The Lantern”, koja se bavi temom smrti, a zatim i “Gomper”, kao povetarac lagana “vilinska pesma”. Album se, uslovno rečeno, zatvara psihodeličnim putovanjem “2.000 Light years from home”, pesmom koja je nabijena snažnim taktovima ritam-sekcije, sa podcrtanim osećajem samoće i neizvesnosti u onome što nas čeka “negde gore”. Kao i nekoliko ranijih stvari, tako je i ovu obeležio Brian Jones epizodom na melotronu. Po meni, ova stvar je najbolji momenat na ploči, koja i danas zvuči sveže i originalno. Kao što rekoh, za kraj posle kraja, ostavili su “On with the show”, koja kao da baca u vodu sve prethodno odsvirano, i najavljuje nastavak show-a, tj. kao da govori da je ovo bio samo kratki izlet u psihodeliju, da to nije ono čime oni hoće dalje da se bave, dakle, da ne brinemo…

Neki od nas nisu ni brinuli, jer, iako je evidentno da je ova ploča umočena u tada aktuelnu psihodeličnu smesu, ipak se ne može sakriti prava bluz-rok narav ove petorke, koja izbija u gotovo svakoj od deset pesama, samo dokazujući da oni mogu uspešno da odsviraju bukvalno sve što postoji, a da uvek ostanu verni sebi, neukroćeni, arogantni dripci koji samo ne žele ono što je Richards otpevao u pesmi “Happy”:

Never wanna be like papa
working for the boss every night and day…

I tako, nisu ovo Stonesi koji patetično pokušavaju da nadigraju Beatlese u njihovoj igri, nije ovo nikakva psihodelija, to je klasičan Rolling Stones album, samo je milje u kome se priča odigrava malo drugačiji nego obično. Može se ovde svašta naći, neki od najboljih Keithovih rifova, puno egzotičnih instrumenata u izvedbi Briana Jonesa, ima tu čak i simfonijskih orkestracija (u vrlo umerenim količinama), mogu se čuti i neki prastari afrički ritmovi, a bogami i poneki od onih koji će doći tek mnogo godina kasnije. Za jednu tešku i zvucima krcatu ploču Their Satanic… se veoma lako sluša i to je ono što joj daje poseban plus. To što se ne nalazi visoko plasiran na listi njihovih albuma ne znači ništa (mada su mnogi kritičari tek kasnije progledali), više govori činjenica da se bez bar dve pesme sa ovog albuma (She’s a rainbow i 2.000 light years from home) ne može zamisliti ni jedan dobar “Best of” Rolling Stonesa, kao i jaka “podzemna struja” poštovalaca i obožavatelja ovog albuma. To su oni koji ne gutaju šta im se servira, već kopaju i sami nalaze skrivena blaga muzičkog sveta.

Elem, činjenica je da su i sami članovi benda prilično kritički nastrojeni prema ovom albumu, i to pre svega zbog haosa koji je vladao na snimanju, kao i zbog loše produkcije. Ipak, kako godine prolaze i sami u mnogim intervjuima priznaju da zapravo to i nije tako loša ploča. Znam mnoge koje će ići dalje od toga, koji će reći da je to jedan od tri najbolja njihova albuma, a ima ih i koji kažu da je ta ploča “majka” prog-rocka, i da se s tim u vezi treba porediti sa ranim albumima Pink Floyda, mnogo pre nego sa Sgt.Pepperom. Ja kažem da je ovo jedna od najboljih ploča Rolling Stonesa i da se samo formalno može porediti sa pločom Beatlesa, a kad bih morao to da uradim, rekao bih da je za celu dužinu jača.

Ako se neko pita kako su Stonesi za samo godinu dana od pitkog pop-roka sa “Between the buttons” stigli do žestokog blues-rocka na “Beggars banquet”, ova ploča je savršen odgovor.

za P.U.L.S.E:  Mihajlo Simić

  Moca, Muzika, The Rolling Stones, Their Satanic Majesties Request