Pravo i advokat Srđa Popović – Reditelj i njegov film žive dok se generacije reditelja iznova pozivaju na njega, citiraju ga i daju omaž, preuzimaju temu i estetiku i tako približe izvor gledaocima kojima se obraćaju. Tako približavaju i svoju estetiku pod izvornim uticajem, tako da se generacije obrazuju pod uticajima i izvora i savremenog filma. Sličan obrazac pronašao sam na mestu na kojem sam najmanje očekivao – u pravu.

Nekoliko sjajnih advokata od kojih sam imao prilike da učim, nezavisno jedan od drugog, govorili su o Srđinim sudskim nastupima koji prevazilaze domet anegdotalne priče i postaju primer za udžbenik. Od toga kako završna reč treba da izgleda, preko “tačke gledišta” i “svođenja na apsurd” u logičkom dokazivanju, do govora o advokaturi kao pozivu koji je poput lekarskog, Srđa Popović je verovatno najbolji advokat kojeg smo ikad imali. Njegova biografija dobro je poznata svakom pristojnom pravniku i (ne)pristojnom političaru, prvom kao obavezan udžbenik u pravničkom obrazovanju, drugom kao meta napada, dok i sâm nije napadnut. Tada političar u svoju odbranu poziva onog kojeg je do juče napadao, Srđu Popovića.

Za režiju filma “Građanin Kejn”, Orson Vels se pripremao tako što je pogledao “Poštansku kočiju” Džona Forda čak 49 puta. “Razbijao” je frejm po frejm, kadar po kadar, scenu po scenu ne bi li dokučio kako se postavlja kamera za željeni kadar, najbolji za pripovedanje. Isto radim ne bih li se u perspektivi uzdigao do nivoa jednostavnosti nastupa Srđe Popovića, koji je umetnost, da parafraziram Ivu Andrića. Džon Kvinsi Adams, bivši predsednik SAD-a i advokat govorio je da u sporu pobedu odnosi onaj koji bolje ispriča priču. Ovo je obično rezervisano za adverzijalni krivični postupak, kakav postoji u anglosaksonskom pravnom sistemu, a u našem, sa manjim izmenama, od 2012. godine. U Srđino vreme postojao je inkvizitorski krivični postupak, često doslovno sproveden po ugledu na etimološkog izvornika, no, to ga nije sprečavalo da ispriča bolju priču i dovede u pitanje suprotnu, što je u konačnom vodilo odbrani svog branjenika od osude u montiranom procesu.

Režija je pripovedanje i u tome se dodiruje sa advokaturom, a Srđa Popović je bio vrhunski pripovedač.  Nažalost, nisam imao prilike da gledajući ga u sudu, učim tu školu, ali gledajući njegove intervjue uspeo sam da naučim mnogo. Tačan i pravovremen, sjajno obrazovan i elokventan predstavlja uzor kakav sam verovao da postoji samo na filmu u liku Čarlsa Lotona, Gregorija Peka ili Džejmsa Stjuarta. Postoji, međutim i u pravom životu, i to je Srđa Popović. Bio je vitez poziva i moj lični heroj, a njegove knjige, u kojima se nalaze žalbe i završne reči, korisnije su od bilo kojih na pravnom fakultetu. Na današnji dan, 24. februara 1937. godine, rođen je Srđa Popović, advokat i borac za ljudska prava.

Da je Srđa Popović danas živ imao bi 85 godina. Umro je 29. oktobra 2013. godine u 76. godini života. Na taj dan pojaviće se nemali broj tekstova posvećenih velikom čoveku, bez sumnje sjajnih, iz pera njegovih bliskih prijatelja i poznavaoca njegovog dela, ali ovaj tekst ima druge ambicije. Piše se na dan Srđinog rođenja i slavi nastanak čoveka s rizikom da tekst pređe u idolopoklonstvo, umesto na dan smrti, kad se obeležava nestanak čoveka i žal za njegovom smrću. Srđina smrt koincidirala je sa godinom u kojoj je, po redovnom kursu studija, trebalo da diplomiram na pravnom fakultetu, na istom na kojem je diplomirao i Srđa. Zamolio bih čitaoca da mi oprosti ukoliko ostavim utisak pisanja o sebi umesto o Srđi. I nek mi Bog oprosti što objašnjavam tekst, kao što bi trebalo da oprosti i reditelju koji koristi naraciju (voice – over) da objasni scenu. Ali ukoliko se koristi u svrhu pripovedanja, greh je, nadam se, manji.

Za P.U.L.S.E: Hajrudin Aginčić

  Društvo, Hajrudin Aginčić, ljudska prava, Pravo, Srđa Popović