Afrika – brisana iz istorije modernog sveta – Bilo bi neobično da se priča koja počinje na pogrešnom mestu završi ispravnim zaključcima. Tako je i sa istorijom izgradnje modernog sveta. Tradicionalna objašnjenja dala su primat evropskom Dobu otkrića (15. vek) i prekomorskom povezivanju zapada i istoka koje je ono omogućilo. Kao najvažniji momenat toga istorijskog poduhvata obično se navodi izuzetno važno, mada slučajno otkriće onoga što će postati poznato po imenu Novi svet.

Druga objašnjenja modernog sveta polaze od etike i temperamenta koje neki povezuju sa judeo-hrišćanskim uverenjima ili sa nastankom i širenjem naučne metode ili, u još većoj meri šovinistički, sa često izricanim uverenjem da Evropljani poseduju jedinstvenu domišljatost i inventivnost. U popularnoj uobrazilji te ideje su povezane sa radnom etikom, individualizmom i preduzetničkim porivom, koji su, navodno, potekli iz protestantske reformacije u zemljama kao što su Engleska i Holandija.

Naravno, ne može se poreći značaj putovanja pomoraca kao što su Vasko da Gama, koji je stigao u Indiju preko Indijskog okeana 1498, Ferdinand Magelan, koji je preko zapada doputovao u Aziju obišavši južni vrh Južne Amerike, i Kristofera Kolumba. Kao što je autorka Mari Arana elegantno rekla o Kolumbu:

„On je bio srednjovekovni čovek iz srednjovekovnog sveta, okružen srednjovekovnim predstavama o kiklopima, pigmejima, Amazonkama, psetolikim urođenicima, antipodima koji hodaju na glavi i misle stopalima – o tamnoputim rasama džinovskih ušiju koji nastanjuju zemlje krcate zlatom i dragim kamenjem. Tako da kada je kročio na američko tlo on nije ušao samo u novi svet, već je zakoračio u novo doba.“

Ti slavni podvizi i otkrića, koji vladaju popularnom uobraziljom, zamagljuju istinske početke priče o tome kako su delovi planete bili trajno povezani jedni sa drugima čineći je „modernom“. Ako pažljivije pogledamo svedočanstva, postaće nam jasno da je Afrika odigrala ključnu ulogu u toj istoriji. Dodeljivanjem pogrešne uloge Africi, generacije su učene duboko pogrešnoj priči o izvorima modernosti.

Prvi podsticaj Dobu otkrića nije bio čežnja Evrope da se poveže sa Azijom, kao što su mnogi od nas učili u školi, već pre viševekovna želja da se ostvare trgovačke veze sa legendarno bogatim crnim društvima skrivenim u jezgru „najcrnje“ zapadne Afrike. Najčuveniji moreplovci Iberijskog poluostrva nisu se satirali tražeći puteve ka Aziji, već pohodeći zapadnoafričke obale. Tu su usavršili tehnike kartografije i navigacije, tu su Španija i Portugalija eksperimentisale sa poboljšanim oblikom brodova i tu je Kolumbo razumeo vetrove i struje Atlantskog okeana, što mu je kasnije omogućilo da stigne do zapadnih granica okeana, siguran da će umeti da se vrati kući. Tu sigurnost nije imao nijedan Evropljanin pre njega.

Kolumbo, Italijan iz Đenove, plovio je do prvog velikog i utvrđenog prekomorskog isturenog položaja u tropima Elmine, današnje Gane. Evropske ekspedicije u Zapadnu Afriku sredinom 15. veka bile su motivisane potragom za zlatom. Trgovina tim dragocenim metalom, koji je Portugalija otkrila 1471. u današnjoj Gani i obezbedila je izgradnjom tvrđave u Elmini 1488, pomogla je Vasku da Gami da obezbedi sredstva za svoj kasniji otkrivalački put u Aziju. Ogromni novi izvor zlata omogućio je Lisabonu, dotad sedištu male i siromašne evropske monarhije, da pretekne susede i radikalno promeni tok svetske istorije.

Bartolomeo Dijas, drugi portugalski istraživač koji je dobro poznavao Elminu, obišao je afrički Rt dobre nade 1488. i tako dokazao postojanje morskog puta do onoga što će postati poznato kao Indijski okean. Ali nijedno drugo putovanje u Aziju neće biti preduzeto gotovo deceniju posle toga, sve dok Da Gama nije konačno otplovio u Kalikut (sad poznat kao indijski grad Kožikode). Školska istorija o velikim otkrićima toga doba neobično prećutkuje ne samo tu deceniju, već gotovo tri decenije između dolaska Portugalaca u Elminu 1471. i njihovog iskrcavanja u Indiji 1498. godine.

Bio je to trenutak kada su Evropa i ono što danas nazivamo podsaharska Afrika uspostavili stalnu, duboku vezu koja je postavila temelje modernog doba.

***

Sažimanje te tri suštinske decenije samo je primer viševekovnog procesa umanjivanja, trivijalizacije i brisanja Afrikanaca i ljudi afričkog porekla iz narativa o modernom svetu. Nije reč o tome da su osnovne činjenice nepoznate. One su zapravo izolovane, ispuštene ili gurnute u zaborav. Izvanredno je važno da povratimo ključna istorijska poglavlja kao što je njihovo istaknuto mesto u našem zajedničkom narativu o modernosti.

Počev od 15. veka, susreti između Afrikanaca i Evropljana postavili su većinu atlantski orijentisanih Evropljana na putanju kojom će na kraju njihov kontinent preteći velike civilizacijske centre Azije i islamskog sveta po bogatstvu i moći. Uspon Evrope nije počivao ni na kakvim urođenim ili trajnim osobinama iz kojih bi sledila superiornost. U stepenu koji još nije prepoznat i priznat, za taj uspon su zaslužne ekonomske i političke veze sa Afrikom. U središtu tog pitanja je, naravno, masovna, viševekovna translatlantska trgovina porobljenim ljudima koji su korišćeni za gajenje šećerne trske, duvana, pamuka i drugih isplativih useva na plantažama Novog sveta.

Duga nit koja vodi do sadašnjosti počinje u te tri decenije na kraju 15. veka, kada je između Portugalije i Afrike cvetala trgovina i kada se novopronađeno bogatstvo slivalo ka teritoriji koja je pre toga bila marginalna evropska zemlja. Bogatstvo je pokrenulo urbanizaciju Portugalije na dotad neviđenom nivou i stvorilo nove identitete koji su postepeno oslobađali mnoge ljude od feudalne vezanosti za zemlju. Jedan od tih novih identiteta je nacionalnost, čije poreklo je povezano sa traganjem za bogatstvom u dalekim zemljama, a zatim i sa emigracijom i kolonizacijom tropa.

U vreme kada je Portugalija počela da izlazi u svet početkom 15. veka – a gotovo celo naredno stoleće to je značilo isključivo u Afriku – njeni stanovnici su među prvima izveli još jedan pojmovni skok. Oni su počeli da shvataju otkriće ne samo kao prost čin nailaženja na niz nepoznatih mesta ili stizanja u krajnje neobične, dotad neposećene zemlje, već pre kao nešto novo i apstraktnije. Otkriće je postalo duhovni sklop i u tom obliku će biti ugrađeno u temelje modernosti. Iz toga je proizašlo shvatanje da je društvena složenost sveta beskonačna, što je iziskivalo širenje svesti bez obzira na strahovito nasilje i užas koji su pratili taj proces, kao i još sistematičniji raskid sa provincijalizmom. Sudbonosne razmene između Evrope i podsaharske Afrike izazvale su civilizacijske preobražaje ne samo u oba regiona već i šire – kada ih danas posmatramo, vidimo da su one ocrtale izuzetno jasnu liniju između „pre“ i „posle“ njih.

***

Evropljani su tada bili svesni te realnosti. Čak i 30-ih godina 16. veka, dakle dugo posle početka portugalske slavne trgovine začinima sa Azijom, Lisabon je još video Afriku kao glavni izvor svega novog. Žoao de Baros, savetnik krune te zemlje, pisao je:

„Ne znam u ovom kraljevstvu nijedan jaram zemlje, danak, crkveni porez, taksu ili bilo koji drugi prihod Krune koji bi bio tako pouzdan… kao što je profit od trgovine u Gvineji.“

Ali koliko god Barosovo priznanje značaja Afrike bilo izuzetno, izostavljanje ropstva kao stuba odnosa sa Afrikom jednako je značajno. Možda je tada prvi put jednostavno sklonjen u stranu središnji značaj crnog ropstva u jednom učenom objašnjenju modernosti na zapadu. Ne i poslednji put. U vreme kad je Baros pisao, Portugalija je izrazito dominirala evropskom trgovinom Afrikancima i ropstvo je postajalo suparnik zlatu kao najdragocenijem izvoru afričkog izobilja u Portugaliji. Tada je ono već bilo na putu da postane temelj novog ekonomskog sistema, zasnovanog na plantažnoj poljoprivredi. S vremenom će taj sistem doneti Evropi mnogo veće bogatstvo od onoga koje su joj doneli afričko zlato ili azijska svila i začini.

Malaki Postletvojt, britanski ekspert za trgovinu iz 18. veka, zvuči kao moderniji Baros kada kaže da su rente i prihodi od plantažnog robovskog rada „veličanstvena nadogradnja američke trgovinske i pomorske moći [izgrađena] na afričkim temeljima“. Približno u isto vreme, jednako ugledan francuski mislilac Gijom-Toma-Fransoa de Renal opisao je evropske plantaže na kojima su radili porobljeni Afrikanci kao „glavni uzrok brzog kretanja koje sada zahvata ceo svet“. Englez Danijel Defo, autor romana Robinzon Kruso, ali i trgovac, nadmašio je obojicu:

„Nema afričke trgovine, nema crnaca; nema crnaca, nema šećera đumbira, indiga, itd.; nema šećera itd., nema ostrva, nema kontinenta; nema kontinenta, nema trgovine.“

Postletvojt, Renal i Defo bili su u pravu iako nisu razumeli sve razloge za to. Više nego ijedan drugi deo sveta, Afrika je bila osovina mašine modernosti. Da nisu trgovale Afrikancima sa njenih obala, Amerike ne bi mnogo značile u usponu zapada. Afrička radna snaga u obliku porobljenih ljudi omogućila je razvoj Amerike. Bez nje bi kolonijalni projekti Evrope u Novom svetu bili nezamislivi.

Zahvaljujući razvoju plantažne poljoprivrede i nizu komercijalnih kultura koje su menjale istoriju – duvan, kafa, kakao, indigo, pirinač i, pre svega, šećer – duboke i često brutalne veze Evrope sa Afrikom iznedrile su istinski globalnu kapitalističku ekonomiju. Šećer koji su proizvodili robovi ubrzao je objedinjavanje procesa koje nazivamo industrijalizacija. On je radikalno promenio ishranu i omogućio znatno veću produktivnost radnika. Na taj način je šećer revolucionisao evropsko društvo.

Zatim je pamuk koji su proizvodili porobljeni ljudi na američkom jugu pomogao da se pokrene formalna industrijalizacija, zajedno sa drugim talasom konzumerizma. Prvi put u ljudskoj istoriji obilje različite odeće za mase postalo je stvarnost. Razmere američke predratne proizvodnje pamuka, koje su to omogućile, bile su zaista neverovatne. Samo u Sjedinjenim Državama vrednost izvedena iz trgovine robovima i njihovog posedovanja – za razliku od vrednosti pamuka i drugih proizvoda koje su oni proizvodili – bila je veća od ukupne vrednosti svih fabrika, železnica i kanala u zemlji.

Danas zaboravljeno evropsko nadmetanje za kontrolu nad afričkim bogatstvom delimično je izgradilo moderni svet tako što je učvrstilo nacionalne lojalnosti. Španija i Portugalija vodile su žestoke pomorske bitke u zapadnoj Africi za pristup zlatu. Holandija i Portugalija, tada ujedinjena sa Španijom, vodile su bezmalo svetski rat u 17. veku u današnjem Kongu i Angoli, boreći se za kontrolu nad trgovinom robovima u najbogatijim „nalazištima“ u Africi. Na dalekoj strani Atlantika, Brazil – najveći proizvođač šećera zahvaljujući robovskom radu početkom 17. veka – upleo se u istu borbu i više puta je menjao stranu. Kasnije u istom veku Engleska se borila protiv Španije za kontrolu nad Karibima.

Zašto su se udaljene sile tako žestoko sukobljavale oko takvih stvari? Odgovor na to pitanje pruža mali Barbados. Sredinom 60-ih godina 17. veka, otprilike samo tri decenije nakon što je Engleska uvela model afričke robovske radne snage na svojim tamošnjim plantažama – model koji je prvi put primenjen u portugalskoj koloniji Sao Tome nešto više od jednog veka pre toga – šećer s Barbadosa je vredeo više nego izvoz metala cele španske Amerike.

Usred ove priče o vojnim sukobima za kontrolu nad zemljom i robovima, i o ekonomskim čudima koja su oni proizveli, vidljiva je još jedna vrsta konflikta: podsticanje rata među samim crnim ljudima. On obuhvata neprestano traganje za strategijama podjarmljivanja Afrikanaca, navođenje da porobljavaju jedni druge, njihovo regrutovanje kao saveznika i pomoćnika, bilo u obezbeđivanju teritorija od upada starosedelačkih populacija Novog sveta ili u nadmetanju sa evropskim suparnicima u Amerikama.

Ovime se ne poriče odgovornost i udeo samih Afrikanaca u tome. Ali uticaj toga rata na potonji razvoj Afrike bio je neizmeran. Danas postoji konsenzus o broju Afrikanaca koji su dovedeni u Ameriku: oko 12 miliona. Ovo užasno, ali vrlo precizno knjigovodstvo ne uzima u obzir da je verovatno još 6 miliona Afrikanaca ubijeno u svojoj domovini ili njenoj blizini za vreme lova na robove, pre nego što bi bili okovani lancima. Procene variraju, ali između 5% i 40% zarobljenih Afrikanaca su izgubili život tokom surovog prevoza do obale ili dok su čuvani, često mesecima, u privremenim barakama ili torovima, u iščekivanju ukrcavanja na brod. A još 10% je umrlo na brodovima za vreme plovidbe Atlantikom, koja je bila ekstremni ispit fizičke i psihološke izdržljivosti. Kada imamo u vidu da je ukupno stanovništvo Afrike sredinom 19. veka verovatno bilo oko 100 miliona, može se sagledati ogromnost demografske katastrofe koju je predstavljala trgovima robljem.

Na zapadnim obalama Afrike otpor je bio jednako žestok kao i rat. Odbegli Afrikanci koji su bili rešeni da ne dopadnu ropstva okupljali su se na mnogim mestima, od Brazila i Jamajke do Floride. Često se isticalo da su sami Afrikanci prodavali zarobljenike Evropljanima. Ali je manje poznato da su se u mnogim delovima Afrike, na primer u Kraljevstvu Kongo i Benin, Afrikanci borili da okončaju trgovinu ljudskim bićima čim su shvatili njen uticaj na svoja društva. Robovi su pružali otpor mnogim pobunama na brodovima ili su sami sebi oduzimali život da ne bi pali u ropstvo.

U većini plantažnih društava Novoga sveta prosečan ostatak života dopremljenih crnaca bio je 7 godina ili manje. Godine 1751. jedan engleski plantažer u Antigvi ovako je sažeo preovlađujuće mišljenje robovlasnika:

„Jeftinije je koristiti robove do krajnjih granica i istrošiti ih slabom ishranom i teškim radom pre nego što ih starost učini beskorisnima i nesposobnima za rad; a onda kupiti nove da popune njihova mesta.“

***

Imao sam sreću da upoznam Afriku još kao student, najpre kao očarani posetilac tokom raspusta, a kasnije, pošto sam diplomirao, živeo sam tamo 6 godina. Satirao sam se pišući o Africi kao novinar i putujući. Oženio sam se ženom koja je odrasla na Obali slonovače, ali čiji su preci bili iz obližnjeg dela Gane. Tada nisam bio svestan toga da su na nekoliko kilometara od sela njenih predaka Evropljani prvi put naišli na bogata nalazišta zapadnoafričkog zlata, koja su grozničavo tražili nekoliko decenija u 15. veku. To otkriće je promenilo svet.

Otišao sam iz zapadne Afrike da bih se pridružio New York Timesu 1986. Tri godine kasnije dobio sam zadatak da kao strani dopisnik pokrivam karipski basen. Upravo odatle su se širile neke od najvažnijih globalnih transformacija. Ako ostavimo specijaliste po strani, malo je onih koji znaju da su ostrva poput Barbadosa i Jamajke svojevremeno bila daleko važnija od engleskih kolonija koje će postati Sjedinjene Države. Posebnu ulogu je imala država koju danas znamo kao Haiti. U 18. veku to je bila najbogatija kolonija u istoriji, a u 19. veku, zahvaljujući uspeloj revoluciji robovskog stanovništva, Haiti je bio suparnik Sjedinjenih Država po uticaju na svet, posebno po doprinosu ispunjavanju najveće vrednosti prosvetiteljstva: okončanju ropstva. Tokom vremena provedenog na Karibima polako sam shvatao izvanrednu ulogu toga regiona u našem globalnom narativu. U jednoj prilici, u Dominikanskoj Republici, stajao sam do kolena u morskoj vodi posmatrajući arheološki tim koji je pokušavao da identifikuje olupinu sa prvog Kolumbovog putovanja. Drugi put sam se pešice peo na zeleni vrh u severnom Haitiju, gde je Anri Kristof, jedan od prvih crnih vođa u toj zemlji, izgradio čudesnu tvrđavu, Citadelu Laferijer, i naoružao je sa 365 topova da bi odbranio teško stečenu nezavisnost te zemlje od Francuske. Druge tragove sam video dok sam lutao planinama i prašumama Jamajke, odnosno Surinama; tu me je obradovalo saznanje da me razumeju kada koristim svoje skromno poznavanje jezika Tvi (koji je lingua franca Gane, a koji sam pomalo naučio dok sam se udvarao svojoj ženi). Razgovarao sam sa potomcima hrabrih odbeglih robova okupljenih u zajednicama poznatim kao maruni. Ali tada još nisam imao u glavi širu sliku; kao većina dopisnika, bio sam suviše zauzet praćenjem vesti da bih se udubljivao u istorijske veze.

Iako su mi bili poznati ćutanje i nametnuto neznanje koji okružuju centralni doprinos Afrike i Afrikanaca stvaranju modernog sveta, često sam bio iznenađen time koliko je teško doći do nekih materijalnih tragova te istorije ili naći lokalne oblike sećanja koji čuvaju prave dimenzije afričke uloge. Video sam to na mnogim mestima koja je oblikovala naša zajednička istorija, na primer u Nigeriji i Demokratskoj Republici Kongo, gde ima malo javnih obeležja koja čuvaju atlantsko sećanje. Video sam to na Sao Tomeu, ostrvu na kome se prvi put pojavio, u svom potpunom obliku, onaj model robovskih plantaža koji će tokom 4 veka biti motor stvaranja bogatstva na severnom Atlantiku – na ostrvu nema nijedne table niti spomenika koji bi čuvali sećanje na tu činjenicu.

Najveće iznenađenje sam doživeo na Barbadosu, gde je robovska proizvodnja šećera, više nego na bilo kom drugom mestu, doprinela usponu Engleske u 17. veku. Nedavno sam posetio to ostrvo, rešen da pronađem sve moguće tragove tog nasleđa, ali sam otkrio da su oni temeljno sakriveni ili izbrisani. Visoko na listi mojih prioriteta bila je poseta jednom od najvećih grobalja robova na celoj severnoj hemisferi, na kome su iskopani ostaci bezmalo 600 ljudi. Našao sam groblje tek posle nekoliko pokušaja jer nije bilo nijednog putokaza na putu ka njemu. Učinilo mi se da je tek šačica lokalnih stanovnika bila svesna njegovog istorijskog značaja, pa čak i njegovog postojanja.

Vozio sam se džombavim, prljavim putem sve dok mi instinkt nije rekao da izađem iz kola i nastavim pešice; onda sam naišao na skromnu čistinu duž jedne aktivne plantaže na kojoj je šećerna trska bila moje visine. Za zarđalu metalnu šipku bila je prikačena ploča sa izbledelim slovima. Pisalo je samo da je to mesto deo nečeg što se zove „Put robova“. Ništa drugo. Sunce je brzo zalazilo na zapadnom nebu; napravio sam nekoliko fotografija i zadržao se još neko vreme slušajući kako vetar zviždi kroz trsku. Pokušavao sam da sebi predstavim užase koji su se događali na tom mestu i veliko bogatstvo i zadovoljstvo koje je znoj tih mrtvih doneo drugima.

Ali najstrašniji oblici istorijskog brisanja nemaju veze sa nizom pretežno malih društava na obodima Atlantika koja su se bavila trgovinom robljem ili korišćenjem robovskog rada na plantažama. Daleko najvažnije brisanje događalo se u glavama stanovnika bogatih zemalja. Dok pišem ove reči, Sjedinjene Države i neke druge severnoatlantske zajednice, od Ričmonda u Virdžiniji, do Bristola u Engleskoj, doživljavaju izvanredne ikonoklastičke momente. Videli smo rušenje statua nekih ljudi koji su dugo smatrani herojima imperijalnih i ekonomskih sistema izgrađenih na izrabljivanju ljudi silom dovedenih iz Afrike. Da bi ti gestovi imali trajnije značenje, potrebno je da obavimo još veći i izazovniji zadatak koji od nas iziskuje da promenimo svoje razumevanje istorije poslednjih 6 vekova i, konkretno, da shvatimo ključnu ulogu Afrike u omogućavanju gotovo svega što nam je danas poznato. To bi podrazumevalo menjanje školskih lekcija iz istorije i nove univerzitetske programe. Novinari bi bili pozvani da iznova promisle način na koji opisuju i objašnjavaju svet u kome živimo. A od svih nas bi se tražilo da preispitamo ono što znamo, ili mislimo da znamo, o tome kako je izgrađen današnji svet i da to razumevanje počnemo da unosimo u svakodnevne razgovore.

Više se ne možemo sakrivati iza neznanja. Pre gotovo 100 godina, američki aktivista za nezavisnost crnih Amerikanaca V.E.B. Di Bua rekao je veliki deo onoga što treba da znamo o toj temi.

„Crna radna snaga je stvorila modernu svetsku trgovinu, koja je započela kao trgovina telima samih robova“, napisao je. Vreme je da to konačno priznamo.

Howard W French, The Guardian, 12.10.2021.

Autor je predavač na postdiplomskim studijama novinarstva na Kolumbiji.

Iz autorove knjige Born in Blackness: Africa, Africans, and the Making of the Modern World, 1471 to the Second World War / Rođen crn: Afrika, Afrikanci i stvaranje modernog sveta, 1471. do Drugog svetskog rata.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 18.08.2022.

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Afrika, Istorija, Peščanik