Na vrhuncu spisateljske slave, negde između dva svetska rata, Cvajgova popularnost se mogla meriti samo sa obožavanjem publike koju danas imaju čuveni pevači ili glumci. Bilo je to vreme kada je u liku umetnika – pisca društvo iskazivalo svoje podstvesne i uvek prisutne nagone za obožavanjem idola. Cvajgov dolazak na književno veče u neko manje mesto po Evropi izazivao bi opštu uzrujanost, njegov hotel bi opsedali obožovaoci i (posebno) obožavateljke, a književne promocije je morala da reguliše policija. Ljudi su međutim skloni da brzo menjaju idole, pa se Nemačka tridesetih godina XX veka okrenula sadvim drugoj, mnogo zlokobnijoj vrsti idolatrije, a Cvajg je, poput drugih kolega – Tomasa Mana ili svojih sunarodnika – Frojda i Ajštajna, morao da beži u emigraciju, potucajući se kao čovek bez državljanstva, od Engleske do Brazila, u kome je, 1942. godine, zajedno sa suprugom, izabrao dobrovoljnu smrt.

 

 

Zašto se, pita se Aleksandar Tišma u jedno svom kratkom eseju, u momentu kada se preokret u svetskom ratu već naslućivao – kada se Moskva (ipak) održala, a ruska zima uz sovjetsku volju za opstankom, mrvila nemačku volju za moć – zašto se baš tada ubio taj veliki intelektualac i briljantni pisac, taj prefinjeni stilista, suptilni istraživač ljudskih duša, čuveni pacifista, evropejac i humanista?

 

„Mi verujemo da će iz suprotnosti dobra i zla niknuti Bolje – zato i možemo živeti, kaže u svom objašnjenju Cvajgovog čina Tišma – I Cvajg je verovao, onda najedamput, prestao je verovati“. On u analizi Cvajgovog života i intelektualnog razvoja i stava traži motiv za način odlaska tog „potomka geta koji je postao građanin sveta“ i koji je „bezgranično verovao“ – onako kako su to posebno verovali ljudi odrasli pred I svetski rat – u „napredak“ i u „duhovne vrednosti“ i u produkte evropskog duha, u bratstvo među narodima i čovekoljublje, a što su sve surovo demantovali dva najveća rata u ljudskoj istoriji.

U ovoj oprečnosti, između velikih ideala i surove stvarnosti, slomilo se u jednom momentu i Cvajgovo verovanje u ono Bolje u životu…Čovekov život je, dodaću ja, kao ona svetlost svica, koja dolazi u skladu sa snagom ćelija koje šalju treptaje u noći onoliko dugo koliko su u stanju da prikupe energije i žara i koje se gase onda kada se taj unutrašnji biološki ili psihički potencijal – tj. ljubav za životom- isprazni.

 

Tišma ukazuje da je Cvajgovo relativno ušuškano odrastanje (bio je dete jevrejske porodice koja je već „prerasla u višu, intelektualistički nastrojenu austijsku buržoaziju“) u Beču pre 1914. – „gradu raskoši i muzike“ , objašnjava činjenicu da je njegov rad bio „od samog početka tako divno lišen svake grčevitosti“. „Ja knjigu započinjem da bih sam više saznao o jednoj epohi…“ objašnjavao je Cvajg sa dozom intelektualne skromnosti povode za nastanak svojih velikih dela – (Tišma): „divnih biografskih eseja o svojim ljubimcima, paćenicima ideje, strasti, velikim usamljenicima. Erazmu, Balzaku, Klajstu, Ničeu, Rolanu, Tolstoju…“

 

 

Dirljiva je napomena da je Cvajg – veliki skupljač i kolekcionar – skoro pobožno čuvao jedno Geteovo guščije pero – pisaljku, drži pod staklom „kako bi izbegao iskušenju da ga uzmem u sopstvene nedostojne ruke“.

 

Tišma ukazuje da je prelomni momenat u Cvajgovom stvaralaštvu došao nakon I svetskog rata, sa dramom „Jeremijade“ – o tragediji proroka koga niko ne sluša, nemoćnog posmatrača nevolje koja se približava“. Među značajna Cvajgova dela, Tišma navodi i pripovetke „Epizoda na Ženevskom jezeru“, „Mendel knjgoljubac“, „Nestrpljivo srce“, Amok, Pometenost osećaja…

 

Da dodam ovom Tišminom komentaru da je Cvajg jedan od mojih omiljenih pisaca i velikih uzora, kada je u pitanju pisanje historiografskih dela. Preporučujem za početak njegove „Zvezdane časove čovečanstva“ – kratke pričice o nekim od ključnih zbivanja u ljudskoj istoriji (među kojima je, na primer i povest o padu Carigrada pod Turke). Cvajgove istorijske biografije-romana: „Marija Stjuart“ i „Marija Antoannete“ su bez premca po suptilnosti psihološke analize i opisima tragičnosti ljudskih sudbina – u ovom slučaju žena – vladarki, raspolućenih između surovosti politike i nedostižne težnje za običnom ljudskom srećom. Kao i u slučaju njegovih heroina, i Cvajg je proveo život tokom kog je bio, jedno vreme veliki miljenik sudbine, a onda progonjena, nemoćna žrtva.

 

Osim ranije pomenutih, postoji i niz drugih odličnih biografskih eseja, poput Fuke, Magelan, osvrti na živote Dostojevskog, Kazanove i mnogi drugi.

 

Cvajgov „Jučerašnji svet“ – sećanja napisana pred kraj života – spada u 10-20 vrhunskih svetskih dela koje bi svako trebalo da pročita.