Savremena istorija iznedrila je mnoštvo kontroverznih ličnosti, ali retko koja je ostala toliko ozloglašena kao Alister Krouli (1875-1947).

Engleski mistik, svojevremeno zvan i “najizopačeniji čovek na svetu”, ostao je upamćen pre svega kao okultista (mnogi će pogrešno reći i satanista), filozof i pesnik, ali i intelektualac sa mnogo talenata.

Površniji biografi samo će uzgred pomenuti da se Krouli bavio i planinarenjem, čime će njegovim dostignućima na ovom polju biti učinjena ogromna nepravda – svojim poduhvatima Krouli bi se objektivno morao svrstati među najznačajnije alpiniste svog vremena, rame uz rame sa pionirima modernog planinarstva s početka XX veka.

Za čoveka koga će istorija upamtiti pre svega kao osnivača individualističke filozofske škole (često pogrešno nazivane i religijom) nazvane Telema (Thelema) i autora prve objavljene homoerotske poezije (u isto vreme kada je jedan Oskar Vajld zbog sličnih sklonosti osuđen na robiju), možda će mnogima zvučati začuđujuće da je Krouli u prvoj polovini života sebe više pronalazio u planinarstvu nego u bilo čemu drugom.

Prema sopstvenim rečima, od najmlađih dana se najlepše osećao sam u planini.

“Lepota forme i boje, fizičko uzbuđenje u vežbanju i mentalna stimulacija snalaženja na nepristupačnom terenu, bili su ključni elementi mog zanosa”,

zapisao je u svojoj knjizi “Ispovesti” (“The Confessions of Aleister Crowley: An Autohagiography”), kapitalnom delu od čijih je bezmalo 900 strana gotovo trećina posvećena planinarskim pričama i razmišljanjima na temu planinarstva.

Prema ovoj knjizi, ključnoj za proučavanje Kroulijevog života i dela (ali istovremeno vrlo zanimljivom i u literarnom smislu), ljubav prema planinama rodila se kod mladog Alistera mnogo pre interesovanja za okultno.

Već kao sedamnaestogodišnjaka zatičemo ga na najvišim vrhovima Engleske – Skafel (Scafell, 964 m.n.v.) i Skafel Pajk (Scafell Pike, 978 m.n.v.) u nacionalnom parku Lejk Distrikt (Lake District), gde je pešačio i pentrao se po vrhovima i liticama sve dok mu od iscrpljenosti potpuno nisu otkazale noge, te je do najbliže civilizacije morao da dopuzi na rukama i kolenima.

Dve godine kasnije postaje član Škotskog Planinarskog Kluba (Scottish Mountaineering Club), jedne od najstarijih planinarskih organizacija u svetu, ali će i pored toga nastaviti da u svojim pohodima ispoljava ogromnu individualnost i tokom celog aktivnog bavljenja planinarstvom bude veliki protivnik politike i filozofije organizovanih društava.

Krouli je formalnim planinarskim organizacijama zamerao pre svega rigidnost u poštovanju strogo zacrtanih pravila, zbog čega su njegovi stavovi u zvaničnim planinarskim krugovima proglašeni ekstremnim, dok bi se u današnje vreme mogli pre nazvati razumnim.

Krouliju je najviše smetalo što Alpin klub (Alpine Club), u to vreme vodeću svetsku planinarsku organizaciju, predvode ljudi staromodnih shvatanja i bez atletskih sposobnosti, koji su radije bili spremni da neki uspon proglase nemogućim nego da podrže nekoga u pokušaju da ga izvede.

Jedno od pravila koje je Krouli oštro kritikovao je bilo i ono da se planinarima računaju isključivo usponi izvedeni u pratnji lokalnih vodiča, što je umanjivalo realno veće uspehe samostalnih penjača. Kritike su doprinele da se ovo pravilo konačno i ukine, čime su vrata visokogorstva otvorena za sve dovoljno spretne planinare a ne samo za one spremne da plate često paprene cene lokalnih vodiča.

O lokalnim vodičima, naročito onima u Alpima, Krouli je uglavnom imao vrlo nisko mišljenje: smatrao je da njihovo znanje i umeće nije odraz velikih penjačkih sposobnosti već mehanička radnja prenošena s kolena na koleno, i kao takvo usko ograničeno na planine po kojima su vodili grupe, te da na drugom terenu uopšte ne bi umeli da se snađu.

Sličan stav gajio je i prema nekim istaknutim alpinistima svog vremena.

Poznat je njegov sukob sa tada čuvenim Ovenom Glinom Džonsom, za koga se govorilo da može da ispenje i smerove koji su se smatrali nemogućim, a kojeg je Krouli smatrao prevarantom koji se služio nepoštenim sredstvima kao što su nošenje na krkače od strane drugog penjača, unapred pripremljena tehnička pomagala i slično.

Krouli i Džons sreli su se samo jednom, na planini Grejt Gejbl (Great Gable, 899 m.n.v.) u Lejk Distriktu, nakon čega počinje njihovo rivalstvo. Džons je već tada imao reputaciju najboljeg penjača u Engleskoj, a mlađani Krouli je neke njegove podvige sa lakoćom ponavljao, kao što je uspon na Nejps Nidl (Napes Needle), kameni špic za koji je Džons tvrdio da niko drugi ne može da ga ispenje.

Budući da je Krouli uvek penjao sam a Džons na sve svoje poduhvate vodio fotografsku ekipu, Džonsu je bilo lako da Kroulija otvoreno naziva lažovom. Nakon što je Džons prvi ispenjao pukotinu Kern Nots (Kern Knotts) u Grejt Gejblu tako što su ga drugi podigli dovoljno visoko da dohvati prvi oslonac, Krouli je ovaj smer ispenjao samostalno i nakon uspona opisao da je do prvog oslonca došao tako što je u pukotinu zaglavio kamen. Skeptičan prema Kroulijevim navodima, nedugo potom smer je pokušao i izvesni H.V. Rid, koji je našao Kroulijev kamen i tako potvrdio njegovu priču, a zatim ga izvadio i sam izveo uspon bez njega, što je bio veliki udarac na Džonsovu reputaciju ali pre svega njegov ego.

Konačan sud o Džonsovim alpinističkim sposobnostima dao je prst sudbine: sa nepune 32 godine okončao je svoju karijeru i život na tragičan način, u Alpima, povukavši sa sobom u smrt tri lokalna vodiča pri pokušaju smera kojem očigledno nije bio dorastao.

Uprkos izraženom individualizmu i negativnom stavu prema zvaničnim organizacijama, Krouli je ipak gajio izuzetno poštovanje prema pojedinim istaknutim alpinistima svog vremena.

Među njima je bio i Albert F. Mameri, pionir alpinizma i autor i danas cenjene knjige “Moji usponi u Alpima i na Kavkazu” (“My Climbs in the Alps and Caucasus”), objavljene 1895. godine. Iste godine, Mameri je bio vođa prve ekspedicije na neki vrh viši od 8000 metara (Nanga Parbat), i tom prilikom ujedno postao i zvanično prva žrtva jednog takvog poduhvata… Krouli simpatisao Mamerija verovatno i zbog takođe oštrog stava prema Alpin klubu, koji nije priznavao njegove uspone bez vodiča niti je želeo da ga primi u članstvo zbog radničkog porekla.

Druga ličnost kojoj se Krouli divio bio je Oskar Ekenštajn, kojeg će upoznati 1898. i ubrzo prihvatiti za svog mentora. Ekenštajn, po vokaciji železnički inženjer, u istoriju planinarstva upisao se između ostalog i kao konstruktor prvih modernih dereza, ali malo je falilo da istorija izgleda drugačije: u isto vreme kad i Ekenštajn, Krouli je nezavisno od njega osmislio sopstveni sistem klinova za cipele, ali se Ekenštajnov model ipak pokazao dovoljno praktičnim da 1908. godine uđe u serijsku proizvodnju.

Saradnja Kroulija i Ekenštajna pokazaće se kao vrlo plodna u penjačkom smislu. Ekenštajn, koji je važio za jednog od tehnički najpotkovanijih alpinista svog vremena, obučavao je Kroulija najrazličitijm aspektima planinarstva, a kao direktan rezultat cele te priče bilo je mnoštvo uspona i postignutih rekorda.

Štaviše, do 1901. godine sve planinarske rekorde na globalnom nivou držali su ili Ekenštajn ili Krouli – osim jednog: visinskog rekorda (koji je određivao najveću nadmorsku visinu koju je dostigao čovek, a koji će izgubiti smisao prvim uspešnim usponom na Everest 1953. godine), koji je prvenstvenim usponom na Akonkagvu iz 1897. godine držao Matijas Curbringen, takođe Ekenštajnov učenik.

U leto 1900. godine Ekenštajn i Krouli putuju u Meksiko, gde se na vulkanskim planinama višim od Alpa pripremaju za planirane ekspedicije na Himalajima.

U Meksiku penju Ikstacihuatl (Iztaccihuatl, 5230 m.n.v.), Nevado de Kolima (Nevado de Colima, 4270 m.n.v.) i Nevado de Toluka (Nevado de Toluca, 4680 m.n.v.), sa vrhovima različite visine i tehničke težine, a na Kolimi čak prisustvuju erupciji vulkana.

Krouli je u svojim memoarima zabeležio oduševljenje prirodom Meksika, koje ipak neće biti ni blizu onoga što će doživeti dve godine kasnije u Himalajima.

Oskar Ekenštajn predvodio je prvi pokušaj uspona na K2 (8611 m.n.v.), drugi najviši vrh sveta, 1902. godine, a u penjačkom timu bio je i Alister Krouli. Današnji komentatori u stanju su da kažu da se Krouli u tom društvu našao isključivo iz sopstvenog kaprica, međutim istina je da je mesto u ekspediciji itekako zaslužio alpinističkim sposobnostima.

Ceo tok ekspedicije Krouli je detaljno opisao u svojim “Ispovestima” (u svojim zapisima on ovaj vrh naziva danas retko upotrebljavanim lokalnim imenom Čogori, u obliku Chogo Ri), čime je pružio dragocen uvid u neke od prvih impresija Evropljana na himalajskim visinama, iz prve ruke.

Međutim, zbog Ekenštajnovog lošeg odnosa sa Alpin klubom, ova ekspedicija je u javnosti praktično ignorisana i danas gotovo zaboravljena. Iako Ekenštajnova ekipa zbog nepovoljnih vremenskih prilika nije uspela da se domogne vrha, kasnije ekspedicije su se koristile njihovim iskustvima, a kao najznačajniji rezultat ističu se fotografije koje je načinio švajcarski alpinista Žil Žako-Gijarmo, među kojima i prva fotografija vrha K2.

Bilo kako bilo, posle fijaska na Kančendžungi Krouli više nije imao iole ozbiljnih planinarskih poduhvata.

Rekreativno se penjao po niskim vrhovima u okolini imanja Bolskin (Boleskine), na obali Loh Nesa u Škotskoj, čiji vlasnik je bio od 1899. do 1913. godine, a 1908. godine putovao je u Pirineje, gde je zaključio da ga nakon Himalaja evropske planine više ne privlače.

Prvi svetski rat proveo je u Americi, gde se bavio slikanjem i otvoreno podržavao ratne napore Nemačke, što će se kasnije ispostaviti kao deo kontraobaveštajnog rada za britansku vladu. Među retkim planinarskim crticama iz tog vremena ističe se kratka epizoda iz 1914. godine, koja zatiče Kroulija na stazi Brajt Ejndžel Trejl (Bright Angel Trail) u kanjonu reke Kolorado, gde je oborio rekord u brzini spusta niz tu stazu u dno kanjona za više od pola sata.

Nakon rata Krouli se vraća u Evropu, i u aprilu 1920. godine zasniva okultističku komunu u gradiću Cefalu na Siciliji, u kući koju će nazvati Opatija Teleme (Abbey of Thelema).

Period opisan u Kroulijevim “Ispovestima” završava se krajem dvadesetih godina. Posle toga više nije ostavljao autobiografske zapise, pa tako nema ni podataka da li se u poslednjih dvadesetak godina života bavio planinarenjem i na koji način.

Tokom života Krouli je ostavio mnogo pisanih razmišljanja na temu planinarstva, od kojih su mnoga u to vreme odbačena kao radikalna i nerazumna da bi se kasnije za većinu ispostavilo da su samo bila ispred svog vremena. Ipak, daleko od toga da su sva bila i ispravna, čak i po današnjim shvatanjima.

Pre svega se zalagao za samostalno penjanje, bez partnera, koje je smatrao za najbezbednije uprkos tome što se ni danas ne preporučuje upravo iz bezbednosnih razloga. Bio je veliki protivnik standardnih tročlanih penjačkih grupa, smatrajući da dva čoveka još i nekako mogu da usklade svoje mogućnosti i ritam, dok je treća osoba čist višak.

Možda i najneshvatljivije je njegovo uporno negiranje postojanja visinske bolesti (iako je na K2 i sam na trenutke pokazivao simptome iste), za koju je smatrao da je samo pogrešno protumačena manifestacija digestivnih problema u ekstremnim uslovima…

Ali, iako se njegov uticaj i značaj danas uglavnom zanemaruju, bez Kroulijevog doprinosa istorija alpinizma i planinarstva uopšte izgledala bi mnogo drugačije.

Nijedno društvo nikad nije blagonaklono gledalo na one koji krše ustaljene šablone ponašanja, pa će tako i Krouli verovatno zauvek ostati obeležen kao negativac. Ipak, često su upravo takvi pojedinci glavni pokretači progresa.

Razlog za to što se Alister Krouli danas retko pominje kao planinar trebalo bi tražiti u nemogućnosti objektivnog sagledavanja njegovih planinarskih dostignuća i razmišljanja van konteksta globalne slike o njemu u oku javnosti (iako on sam nikada nije direktno povezivao planinarstvo sa okultizmom), što je velika šteta i nepravda, jer – bez obzira na način na koji je živeo i neke njegove stavove – njegovo ime zaslužuje da u istoriji planinarstva bude ispisano velikim slovima, odmah uz najistaknutije planinare ranog XX veka..