Alber Kami čita početak romana “Stranac”

Često se vraćam na “Stranca” Albera Kamija, u kojem otuđeni Francuz iz Alžira, čovek jednostavno nazvan Merso, upuca bezimenog “Arapina”, bez da može da navede neki naročit razlog. On misli da se to možda dogodilo zbog jakog sunca. Merso nije policajac, nisu ga pozvali na mesto zločina. On ležerno odšeta na to mesto, vidi tog stranca kako mu prilazi i ispali pet metaka, komentarišući to – jezikom koji oponaša impersonalnost policijske frazeologije, kao “isprazniti oružje” – “obarač koji je popustio”.

Smisao ovog Kamijevog romana iz 1942. je kritičarima postao takva preokupacija da je Luis Hudon 1960. napisao: “L’Etranger više ne postoji… Skoro svi pristupaju “Strancu” i Kamiju obuzeti samo svojom tradicijom, predrasudama, ili kritičkim aparatom.” Možda i ne možemo drugačije.  Možda nikad ne može biti “veličanstveno ogoljene čistote teksta”, kaže Hudon.

Poteškoće u svemu tome dolaze i od samog Kamija, tvrdi Hudon, zato što je učinio dostupnim svoje dnevnike i rukopise, čime je podstakao preterivanja u interpretacijama. Godine 1955, Kami je primetio: “Ja sam “Stranca” davno rezimirao, jednom opaskom koja je veoma paradoksalna: “U našem društvu, svaki čovek koji ne plače na sahrani svoje majke može biti osuđen na smrt.”“ Od tog trenutka, roman je čitan i tumačen samo u svetlu ove izjave.

Analize “Stranca” su se u poslednje vreme opsesivno okrenule prvoj rečenici romana – Aujourd’hui, maman est morte. Na engleskom se ona najčešće prevodila kao Danas je majka umrla – koristio se baš taj “statični, arhetipski termin… kao da porodičnog psa zovete “Pas”, ili muža “Muž””, napisao je Rajan Blum za “Njujorker”. Decenijama su anglofoni čitaoci Mersoa poznavali samo “kroz ovu otuđenost i formalnost njegove izjave.”

Možda bismo na Mersoa gledali drugačije, da su prevodioci ostavili reč u originalu, na francuskom – maman – koja priziva neku konotaciju između formalnog “majka” i dečijeg “mama”. Ali bez obzira da li bi to pravilo razliku, i bez obzira na to kako zamišljamo Mersoov unutrašnji glas, možemo čuti kako je Kami to pročitao, na ovom audio zapisu iz 1947, na kome autor čita uvodni deo romana na francuskom.

Je l’ važno da li smo maman preveli kao “majka” ili ga ostavili tako? “Mamica” se čini nedoličnim, dok se “mama” čini najadekvatnijim… ipak ostaje nešto nepodesno i odsečno u toj dvosložnoj reči. Ukoliko vam se ova rasprava učini prenaporno sholastičnom, imajte na umu Mersoovu sudbinu; njegov život, kako je Kami istakao, zavisi od toga da li će porota na njega gledati kao na saosećajno ljudsko biće, ili kao na psihopatu, što sve zavisi upravo od ovakve vrste procene.

Ali šta sa ubistvom? Žrtvom ubice? Čovek kome nije dodeljeno nikakvo ime, nikakva istorija, nikakva porodica, i nikakva sahrana, makar koliko možemo da vidimo. To što je ostavio maman u Francuskoj, piše Blum, ima drugu svrhu – da podseti čitaoce da “stupaju u svet koji se razlikuje od njihovog” – a to je Kamijev rodni kolonijalni Alžir. Ovde je “mogućnost da Francuz, u kolonijalnom Alžiru, dobije smrtnu kaznu za ubistvo naoružanog Arapina, veoma slaba, ili nikakva.” Ovaj istorijski kontekst se često izostavlja.

Mnoge od nas su učili da je ubistvo samo deo Mersoove bezosećajne udaljenosti od sveta. Ali sama ta interpretacija izneverava dubinu bezosećajnosti, jer uzima zdravo za gotovo Mersoovu objektivizaciju bezličnog “Arapina”. Ono što fali takvom čitanju je činjenica da je Merso “građanin francuskog domicila u Severnoj Africi”… kolonista, koji je verovatno zbog svoje rase i nacionalnosti učen da na alžirske “Arape” gleda kao na niže ljude, druge, strance, neprijatelje…

Ti pucnji su refleksi nastali iz treninga. Ali zašto je on to uradio? Ne zna.

Najnoviji odgovor na Kamijev roman je upravo jedan roman alžirskog pisca Kamela Dauda iz 2013. “Istraga Mersoa”, u kojoj je narator Harun, mlađi brat “Arapina”. On primećuje da se u Kamijevoj knjizi “reč “Arapin” pojavljuje dvadeset pet puta, ali nikada ime, niti jednom.” Ovde, piše Kler Mesud u svom prikazu ove knjige, “Harun hoće da njegovi slušaoci razumeju da je pokojnik imao ime (Musa) i da je imao porodicu.” U svom metanarativnom komentaru, Harun ovako razmišlja: “Samo pomislite, ovde govorimo o jednoj od najčitanijih knjiga na svetu. Moj brat je mogao da bude poznat, samo da ga je vaš pisac udostojio imenom.”

Daudov roman ne želi da prekoreva Kamija, ili da potisne “Stranca”, nego želi da humanizuje figuru “Arapina”, da ispriča komplikovanu priču o alžirskom identitetu, i da postavi neka, samim Kamijem inspirisana, pitanja u vezi sa moralnošću ubijanja. Možda Merso nije sociopata, ili u emotivnom vakuumu, ili simbol amoralnog apsurda, već osoba koja je imala izvesnu nejasnu naklonost prema svojoj majci, ali ne na onaj pretvorno sentimentalan način koji njegove sudije od njega očekuju. Ono što često previđamo u vezi sa romanom je sledeće – osuda Mersoa dolazi od strane društvenog poretka koji insistira na neautentičnim performansima humanosti. Možda Mersoovo bezosećajno, nemarno ubistvo “Arapina” nije ishod njegove egzistencijalne ispražnjenosti, nego refleksno ordinaran čin koji ga čini mnogo sličnijim njegovim ispisnicima, nego što bismo hteli to da priznamo.

Ispod možete pročitati deo koji Kami čita na francuskom i na srpskom jeziku:

Aujourd’hui, maman est morte. Ou peut-être hier, je ne sais pas. J’ai reçu un télégramme de l’asile : « Mère décédée. Enterrement demain. Sentiments distingués. » Cela ne veut rien dire. C’était peut-être hier.

L’asile de vieillards est à Marengo, à quatre-vingts kilomètres d’Alger. Je prendrai l’autobus à deux heures et j’arriverai dans l’après-midi. Ainsi, je pourrai veiller et je rentrerai demain soir. J’ai demandé deux jours de congé à mon patron et il ne pouvait pas me les refuser avec une excuse pareille. Mais il n’avait pas l’air content. Je lui ai même dit : « Ce n’est pas de ma faute. » Il n’a pas répondu. J’ai pensé alors que je n’aurais pas dû lui dire cela. En somme, je n’avais pas à m’excuser. C’était plutôt à lui de me présenter ses condoléances. Mais il le fera sans doute après-demain, quand il me verra en deuil. Pour le moment, c’est un peu comme si maman n’était pas morte. Après l’enterrement, au contraire, ce sera une affaire classée et tout aura revêtu une allure plus officielle.

J’ai pris l’autobus à deux heures. Il faisait très chaud. J’ai mangé au restaurant, chez Céleste, comme d’habitude. Ils avaient tous beaucoup de peine pour moi et Céleste m’a dit : « On n’a qu’une mère. » Quand je suis parti, ils m’ont accompagné à la porte. J’étais un peu étourdi parce qu’il a fallu que je monte chez Emmanuel pour lui emprunter une cravate noire et un brassard. Il a perdu son oncle, il y a quelques mois.

J’ai couru pour ne pas manquer le départ. Cette hâte, cette course, c’est à cause de tout cela sans doute, ajouté aux cahots, à l’odeur d’essence, à la réverbération de la route et du ciel, que je me suis assoupi. J’ai dormi pendant presque tout le trajet. Et – 5 – quand je me suis réveillé, j’étais tassé contre un militaire qui m’a souri et qui m’a demandé si je venais de loin. J’ai dit « oui » pour n’avoir plus à parler.

—————————

Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Alber Kami, Glif, Književnost, Stranac