Alber Kami o delu Franca Kafke
Poslednji esej u Kamijevoj knjizi “Mit o Sizifu”, koji ujedno predstavlja i neku vrstu zaključka ovog ogleda o apsurdu, nosi naziv “Nada i apsurd u delu Franca Kafke”.
Namerno kažem esej; iako su teme kojima se Kami ovde bavi filozofske, način na koji im prilazi je nešto slobodniji, bez težnje ka logičkoj neoborivosti, bez apodiktičnih tvrdnji i čvrstih zaključaka. U pitanju je, kako sam Kami kaže, ogled.
Nada, apsurd i egzistencijalizam
Na “Mit o Sizifu” se često gleda kao na esejističku samosvest romana Stranac, ali to ne iscrpljuje značaj ovog ogleda, koji je ipak delo za sebe. Apsurd, odsustvo smisla kao istina o čovekovom položaju, praćen lucidnom svešću koja u tome vidi temelj slobode, tema je “Mita o Sizifu”. Svaka transcendencija, sveka metafizika je neprijatelj slobode. Ne postoji “viši smisao” koji prevazilazi ovaj svet. Zbog toga će čovekova želja za jedinstvom duha, koji razumeva, i sveta, koji ćuti, biti stalno razočaravana. Apsurdno stanje je stanje rezignacije i prihvatanja besmisla. Rezignacija isključuje nadu. U kakvoj vezi onda mogu biti nada i apsurd?
Kami analizira prisustvo apsurdnosti u književnosti i filozofiji, bavi se književnim likovima kao što su Don Žuan, legendarni junak, i Kirilov iz romana “Zli dusi” Dostojevskog. Tri autora su izdvojena – Kafka, Kjerkegor i Šestov – Kami ih naziva egzistencijalnim romansijerima i filozofima. U njihovim delima, kao i u celokupnoj egzistencijalističkoj misli, u čvrstoj sprezi sa apsurdom, pronalazi nadu. Radi se o tome da apsurdno delo može da dovede do jedne vrste neverstva – ono što bi trebalo da bude tragična igra, počinje da daje smisao životu pisca, pa dela koja su u potpunosti okrenuta apsurdu završavaju u bezmernom kriku nade.
Apsurd i nada u Kafkinim delima “Proces” i “Zamak”
Kami ističe da većina tumača definiše Kafkino delo kao očajnički krik, jer čoveku nije ostavljeno nikakvo pribežište. Pisac “Mita o Sizifu” se ne slaže sa tim stanovištem, ističući prisustvo nade. U Kafkinim delima, nada se uvodi preko poniznosti. “Kafka uskraćuje svom Bogu moralnu veličinu, očiglednost, dobrotu, jedinstvo, ali samo zato da bi se lakše bacio u njegovo naručje.”
Kafkino delo je simbolično, može da se tumači na bar dva načina, potrebno je da se iznova iščitava. Kafka je postavio jedan naspram drugog svet svakodnevnog života i svet natprirodne uznemirenosti, otkrivši pri tom njihove tajne odnose. Igra se kontrastima, tragediju izražava svakodnevnim, a apsurd logičnim. Sve to postiže pomoću izuzetne prirodnosti u pripovedanju, obeležene potpunim odsustvom čuđenja.
U “Procesu” Kami nalazi sve osnovne principe apsurdnog dela:
1. neizrečena pobuna
2. lucidni i nemi očaj
3. začuđujuća sloboda ponašanja koju likovi ispoljavaju sve do konačne smrti.
Način na koji Kami rezimira sadržaj “Procesa” dopušta nam da povežemo Jozefa K. sa Mersoom, junakom “Stranca”:
U “Procesu”, Jozef K…. je optužen. Ali ne zna zbog čega. Nesumnjivo, njemu je stalo do odbrane, ali ne zna zašto. Advokati smatraju da je njigov slučaj težak. U međuvremenu, on ne zaboravlja da voli, da jede ili da pročita svoje novine. Potom biva osuđen. Ali, sudska sala je veoma mračna. On ne shvata mnogo. On samo pretpostavlja da je osuđen, ali na šta, to jedva i da se pita. On u to ponekad sumnja, ali nastavlja da živi. Mnogo vremena posle, dva učtiva i lepo obučena gospodina dolaze da ga pronađu i pozivaju ga da ih prati. Sa najvećom mogućom ljubaznošću, oni ga odvode u neko očajno predgrađe, stavljaju mu glavu na kamen i zakolju ga. Pre nego što je umro, osuđenik je rekao samo : “kao psa”.
Ipak, Kamijev Merso je pravi junak apsurda, dok Kafkini junaci to nisu. Oni su “sablasti bola” koje osećaju nostalgiju, “nadahnuti automati” koji nam daju istinsku sliku onoga što bismo bili kada bismo se odrekli svojih zadovoljstava (u paskalovskom smislu reči) i kada bismo se potpuno predali poniženjima božanstava.
“Proces” i “Zamak” se dopunjuju. “Proces” postavlja problem, opisuje, ali ne zaključuje. “Zamak” u izvesnoj meri razrešava stvari, ali ne uklanja problem – samo pomaže da ga prihvatimo. U “Zamku” svako poglavlje je “jedan novi poraz. I novi početak. A to nije po logici, već po doslednosti duha. Širina te upornosti čini tragiku dela.” Kafka je umeo da predstavi, sa tolikom širinom, taj svakodnevni prelaz od nade do očajanja i od očajničke mudrosti do dobrovoljne zaslepljenosti čoveka. Kroz sve to pomalja se nada, pronalazimo tajnu Kafkine jedinstvene melanholije – u pitanju je ona stara nostalgija za izgubljenim rajevima.
Apsurd i univerzalnost Kafkinog dela
Iako je osobenost umetnosti da povezuje opšte sa pojedinačnim, veličinu apsurdnog pisca treba poštovati prema rastojanju koje on ume da uvede između ova dva sveta. Kafka ume da pronađe mesto gde se oni sastaju, i to u svojoj najvećoj nesrazmeri, to “geometrijsko mesto čoveka i nečovečnog”.
Kafkino delo postavlja apsurdni problem u njegovoj celokupnosti. Sa druge strane, ono je univerzalno, a “jedno istinski apsurdno delo nije univerzalno”, ističe Alber Kami. Univerzalno je jer je podstaknuto religioznom inspiracijom. U njemu je predstavljeno potresno lice čoveka koji uzmiče pred čovečanstvom, crpeći iz svojih protivrečnosti razloge vere, razloge za nadu u plodnim beznađima, i nazivajući životom svoje zastrašujuće sticanje znanja o smrti. Na kraju žestokog procesa koji Kafka pokreće protiv čitavog sveta, “njegova neverovatna presuda oslobađa krivice, na kraju, ovaj rugobni i potresni svet, u kome i same krtice riju s nadom”.
…
Poglavlje “Nada i apsurd u delu Franca Kafke“ nije objavljeno u prvom izdanju “Mita o Sizifu“ 1942. godine, jer je izdavač odbio da objavi poglavlje o Kafki, češkom Jevrejinu. Zbog toga je Kami dopunio rukopis tekstom “Kirilov“, koji govori o Dostojevskom i samoubistvu. Drugo izdanje, kao i sva potonja, sadrži oba teksta.
Kamijevo tumačenje otkriva Kafkino delo na jedan tada sasvim nov, ali i danas interesantan način, koji poziva na dalje razmišljanje. Mnoga pitanja su samo otvorena i valjalo bi podrobnije odgovoriti na njih. Razumljivo je zbog čega to Kami nije uradio ovom prilikom – Mit o Sizifu je, ipak, knjiga o apsurdu, a ne o Kafki.
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
Alber Kami o delu Franca Kafke napisao/la Valentina Đorđević dana
Pregled tekstova autora – Valentina Đorđević →