Ulogujte se / Kreirajte profil

Italo Kalvino “Ako jedne zimske noći”

.

Become a Patron!

.

 





 

Velika i česta tema koja se javlja od druge polovine 20. veka jeste roman koji govori o sebi, procesu konstruisanja i problemima samog pisanja. Metatekstualnost ipak nije tekovina 20. veka, koliko god da je u sadejstvu sa poetikom postmoderne dobila povlašćeni značaj. Umberto Eko u svom eseju Intertekstualna ironija i nivoi tumačenja ukazuje na postojanje metanarativnosti znatno pre pojave modernog romana.

“Metanarativnost, kao razmišljanje samog teksta o sebi i svojoj prirodi, ili uplitanje autorskog glasa koji promišlja ono o čemu priča, katkad pozivajući i čitaoca da mu se pridruži u razmišljanju, daleko je starije od postmodernog. U suštini, ono započinje još od ‘Gnev mi, boginjo, pevaj’…” (Eko, 2015:212)1

Mirrors and lenses Ephraim Rubenstein

Postojanje metanarativnosti koja je stara koliko i sama književnost, ukazuje da metanarativnost ipak nije kriza u stvaralaštvu i gubitak sposobnosti teksta da referiše o stvarnosti. Patriša Vo ukazuje, sa druge strane, da promišljanje teksta o svojoj prirodi nikada nije tendencija teksta koja ga zatvara u granice sopstvene forme. Naprotiv, Patriša insistira da je ispitivanje sopstvene prirode u korelaciji sa razumevanjem prirode kao takve i sveta u kojem živimo.

“Metafiction is a term given to fictional writing which self-consciously and sistematically draws attention to its status as an artefact in order to pose questions about the relationship between fiction and reality. In providing a critique of their own methods of construction, such writing not only examine the fundamental structures of narrative fiction, they also explore the possible fictionality of the world outside the literatury fictional text.” (Waugh, 2003:2)

Metafikcija kao samorefleksija teksta o sebi implicira modifikovanje raznih tradicionalnih “doživljaja” teksta, njegovih žanrovskih karakteristika, kao i uloge koju čitalac ima u tumačenju značenja teksta. Ono što Patriša Vo naglašava jeste da metafikcija podriva kanone u pisanju “iznutra”, služeći se poznatim strategijama koje su deo realističkog nasleđa. Dovođenje u pitanje starih formi, vrednosti i načina pisanja ima polazište u istim vrednovanjima, koje potom destabilizuje I kritikuje. ”Metafiction explicity lays bare the convention of realism; it does not ignore or abandon them. Very often realistic conventions supply the ‘control’ in metafiction texts, the norm or beckground against which the experimenal strategies can foreground themselves.”2 (Waugh, 2003:18)

Parodija kao dominantna stilska odlika postmoderne proze pokazuje određene sličnosti koje se poklapaju sa pozicijom metafikcije. Parodija jednovremeno obuhvata ono što kritikuje i distancira se od istog. Ovakva sličnost između metafikcije i parodije ne znači nužno istovetnost ovih pojava, budući da nema svako metafikcionalno delo parodijski karakter. Linda Hačion je ukazala na značaj parodije kao oblika koji odgovara tendencijama savremene književnosti i najbolje ih artikuliše:

“U izvesnom smislu parodija je savršen postmodrni oblik, pošto ona na paradoksalan način i uključuje u sebe i izaziva ono što parodira.” (Hačion, 1996:29) U istom ključu ona je podudarna sa metafikcijom.

Upravo je parodijski karakter ono što Milivoje Solar ističe u svom eseju Ironija čitanja-Italo Kalvino: Ako jedne zimske noći neki putnik, koji piše samo nekoliko godina po objavljivanju ovog romana. No, to ne sprečava Solara da uoči značaj ironije u ovom delu, kao i pomeranje težišta onoga što on naziva ironijom pisanja na osobenost ovog dela koju označava ironijom čitanja. Solar uočava ironiju kao konstitutivni element u književnoj tradiciji romana, ali promena da koje dolazi pri upotrebi ironije u kontekstu samorefleksije o pisanju jeste promena koja nastaje u pitanju koje se postavlja. Solar navodi da se umesto pitanja: “Kako valja pisati?”, sada postavlja pitanje:”Kako valja čitati?” (Solar, 1985:230)

Postizanje osobene ironije, ironije čitanja, Solar u romanu Itala Kalvina prepoznaje pre svega u nedovršenim, odnosno prekinutim počecima različitih romana koje se nalaze u okviru romana Ako jedne zimske noći neki putnik. Ove prekinute početke žanrovski različitih romana Solar vidi kao nizanje trivijalnih, ustaljenih početaka priča koje, budući da se ne završavaju, ne doživljavaju svoju afirmaciju kroz roman već se podvrgavaju ironiji i kritici.

Book pile – Ephraim Rubenstein

Parodiranje ustaljenih početaka romana predstavlja osnovnu potku Kalvinovog romana. Naime, roman se sastoji od početaka deset romana, od kojih se svaki prekida nakon prvih par stranica. Destabilizacija značaja početaka i krajeva nekog teksta, kao suštinski i tehnički neophodnih za konstituisanje i opravdanje postojanja datih tekstova, prepoznaje se kao naročita provokacija tradcionalnim vrednovanjima teksta. Čehovljeva preporuka piscima da, ako se na početku dela pomene neka puška na zidu, ta puška do kraja drame ili romana mora i da opali, u romanu Itala Kalvina dovedena je u pitanje, ako ne i osporena u celosti. Ovakvo osporavanje samih konvencija početaka i krajeva romana poklapa se sa osobinama postmoderne o kojima piše Linda Hačion u svojoj knjizi Poetika postmodernizma, istorija, teorija, fikcija. Decentriranje naracije jeste termin kojim Linda označava dovođenje u pitanje niza kategorija kao što su autoritet, jedinstvo, centar itd.

Osporavanje autoriteta pisca i njegove mogućnosti da ostvari homogenost u svom delu nije zasnovano na negaciji i poricanju takvih mogućnosti u pisanju, nego na ispitivanju datih odnosa autora i čitaoca koji se u tom procesu uspostavljaju. Ono što se ovim putem želi osporiti nije sposobnost naratora da ispriča priču u celosti, već njegova sloboda da dovede u pitanje smisao postojanja završetaka priča, kao i razloge svog pisanja. „Istinska lekcija Mobi Dika glasi da kit ide kud on hoće.“ (Eko, 2015:20) napisao je Eko u svom eseju O nekim funkcijama književnosti govoreći o svetu književnog dela i stvarnosti koja se u njemu konstituiše. Eko smatra da ono što fascinira u velikim povestima jeste postojanje knjževne, kulturne realnosti koja nam nudi jasne i nesumljive propozicije koje se ne mogu osporiti. Svet dela nudi nam određene podatke kao činjenice koje omogućavaju postojanje, makar i imaginarnog, obrasca istine unutar dela. Na osnovu obrasca koji nam je dat mi imamo slobodu da uplovimo u dalja tumačenja, a faktor nepromenljivosti koji čini osnovu svakog romana Eko upoređuje sa Bogom, usudom ili neumoljivim životnim zakonima. Nemogućnost da se izmeni svet književnog dela paralelna je stvarnoj ljudskoj nemogućnosti da utiče na određena zbivanja u svom životu. Roman Itala Kalvina nizanjem prekinutih početaka romana ispituje zapravo poziciju pisca u kojoj on preuzima ulogu usuda, Boga ili sudbine u stvaranju velikih priča. Sa druge strane, paradoksalno, pisac zadržava poziciju koju osporava samim tim što kreira i prekida započete priče, odnosno, poput Mobi Dika ide kuda on hoće i odlučuje da uskrati čitaocima tradicionalni vid tumačenja romana.3 O ovom problemu govorio je i Antoan Kompanjon u svojoj knjizi Demon teorije, gde izlaže književno-teorijsku genezu misli u kojoj se sve veća sloboda stvara u korist čitaoca i slobode razumevanja i interpretacije teksta. Uprkos teoriji recepcije intencija autora nikada nije mogla biti u potpunosti uklonjena iz fikcionalne stvarnosti dela, te se stoga ne može prenebregnuti činjenica da je idealni ili implicitni čitalac, o kojem će kasnije u radu biti više reči, tvorevina i konstrukt samog pisca.4

Ono što ostaje neosporno, bez obzira na poziciju pisca, a u kontekstu destablizacije tradicionalnog romana nizanjem prekinutih priča u romanu Ako jedene zimske noći neki putnik, jeste sumnja da se svet može protumačiti i razumeti u formi poznatih načina pripovedanja iz književne tradicije. Prekinuti romani ostvaruju efekat sumnje u legitimnost započetih priča koje bi trebalo da nam pruže celovito znanje o svetu. Sumnja u legitimnost započetih priča da nam ispričaju i kažu nešto o nečemu nadovezuje se na sumnju u metanaracije o kojima je govorio Liotar.5

Vincenzo Del Vecchio- Leonia

Nemogućnost ostvarivanja kontiuniteta u romanu Ako jedne zimske noći neki putnik ne odnosi se, dakle, samo na okvire literarnog sveta dela. Kao što postoje brojni počeci romana moglo bi se pretpostaviti da su to napisani romani koji zasigurno imaju svoj kraj; romani, od kojih mi čitamo samo početke nisu nenapisani, oni su prekinuti, odnosno izgubljeni za čitaoca. Dalje se u romanu motiv izgubljenih tekstova i potraga za završenim romanima nadovezuje na zabune u autorstvu koje otvaraju pitanja o odnosu izdavačkih kuća prema rukopisima, odnosu pisaca i plagijatora itd. No, na simboličkom planu roman koji je izgubljen osvetljava nam novu poziciju pisca i čitaoca. Naime, ako su završeci početaka romana koje čitamo izgubljeni, kakva je naša pozicija i kako se mi odnosima spram izgubljenosti datih priča? Čitalac u romanu će o tome reći:

Čini mi se da na svetu sada već postoje samo prekinute priče koje su se usput negde zagubile.

(Kalvino, 2001:263)

Lubomil Doležel u svojoj knjizi Heterokosmika, fikcija i mogući svetovi govori o podrivanju autentizacije. Autentizacija podrazumeva moć teksta da ostvari konzistentnu fikcionalnu egzistenciju, a podrivanje autentizacije se ostvaruje putem ironije, predočavanja postupaka u stvaranju fikcije, odnosno metafikcijom i upotrebom tehnike u pisanju koju Doležel označava kao model nemogućih svetova6. Nemogući svetovi podrazumevaju uvođenje protivrečnosti u fikcionalni svet, a kao primer Doležel navodi Borhesvu priču Vrt sa stazama koje se račvaju.7 “Beskonačno” generisanje fikcionalnih mogućih, kao i nemogućih svetova, ovde želimo da uporedimo sa Kalvinom “beskonačnim”8 generisanjem prekinutih romana, i time ukažemo na sličnost u postupcima: postupak nemogućih svetova diskredituje konstituisanje celovitog fiktivnog sveta putem protivrečnosti, dok Kalvino onemogućava konstituisanje fiktivnih svetova u svakom pojedinačnom romanu koji se počinje čitati i time nam sugeriše da su romani nemogući, nepouzdani i izgubljeni za čitaoca u novom vremenu.

Ostali vidovi podrivnja autentizacije o kojima govori Doležel, a to su ironija i metafikcija, o koijma smo već govorili kao sastavnim vidovima Kalvinovog dela, imaju dakle moć da poljuljaju zakone fiktivnog sveta i time dovedu u pitanje naše poznavanje i razumevanje tih zakona. Ako bismo prekinute i izgubljene romane razumeli kao podrivanje autentizacije, shvatićemo da je funkcija ovog postupka u romanu da diskredituje zakone fiktivnog/stvarnog sveta i našu sposobnost da te zakone razumemo.

Pitanje koje se nameće nakon ovoga što smo naveli jeste – Ko je zapravo čitalac u konkretnom delu Ako jedne zimske noći neki putnik? Ono što umnogome određuje poziciju čitaoca jeste sama naracija koja je vrlo specifična. Naracija počiva na drugom licu, što je pozicija koja nije često praktikovana u tradiciji pisanja romana. Pisac se obraća direktno čitaocu i daje mu uputstva kako da čita, ujedno komentarišući sa čitaocem odlomke romana. Čitalac koji čita roman poklapa se sa glavnim likom, Čitaocem, kojem se pisac takođe obraća u delu. Dakle, njegovo obraćanje odnosi se na stvarnog čitaoca, kao i na imaginarnog lika Čitaoca. Ovim postupkom Italo Kalvino uspeva da objedini dve ravni, vanknjiževnu stvarnost i imaginarnu stvarnost dela. Kada Kalvino napiše:

“Upravo počinješ da čitaš najnoviji roman Itala Kalvina Ako jedne zimske noći neki putnik. Opusti se. Usredsredi se.” (Kalvino, 2001:7),

takva konstatacija odnosi se na stvarnog čitaoca koji počinje sa čitanjem, kao i na fiktivnog. Direktnim uputstvima i obraćanjima od strane pisca problematizuje se, opet, pozicija čitaoca kod koga se empatija više ne postiže, kao u tradicionalnim delima, posredstvom naracije u Ich-formi ili Er-formi.9 Tradicionalna naracija omogućava poistovećivanje čitaoca sa imaginarnim likovima što kao posledicu ima efekat prepoznavanja i pročišćenja. Pitanje koje se postavlja u ovom tipu čitanja jeste kolika je stvarna sloboda čitaoca u interpretaciji i razumevanju fiktivnog sveta dela i likova?

Italo Kalvino u svom delu posredstvom naracije u drugom licu teži da razbije ustaljeni efekat poistovećivanja, koji proizilazi iz strukture naracija u prvom i trećem licu. On to u nekim delovima romana postiže.

Paul Haigh – Invisible cities

Zamku naracije u Ich-formi Italo Kalvino nam eksplicitno otkriva direktnim obraćanjem stvarnim čitaocima i liku Čitaocu, služeći se naracijom u drugom licu jednine:

Ja sam posve neupadljiva osoba, jedna bezlična figura na jednoj bezličnoj pozadini, a ako si me ti, čitaoče, i pored svega uočio u masi koja je izašla iz voza i nastavio da me pratiš u mojoj šetnji između bara i telefona, to je samo zato što se zovem ‘ja’, i to je jedino što znaš o meni, ali je sasvim dovoljno da se osetiš pozvanim da uložiš deo sebe u to nepoznato jastvo. Isto kao što se autor, premda nemajući nikakvu nameru da priča o sebi, i donevši odluku da lik iz romana nazove ‘ja’ kako bi ga gotovo uklonio sa vidika, kako ne bi morao da mu da ime ili da ga opisuje, jer bi ga svaka druga oznaka ili pridev odredili više od te gole zamenice, iz prostog razloga što je napisao ‘ja’, oseća pozvanim da u to ‘ja’ unese delić samog sebe, onoga što oseća ili veruje da oseća. Ništa lakše nego poistovetiti se sa mnom

(Kalvino, 2001:20. Podvukla Dragana Labanac.)

U ovom odlomku pisac nam ukazuje da je on kao narator, kao što je i čitalac, posrednstvom naracije u prvom licu jednine, uvučen u igru poistovećivanja sa junakom, uprkos distanci koja se želi uspostaviti. Glas naratora će se prepoznavati dalje u tekstu i podjednako će ispitivati koliko poziciju sebe kao autora, toliko i poziciju čitaoca. I jedna i druga pozicija preispituju se koliko zbog procesa poistovećivanja sa zadatim ulogama, toliko i zbog praga očekivanja koji nameće piscu pravac u kojem će se naracija kretati. To se vidi i u poglavlju Odlazeći iz Maribora:

…i ti si, Čitaoče, već pripravan da, svaki put kad se u toku romana pojavi taj lik, uzvikneš: ‘Ah, to je onaj sa fišekom za pravljenje ukrasa na torti!, prisiljavajući na taj način autora da za njega veže postupke i zgode koje neće odudarati od tog početnog fišeka za pravljenje ukrasa na torti.

(Kalvino, 2001:40)

Kako delo odmiče Čitalac u romanu upada u brojne intrige i nesvakidašnje situacije koje ga sve više udaljavaju od stvarnog čitaoca, što svedoči o nemogućnosti uspostavljanja distance sa fiktivnim svetom dela i neodrživosti praćenja koraka sa onim što se dešava u vanknjiževnoj stvarnosti. Dok se Kalvino na početku romana obraća stvarnom čitaocu koji u datom trenutku zaista čita roman10, a potom mogućim čitaocima koji na različite načine pristupaju ritualima čitanja knjiga11, na kraju nije mogao izmeći da apostrofira fiktivnog Čitaoca, lika u delu koga će ogrnuti velom fiktivnog sveta dela. Doležel je ovu neodrživost stapanja fiktivnog i stvarnog sveta opisao na sledeći način:

U tipično metafikcionalnom preokretu, Kalvino konstruiše priču o autoru i čitaocu (ili čitaocima). Ali taj eksperiment ima paradoksalan ishod; sasvim jasno demonstrira da nije moguća koegzistencija stvarnog autora i stvarnih čitalaca sa fikcionalnim likovima.

(Doležel, 2008:175)

Pored nemogućnosti da se kroz ceo roman održi poklapanje fikcionalnog i stvarnog sveta12 i izbegne tradicionalni oblik poistovećivanja sa fikcionalnim svetom dela, Italo Kalvino, iako pokušava da osvoji veću nezavisnost čitaoca od interpretativnog sveta dela stalnim prekidanjem započetih naracija i procesa poistovećivanja, ipak svojim upornim sugestijama u pogledu čitanja potpomaže procesu stvaranja onoga što je u teoriji književnosti označeno kao uzorni, implicitni, dakle nesamostalni čitalac.

“Implicitni čitalac stvarnom čitaocu pruža model, definiše gledište koje stvarnom čitaocu omogućava da pronikne smisao teksta. Budući da ga usmerava implicitni čitalac, uloga stvarnog čitaoca je u isti mah aktivna i pasivna. Tako se čitalac istovremeno percipira kao struktura teksta (implicitni čitalac) i kao strukturisani čin (stvarno čitanje).”(Kompanjon, 2001:193)

Implicitni čitalac, stvara se pre svega kroz brojne metatekstualne pasaže koji se javljaju u okvirima nedovršenih romana.13

Sa jedne strane Italo Kalvino pomaže nam da se probijemo kroz značenjsku paradigmu romana Ako jedne zimske noći neki putnik dajući nam sugestije, savete o čitanju i koristeći prirovedenje u drugom licu jednine, sa druge strane on nas neprestano sukobljava sa horizontom očekivanje, kao i drugim vidovima tradicionalnog vrednovanja teksta. Kalvino delo, međutim, ne obluje samo metafikcijom, on se hvata u koštac i sa komentarisanjem i parodiranjem savremenih teorijskih, literarnih tendencija i misli. Potencijalno parodiranje samih teorijskih načela metafikcije jeste ono što Doležel prepoznaje kao hipermetafikciju. Hipermetafikciju Doležel označava kao “fikcionalizaciju teorija i diskursa same metafikcije.” (Doležel, 2008:174) Gde i kako u samom delu fikcija i metafikcija prelaze u hipermetafikciju pokušaćemo da predočimo dalje u radu.

Roman Ako jedne zimske noći neki putnik obiluje ilustrovanjem razloga zbog kojih se čita, kao i kako likovi u romanu tumače dela koja čitaju. U prvom susretu Čitaoca i Čitateljke, koji se dešava u knjižari gde su oboje došli da potraže nastavak knjige koja je prekinuta, do njihovog zbližavanja dolazi upravo zbog ostrašćene potrebe da se započeti roman dovrši. Čitalac će, nakon što shvati da je roman prekinut, pomisliti kako mu ništa drugo nije važno sem da nastavi sa čitanjem jer je stigao do tačke kada ne može da preskoči ni jednu jedinu stranicu. (Kalvino, 2001:30) U razgovoru Čitaoca i Čitateljke Ljudmile saznajemo da ona najviše voli romane koji je odmah uvedu u svet u kojem je svaka stvar jasna, konkretna, precizno određena. (Kalvino, 2001:34) Naročito je značajan pristup analizi romana u slučaju Ljudmiline sestre Lotarije koji sadrži u sebi kritiku akademskog pristupa analizi dela. Seminar na kome su se Čitalac i Ljudmila našli u nadi da će doći do nastavka romana Bez straha od vetra i vrtoglavice vodi Lotarija. Ono što je uočljivo jeste da je analiza ramana razlomljena, svaki od učesnika na seminaru analizira po jedan aspekt u delu: neko analizita kodove pola, neko sublimaciju potisnutog, metajezik tela itd. Akademski pristup delu prikazan je kao analiziranje parcijanih delova dela kojima se teži podrobnom analiziranju jednog sistema znakava, ali, paradoksalno, takav pristup zapostavlja konkretnu sprecifičnost dela i gubi se u opširnom teoretisanju. Radikalnija kritika akademskog pristupa delu koje oblije površnim analizama data je u prikazu Lotarije koja koristi poseban uređaj, komijeter, odnosno mašinu kao pomoć pri analiziranju dela. Ona zapravo više i ne čita, već na osnovu podataka o knjizi koje joj daje uređaj, recimo podaci o najčešće ponovljenoj reči u sklopu nekog dela, iznosi analizu o tom delu. Analiza ove mašine isključuje potrebu za stvarnim čitanjem dela, a poznavanje teorijskih, naučnih misli iz književne teorije omogućava teoretisanje o nepročitanim delima.

Za dekonstrukciju metafikcionalne tendencije, kako uočava Doležel, koliko je značajna fikcionalizacija čitaoca, toliko je značajna i fikcionalizacija autora. Autorovi parnjaci u delu su istoimeni Italo Kalvino, pisac Sajlas Flaneri i Ermes Marana. Na osnovu njihovih uloga, odnosno uloga autora, ali i antiautora u slučaju Ermesa Marane, destabilizuje se pozicija autora koji referiše o samom delu, jer je i sam fikcionalizovan kroz trojicu likova i uvučen u fikcionalan svet dela.

Italo Kalvino

Na kraju romana još jednom se uspostavlja dihitomija između sveta stvarnosti i sveta dela, kao i podrivanje mogućnosti da se Čitalac do kraja poistoveti sa stvarnim čitaocem i na taj način oslobodi fikcionalizacije. Solar ističe značaj činjenice da se Čitalac na kraju romana ženi Ljudmilom. (Solar, 1985:229) Naime, na samom kraju romana sedmorica čitaoca, uključujući i glavnog lika Čitaoca, sreću su se u biblioteci i komentarišu teorijska načela kojima su skloni da veruju i pomoću kojih tumače i razumevaju knjige koje čitaju. Neki od njih smatraju da je čitanje fragmentaran poduhvat, drugi da je lišeno svrhe, odnosno da je proces čitanja svrha sama sebi, treći u čitanju traže delove svog detinjstva i sebe samog itd. Poslednji čitalac zaključuje:

Nekoć su priče imale samo dva moguća završetka: nakon što bi prošli kroz sva iskušenja, junak i junakinja stali bi pred oltar ili bi umirali. Krajnji smisao na koji upućuju sve priče ima dva lica: nastavak života ili neminovnost smrti.

(Kalvino, 2001:265)

Nakon ovog iskaza poslednjeg čitaoca u biblioteci, Čitalac shvata da želi da se oženi Ljudmilom. Ovim postupkom uviđamo da junak Čitalac odlučuje da se prikloni tradicionalnom viđenju sveta, budući da odlučuje da ovenča svoj odnos sa Ljudmilom brakom. Takvu odluku donosi baš u momentu kada čuje kako se nekada priča trebalo završiti. Dakle, njihov odnos, odnosno odnos glavnih junaka u delu Ako jedne zimske noći neki putnik ne može se završiti drugačije nego onako kako su se tradicionalno priče, odnosno životi glavnih junaka u njima, završavali. Ovaj deo u romanu ironijski je obrt i odgovor na niz izgubljenih rukopisa, odnosno prekinutih romana bez završetaka koje čitaju Čitalac i Ljudmila.

Ovakav ironijski obrt može se tumačiti na dva nivo, odnosno osvetljava dva nivoa tumačenja problema završetka dela. Jedan se kritički odnosi prema čitaocima (fiktivnim i stvarnim), drugi prema samom autoru (stvarnom i fiktivnim).

Kalvino

Odluku Čitaoca i Ljudmile da, uprkos teškoćama i problemima pred koje ih je stavio autor dela, okončaju priču svojim venčanjem, može govoriti o sledećem- iako je pisac želeo da im uskrati tradicionalno zadovoljsvo neprestano im uskraćujući čitanje romana u celosti, iako ih baca u vrtlog potrage za krajem i izlaže čitanju samo početaka romana, što bi trebalo da ih zapita i zamisli nad suštinskim značajem književnosti, priča i njihove pozicije, oni prkose tim modernim i postmodernim tendecijama sveta, autora i književnosti, i odlučuju da na tradicionalan, klasičan i klišeiran način ovenčaju svoju priču. Time se pisac na pesimističan način osvrće na fiktivne čitaoce, sugeriše da se oni otržu kontroli u svojoj tendenciji da hodaju utabanim stazama i zadrže obrise i formu „velikih priča“ prošlosti. Kalvino ovim takođe sugeriše da je, bez obzira na napore književnosti da svoj svet, a time i stvaran svet, dovede u pitanje ili stanje zapitanosti, teško iz sveta stvarnosti, koju reprezentuju okupljeni čitaoci u bibliotici,14 izbaciti kliše i trivijanost. Time se implicira pitanje- Čemu očuđavanje u svetu književnosti, i kakav bi originalan kraj mogla da obezbedi metafikcija, parodija u delu, ako stvarnost obiluje trivijalnošću i čitaoci se ne mogu osloboditi nje?

Drugo tumačenje ovakvog kraja vodi ka kritičkom propitivanju samog autora i postupaka kojima se služi u delu, odnosno vodi ka onome što razumemo kao hipermetafikciju. Destabilizacijom krajeva romana pokušano je da se ukaže na problematiku ustaljenih postupaka u pripovedanju. Okončavanje romana venčanjem glavnih junaka uobičajen je i poznat postupk kojim se završavaju sve velike priče prošlosti, kako sugeriše jedan čitalac iz dela. Italo Kalvino ovakvim krajem kritikuje i osporava, odnosno polemički se odnosi prema sopstvenom postupku u delu, odnosno služi se hipermetafikcijom budući da dovodi u pitanje i indirektno komentariše sopstvena teorijska načela i postupke u pisanju. Nemogućnošću da završi roman na neki drugačiji način koji bi održao tendenciju dela da se polemički odnosi ili osporava tradicionalnu naraciju i konstituisanje takozvanih velikih priča, Italo Kalvino zapravo podvrgava ironijskom propitivanju svrhvitost i učinkovitost sopstvenih načela i tendencija modernog, kao i postmodernog romana.

Za P.U.L.S.E Dragana Labanac

 

LITERATURA:

  1. Borhes, Horhe Luis (2018). Maštarije, Beograd: Laguna.
  2. Doležel, Lubomir (2008). Heterokosmike, Beograd: Službeni glasnik.
  3. Eko, Umberto (2015). „Intertekstualna ironija i nivoi tumačenja“, O književnosti, Beograd: Vulkan.

  4. Eko, Umberto (2015). „O nekim funkcijama književnosti“, O književnosti, Beograd: Vulkan.

  5. Hačion, Linda (1996). Poetika postmodernizma,istorija, teorija, fikcija, Novi Sad: Svetovi.
  6. Kalvino, Italo (2001). Ako jedne zimske noći neki putnik, Beograd: Plato.

  7. Kompanjon, Antoan (2001). „Čitalac“, Demon teorije, Novi Sad: Svetovi.

  8. Liotar, Žan- Fransoa (1988). Postmoderno stanje, Novi Sad: Bratstvo- Jedinstvo.

  9. Solar, Milivoj (1985). „Ironija čitanja- Italo Kalvino: “Ako jedne zimske noći neki putnik”, Mit o avangardi i mit o dekadenciji, Beograd: Nolit.

  10. Waugh, Patricia (2003). Metafiction: the theory and practice of self-conscious fiction, London; New York: Routledge.

1 U prilog tome da samosvest teksta o sopstvenom fikcionalnom karakteru i kritičko referisanje teksta o sebi nije tekovina 20. veka govore mnoga poetička rešenja i fenomeni prošlosti. Dovoljno je da se osvrnemo na ulogu hora u antičkoj drami i teatru, gde hor ima zadatak da komentariše ono što gledaoci vide i time uspostavi distancu između same radnje i doživljaja drame. Brehtov teatar i V efekat imaju za ulogu, takođe, kritičko distanciranje gledaoca od predstave, kao i razbijanje i slabljenje katarze, koja dolazi kao posledica poistovećivanja i saosećanja gledalaca sa sudbinama glavnih junaka. Patriša Vo ukazuje da je metaprozni postupak star koliko i sama proza- dovoljno je da se prisetimo početaka modernog romana i Don Kihota. Roman XVIII veka i Tristram Šendi svedoče da se ne radi o inovaciji 20. veka. Razloge učestalog korišćenja metaproze u novijem vremenu treba stoga tražiti u specifičnosti duha vremena koje karakteriše porast samosvesti čitave kulture, ali i sumnja u mogućnosti konstituisanja velikih priča.

2 Osnovna prednost metafikcije u odnosnu na avangardu tradiciju u pisanju Patriša vidi upravo u tome što se avangarda postavila izvan onoga što kritikuje i time uskraćuje sebi mogućnost da se na konstruktivan način služi tradicionalnim modelima pisanja.

3 Zanimljivo je da u jednoj svojoj priči Osvrt na delo Herberta Kvejna Horhe Luis Borhes govori o piscu koji se odlučio da napiše neobičnu i originalnu knjigu koja će se sastojati od osam priča. „U svakoj je nagovešten ili obećan dobar zaplet, koji pisac namerno upropaštava.“ (Horhe Luis, 2018:71) Možemo uvideti da je sličnu ideju Italo Kalino iskoristio kako bi napisao roman Ako jedne zimske noći neki putnik.

4 „Pod velom najtolerantnijeg liberalizma, implicitni čitalac zapravo nema drugog izbora do da se povinuje uputstvima implicitnog autora“ (Kompanjon, 2001:195) Implicitni autor ipak ograničava slobodu čitaoca u razumevanju samog dela. Iako je glavna karakteristika novijih teorija o čitanju davanje veće slobode i značaja ulozi čitaoca u kreiranju književne stvarnosti dela, pitanje je koliko se ta sloboda u odnosu na nametnute autorske tendencije zaista postiže.

5 „Ako se izrazimo krajnje uprošćeno, postmodernim se smatra nepoverenje prema metanaracijama. (…) Narativna funkcija gubi svoje funktore (činioce), velike junake, velike opasnosti, velike peripetije i veliki cilj. (Liotar, 1988:6 ) “

6 Kako bismo razumeli model nemogućih svetova bitno je razumeti teoriju mogućih svetova kojom se Doležel služi kako bi bolje objasnio fiktivni svet dela. Ova teorija razvija se kao direktni odgovor na teoriju podražavanja, odnosno mimezis i složene odnose koji se uspostavljaju između stvarnosti i sveta dela. Inovacija teorije mogućih svetova jeste zamena modelativnog okvira stvarnosti okvirom višestrukih svetova. Alternativni svetovi koji su pandan stvarnom svetu, jesu zakoni fiktivnih svetova u romanu koje oni konstituišu. Ti zakoni moraju počivati na jasnim pravilima i propozicijama kako bi tvorili alternativni, mogući svet.

7 Doležel navodi Vrt sa stazama koje se račvaju kao primer teorije nemogućih svetova, ali bi tu zasigurno kao dobar primer mogle da se navedu i druge Borhesove priče, na primer Tajanstveno čudo, Kružne ruševine, Funes ili pamćenje.

8 Beskonačno u ovom kontekstu određuje potencijalan neograničen broj varijeteta, fikcionalnih pravila, svetova, početaka romana.

9 „Autoritativna pripovest postoji od samog početka stvaranja fikcije. No jednako je drevan i subjektivni način pripovedanja, koji upotrebljava diskurs fikcionalnih osoba za konstrukciju sveta. Taj pripovedni način poznat je kao Ich-forma. Nešto kasnije, Ich-formi se pridružila subjektivizirana Er-forma, način pripovedanja koji nastaje kada ono što je subjektivno prodre u teksturu u trećem licu.“ (Doležel, 2008:161)

10 “Upravo počinješ da čitaš najnovijeg roman Itala Kalvina Ako jedne zimske noći neki putnik. Opusti se. Usredsredi se.” (Kalvino, 2001:7)

11 „Možda si već u knjižari počeo da prelistavaš knjigu. Ili to nisi mogao s obzirom da je bila umotana u svoju čauru od celofana. Sada si u autobusu, stojiš, okružen svetom (…) A možda knjižar nije upakovao primerak; dao ti ga je u kesi.“ (Kalvino, 2001:11) U ovom delu roman ukazuje na različite, potencijalne stvarnosti i predočava kako bi se događaji mogli odvijajati u vanknjiževnoj stvarnosti.

12 Ovo poklapanje ostvarno je na nekim mestima u romanu, pre svega na početku kada se piščeva konstatacija o započetom čitanju odnosi na stvarnog čitaoca, koliko i na fiktivnog lika. Potom ovo poklapanje se ostvaruje i na kraju romana: „Upravo završavam Ako jedne zimske noći neki putnik od Itala Kalvina.“ (Kalvino, 2001: 266)

13 Jedan od brojnih metatekstualnih mesta u Kalvinovom romanu je i sledeći: „Ugljena prašina i dalje lebdi u vazduhu stanica, dugo nakon što su svi vozovi prešli na električni pogon, i jedan roman koji govori o vozovima i stanicama neizostavno mora da dočara taj mirisi gareži. Pročitao si već nekoliko strana i bio bi red da ti se jasno i glasno kaže da li ta stranica, na kojoj sam izašao iz voza koji je kasnio, pripada nekom prošlom ili, pak, skorašnjem vremenu: umesto toga, rečenice nastavljaju svoje putovanje u neizvesnost, u sivilo, u nešto nalik ničijoj zemlji iskustva svedenog na najmanji zajednički imenitelj. Budi oprezan: to je nesumnjivo način da se malo-pomalo pridobije sva tvoja pažnja, da budeš neprimetno uvučen u radnju: klopka.“ (Kalvino, 2001:8)

14 Već smo spominjali da se na kraju romana opet postiže preklapanje stvarnog čitaoca i fktivnog.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.