О алтернативним историјама и историјским алтернативама

Ulogujte se / Kreirajte profil

О алтернативним историјама и историјским алтернативама

.

Become a Patron!

.

Како је Семир Османагић победио цара Константина Великог

Уколико се историја схвати као покушај реконструкције свега онога што се у неком изабраном временском периоду на одређеној локацији или на читавој планети догађало као последица људских активности онда би се њено писање на први поглед могло учинити не тако компликованим. Они њени састављачи и конструктери требали су само да поседују довољно радозналости, истрајности и систематичности у прикупљању писаних и усмених сведочанстава из времена које је било предмет реконструкције, те минимум списатељских и наративних способности, што се код таквих талената подразумевало, па да се на крају добије лепо и корисно дело које би у свом називу обавезно имало реч историја. А читањем таквих дела би се могла задовољити знатижеља оних натпросечних савременика једног времена  да у својим главама имају што јаснију слику свега онога што је претходило времену у којем су они своје животе живели. Тако би се на готово идиличан начин одржавала она неопходна веза између прошлости и садашњости уз чију помоћ би и пут ка будућности био глаткији и лишен оних непријатних скокова и падова.

Међутим, треба напоменути да се приликом покушаја таквих реконструкција знају понекад појавити рупе које нису биле покривене поузданим подацима и  сведочанствима, што је оне истраживаче прошлости и писце историја суочавало са додатним изазовом у покушају одржавања хронолошког континуитета својих дела. Те рупе су бивале све веће што се дубље ишло у прошлост. Није тешко закључити да је њихово постојање не само отежало стварање комплетне и веродостојне слике једног времена, него је отворило простор за различита тумачења, а сходно томе и алтернативне погледе на прошлост. Те могућности алтернатива у начинима на који су се могле сагледавати историјске перспективе учиниле су с једне стране од саме историје можда мање поуздано оруђе у покушају расветљавања прошлости, али су с друге стране омогућиле људској машти да дође до изражаја и то не само у процесу писања историја, него и њихових каснијих читања.

У она стара античка времена у којима свет није ни изблиза био тако чврсто повезан потреба за алтернативним тумачењима прошлости као и свеукупне стварности није била тако изражена као што ће бити случај у оним каснијим фазама развоја планетарне цивилизације разбацане на пет континената.  У оним континенталним цивилизацијама или њиховим аутохтоним деловима релативно лако су се могли сложити историјски колажи уз помоћ писаних докумената које су на својим језицима и писмима остављали поједини народи и око којих није било много спорења међу њиховим припадницима без обзира којој генерацији припадали. Док су историје оних изолованих цивилизација изгубљених на далеким периферијама познатог света не склоних писању, похрањене у колективним меморијама и усменим предањима, биле још мање подложне преиспитивању аутентичности.  Чини се да ће тек постепено повезивање расцепканих регионалних цивилизација, које се убрзало колонијалним освајањима и захукталим процесима глобализације довести до рађања потребе за алтернативним виђењима како садашњости, тако и прошлости. Јер ће колонијални освајачи своје тумачење наметати као званично, а сва остала, додајући им онај озлоглашени префикс “псеудо”, одбацивати, уз обавезне пратеће денунцијације, исмевања, па чак и дискретне, а понекад и отворене претње. 

О Константину Великом и никејском сабору

Уколико се жели прецизније одредити време када је почела масовније примена контроле начина на које се пишу не само историје него и закони и начела у свим осталим наукама и пољима људске делатности онда је потребно отићи још даље у прошлост све до првих векова нове ере. То је време појаве хришћанства и његовог каснијег устоличење као званичне религије римске империје. Тај чин ће, како ће у временима што ће уследити постајати све јасније,  означити почетак рађања једне потпуно нове  цивилизације, која ће много векова касније доживети свој врхунац и постати славна под именом јудео-хришћанска. Пошто је у свом називу понела и задржала “хришћанско” као неку врсту фундаменталног одређења онда се неизоставно намеће закључак да се њени корени потраже у хришћанству као институционалној религији. А ти би се корени сходно томе можда могли најлакше назрети у свему ономе што је у званичној, а поготову оној незваничној историји остало забележено, или можда сакривено, о Никејском сабору који је одржан у истоименом граду у Малој Азији 325. године после Христа. 

Много је тога речено и записано о том сабору у намери да се одгонетне његов значај за време у којем се догодио, али и утицај на будућност која ће уследити. Из чињенице да га је  цар Константин сазвао само 12 година после Миланског едикта којим је хришћанству призната равноправност са осталим религијама римске империје,  да је на њега позвао епископе из читавог царства, да му је сам председавао, да су сабор читаво време трајања обезбеђивале најелитније легије, те да је сам цар запретио да ће сви они који се не буду сложили са одлукама бити смењени и протерани, може се наслутити да важност сабора није била само доктринарне природе. А чињеница да сам цар Константин као председавајући сабора није чак ни био хришћанин и да крштен ће  тек 12 година касније бити, и то на самрти, наговестила је да ће у каснијем развоју јудео-хришћанске цивилизације веза између цркве и световне власти бити прилично лабава, да ће једна другу користити за остваривање својих углавном закулисних циљева, те да ће без обзира што ће се понекад цареви проглашавати црквеним поглаварима, а црквени поглавари царевима сама цивилизација, што време буде одмицало, хришћанска бивати само формално и привидно, али не и суштински.  Том утиску ће крила дати и чињеница да се знало десити да цар, уколико му се неки канон не свиди, цркву укине и оснује нову, док ће њихови далеки наследници са титулама председника приликом полагања заклетве по службеном протоколу једну руку држати на срцу, а другу на библији, истовремено бивајући потпуно равнодушни како према хришћанству, тако и према Христу.

А кад је о Библији реч, ако је веровати некима од оних алтернативних тумача историје, постоји једно највероватније добро скривано сведочанство о тим бурним догађајима из  првих деценија хришћанства као равноправне религије римске империје, до којег је успео да дође један од највећих хуманиста деветнаестог века, британски истраживач и национални херој Дејвид Ливингстон, који се осим истраживањем афричког континента, мисионарством, укидањем ропства и експанзијом британске империје изгледа бавио и Никејским сабором и околностима под којима је писана Библија. 

Према тим добро чуваним документима Дејвид Ливингстон је  устврдио да је цар Константин у својој амбициозној глави замислио грандиозан план да, иако не припадајући хришћанској религији, уз помоћ хришћанске цркве оствари неограничену власт над читавим у то време познатим светом, успостављајући тако чврсту контролу над људском не само пролазном земаљском, него и спиритуалном судбином. С том намером је сазвао сабор у Никеји где се између 20. маја и 25. јуна 325. године после Христа окупило по његовој царској наредби око 2000  не само епископа, него и најученијих људи из свих делова царства, па чак и из још већих даљина. Они су са собом  из својих земаља донели све свете списе и историјска писана сведочанства до којих су могли доћи. На сабору је пажљивим одабиром из тог силног писаног материјала само оних делова који су одговарали креаторима новог светског поретка састављена библија, док је остатак уништен.  Но ни то није било довољно него је након што је сабор завршен славни император и самопроглашени црквени поглавар Константин Велики послао специјалне емисаре у све делове царства да по сваку цену пронађу и униште све оно што није донешено у Никеју. На тај начин је за само неколико година уништен добар део непроцењиво вредне духовне баштине персијске Авесте, учења Заратустре, староиндијских Веда, те трагови  о важним деловима и поглављима десетинама хиљада година дуге историје човечанства.

На таласу те монструозне деструкције, како ју је оквалификовао Ливингстон, Константинов фанатични настављач монах по имену Костулијус ће 390. године покушати да запали чувену библиотеку у Александрији, где се још могло наћи нечега вредног из античке писане  заоставштине. Тај покушај није на његову несрећу у потпуности успео, али ће посао завршити тачно 250 година касније тројица хришћанских монаха када ће александријска библиотека потпуно изгорети. Тако су широм отворена врата за писање страница нове историје лишене важних делова својих античких темеља.

Хиљаду година мрака и седам векова полумрака   

Да казивање Дејвида Ливингстона није далеко од могуће истине може се закључити пажљивим сагледавањем свега онога што се у Европи догађало наредних хиљаду година, барем према оним историјама до којих просечни посматрач може лако доћи и око чијих тумачења свега онога што се у том периоду догодило нема превише спорења, те се могу узети као поуздани извори за стварање приближно веродостојне слике. Јер, у читавом том хиљадугодишњем периоду, па чак и нешто дуже, догађало се управо оно што је у својој глави замислио цар Константин. У свим аспектима живота и стварности успостављен је беспоговорни ауторитет цркве која је имала монопол над знањем и људском мишљу. Истинито је могло бити само оно што је у складу са  црквеним учењем, а да ли је у складу одређивали су свештенички ауторитети. Све остало је проглашавано за јерес и одбацивано, док су они који су покушавали да мисле на други начин у почетку екскомуницирани и прогањани, а касније и спаљивани. Тако да се може рећи да се отишло чак и много даље од Константинових замисли.

Међутим, тек са Колумбовим открићем Америке и каснијим колонијалним освајањима стекли су се услови да се са малим закашњењем оствари и други део Константиновог плана, а то је глобализација, то јест овладавање читавом планетом и главама сваког људског бића, или барем огромном већином. Мада ће хришћанство као религија након  ренесансе и просветитељства  полако почети да губи на значају у земљама колонијалним освајачима његово ширење ће се наставити на освојеним територијама преко мисионарства, или у неким случајевима ако је потребно и огњем и мачем. Црква ће се полако почети одвајати од државе и световне власти али њен утицај на масе ће и даље остати велики поготову на идеолошком плану јер ће након ступања на сцену нове друштвено економске формације капитализма, који је у својој почетној фази био много окрутнији од феудализма, религија бити још потребнија човеку да издржи та новонаметнута  искушљења пре него што стигне до неба.

У она модерна времена, чији почетак ће се некако поклопити са појавом капитализма, религијски, то је библијски, поглед на свет ће полако почети да бива замењиван научним. Мада је одвајање науке од црквеног догматског учења и тумачења света у почетку представљало праву малу интелектуалну револуцију временом ће се показати да то и није био неки баш превелики напредак. Наука јесте до непрепознатљивости проширила људске видике у сагледавању света, али само оног материјалног и видљивог. Док се тврдоглаво држала подаље и чак негирала онај невидљиви свет који су управо најновија научна открића наговестила и чији утицај на човеков живот је не само незанемарљив, него и веома значајан. Тако се наука по оној инерцији наслеђеној из доба средњовековног мрака и сама почела полако и неприметно догматизовати. Тај њен суптилни догматитам се на сликовит начин може наслутити из чињенице да је историјска наука само незнатно модификовала црквено учење да је Бог створио свет 4004. године пре Христа допустивши могућност да је свет постојао и пре тог датума, али да су га настањивали само примитивни људи на најнижем степену развоја и наравно мајмуни, како они на крошњама дрвећа, тако и они који сишавши на земљу, четвороножно и двоножно се крећући, већ милионима година ишчекују да се према Дарвиновој теорији претворе у људе. 

Догматизација науке се на најочигледнији начин може приметити по једној појави која се из домена политике постепено проширила не само на науку, него и на све области људских делатности. То је појава да се једно мишљење или тумачење прогласи званичним, док се сва остала одбацују уз све могуће пратеће погрдности, а ако је потребно и санкционишу. Та одбачена мишљења и тумачења су се управо захваљујући проширеним видицима које је некоћ омогућила сама наука претворила у вредну алтернативу продуженој догматизацији људске мисли, али и последњу шансу да се та иста све нестрпљивија мисао коначно ослободи Константиновог проклетства смењивања и протеривања свих оних који се не слажу са “званичним” истинама. Због тога се у ова данашња модерна времена све чешће може чути и прочитати да самопроглашени “алтернативци” званичној науци самоуверено каче префикс “псеудо”, а њене истине проглашавају ненаучним.

Историјска смена на видику

Можда се ни у једној области људске мисли та алтернативност и њена насушна потреба не огледа боље него на примеру историје и њене десне руке археологије. Јер, док су  оне природне, такозване егзактне науке захваљујући својом открићима допринеле да се човечанство некако искобеља из мрака незнања, пре него што су се и оне догматизовале, дотле су историчари, како они званични, тако и они алтернативни једва успели да закрпе оне силне рупе настале услед недостатка писаних докумената, случајно загубљених, или плански систематски уништаваних, те тако реконструишу колико толико веродостојну историју старе и нове ере. Међутим, док се око историје званичњаци и алтернативци уз мања и већа размимоилажења могу још некако сложити, око онога што се догађало пре историје, то јест у преисторији, не постоји ни најмања сагласност. Јер, као што је познато, званичњаци упорно тврде да се у преисторији није догодило ништа за људски род значајно, док алтернативци на основу све бројнијих археолошких открића, као и другачијих тумачења оних постојећих тврде да се у оним временима пре Сумера хиљадама и десетинама хиљада година далеко у прошлост догађало много тога не само интересантног, него и важног и поучног за модерног човека.

Чини се да се тек данас, када је огромна количина људског знања захваљујући пре свега неслућеном напретку на пољу комуникација, поготову дигиталних, постала доступна чак и широким масама просечних становника планете и када су се коцкице оне историјске слагалице скоро сасвим сложиле нашавши се свака на свом месту, јер они  Константинови емисари и фанатични монаси нису изгледа успели да униште комплетну духовну баштину човечанства, стварају постепено могућности да алтернативни погледи на свет потпуно потисну оне званичне на маргину, и да се ближи онај дан када више неће бити потребе за алтернативама. Јер, и поред још увек широко распрострањене цензуре којом се по сваку цену, понекад и у очајању, применом најсофистициранијих метода спутавају било каква мишљења која су у супротности са званичним, па чак и у пркос застрашивањима  и претњама, све је очигледније да званична и незванична наука постоје паралелно, узајамно се ругајући једна другој, те да оне такозване ненаучне истине добијају све већу популарност и подршку јавности.

Времена су се, надајмо се, неповратно променила од оних првих векова хришћанства када су следбеници патријарха александријског  Кирила предвођени Петром Читачем, иначе полуписмени монаси, 415. године у сред Александрије, док се враћала кући са предавања, свукли са кочије Хипатију, најученију жену читаве антике и професора на александријској неоплатонистичкој школи, однели је у оближњу Цезарејску цркву, скинули голу и тукли тољагама до смрти. Затим су љуштурама острига састругали месо са костију, те све то што је остало однели и запалили.

Хипатија александријаска

 

Од економисте и бизнисмена до светског експерта за пирамиде

А како изгледа коегзистенција званичног и незваничног, или је можда боље рећи онога што се још увек назива јудео-хришћанска цивилизација и нечега што има претензије да је наследи, и како је могуће од потпуног анонимца и сасвим просечног поданика оног  идиличног хладноратовског света уз комбинацију амбициозности, радозналости, упорности и надасве марљивог рада постати угледни археолог, самоуки историчар и један од најпознатијих алтернативаца на свету можда се најбоље може сагледати кроз животну причу човека који је иронијом историје потекао из оних недођија са чијим државама и њиховим несретним житељима су се управо оне колонијалне силе последњих неколико векова на окрутан начин поигравале играјући се оних стратешких игара чији улози су били људски животи, и то у милионима.

Ради се о доктору Семиру Османагићу, рођеном у Зеници 1960, који је на сарајевском универзитету упоредо завршио два студија, економије и политичких наука, да би своју радну каријеру започео у једном од оних индустријских гиганата социјалистичке Југославије. У међувремену је стекао магистарску титулу из економије, а студирао је упоредо и социологију. Затим се пребацио на приватни бизнис бавећи се трговином. Онда се током оних бурних деведесетих нашао у Америци где се добро снашао јер је  у једној компанији у Хјустону догурао до положаја генералног менаџера. Да би 1995.  основао властиту производну компанију. До тог тренутка била је то једна сасвим просечна биографија каквих је било на хиљаде сличних насталих као последица диригованог, даљински управљаног распада земље у којој се Семир родио. Ко би у таквој успешној емигрантској причи наслутио археологију, историју, пирамиде. А већ је превалио тридесетпету и био у пуној снази да до краја спроведе сан лојалних једнодимензионалних припадника западне материјалистичке цивилизације о личном успеху који се своди на гомилање материјалнх богатстава  и телесним задовољствима као јединим циљевима вредним живљења. 

Из штурих биографских података до којих се може доћи није познато како се и када десио преокрет. Из књига које је почео да објављује почетком двехиљадитих може се закључити из често навођених датума да је његова истраживачка авантура и каријера алтернативца започела крајем деведесетих. А те прве књиге су биле управо Алтернативна историја. Било их је четири укупно, а жанровски би се могле сместити у мешавину истраживачког новинарства, научне фантастике, археологије и наравно историје. Неки делови, поготову они који се баве истраживањем америчких научних институција и обавештајних агенција делују заиста фантастично. Али они делови који се баве археологијом показују да је  Семир  већ у то време био добро поткован са знањима из те области, како званичним тако и алтернативним, те да је добро проучио дела његових претходника и учитеља, утемељивача, још увек са префиксом “псеудо”, научне гране познатије као “Забрањена археологија”.

Четврти том Алтернативне историје који је написан и објављен 2002. Семир почиње са кратком реченицом: “Готово све што нас уче је погрешно.” Да би наставио тврдњом да последњих 100.000 година није доба преисторијског пећинског човека и да ова цивилизација којој припадамо није прва развијена, већ да су цивилизације Атлантиде и Лемурије, које су уништене у катаклизмама, много хиљада година пре нас достигле далеко виши технолошки и спиритуални ниво. Затим наставља да протеклих 7.000 година представља историју манипулација којима се човек држи потпуно одсечен од древних знања и своје истинске духовне суштине. А за објашњење древних цивилизација и њихових грађевина није довољно наше ограничено тродимензионално виђење света. Да би тај увод завршио са напоменом да:

Алтернативна хисторија” нуди нову теорију која спаја два свијета: спиритуални и материјални. У хармоничном плесу се повезују “забрањена археологија”, сакрална геометрија, астроархеолпгија, археокриптографија, геомагнетна струјања планете и нова, вишедимензионална умјетност.

Међутим, археолошку потврду и светску славу самоуки археолог Семир Османагић је стекао тек неколико година касније открићем такозваних Босанских пирамида у околини Сарајева, недалеко од градића Високог. Тек након што је обишао на стотине пирамида широм планете, измеривши и описавши сваку до најситнијих детаља и испричавши приче о њиховој старости, пореклу, намени и могућим међусобним везама изоштрио је Семир свој археолошки инстикт до те мере да му није било тешко да, нашавши се свакако не случајно почетком априла 2005. на врху брда званог Височица, по којем је град Високо добио име, истог тренутка помисли да се обрео на још једној преисторијској пирамиди, првој откривеној у Европи. Оно што је уследило наредних 15 година је већ историја.

Било је у почетку исмевања, па чак и ругања, а остала је упамћена она чувена опаска; “Откуд фараони у Босни?”, изречена од тадашњег највишег босанског ауторитета из области археологије. Али самоуверени Семир се није дао збунити.  Нешто касније откривене су још две мање пирамиде које са оном првом чине једнакостранични троугао. А испод пирамида делимично је откопана читава мрежа подземних тунела и просторија. Пирамиде су крштене према оним легендарним пирамидама Сунца, Месеца и Змаја из тајанственог града Теотихуакан код Мексико ситија.  Наредних година спровео је сондажна бушења и откопавања на одобреним локацијама, а оне чине само један проценат укупне површине, затим сва могућа мерења, од геодетских, магнетских, ултразвучних, радиокарбонских, биоелектрографских, биофотонских, па све до концентрације позитивних јона.

Непобитно је утврђено да је старост пирамиде Сунца, која је још увек прекривена слојем земље дебелим 2~2.5 метара, преко 30.000 година, те да је направљена не од природног камена, већ од бетонских блокова изузетне чврстине, чак много веће од данашњих цементних бетона. Мерења су показала да читав предео поседује геомагнетска и фреквенцијска својства много већа од околног простора, док боравак у подземним тунелима има високо благотворан утицај на физиолошке процесе у људском телу, и то не само због зрачења, него и изузетно високе концентрације негативних јона, неколико стотина пута веће од нормалне. На основу свега тога намеће се закључак да читав комплекс представља једну огромну мистериозну енергетску машину, попут многих сличних распоређених према плану енергетских чакри планете.

И поред сумњичавости и игнорисања од стране такозване званичне науке Семир је добио признања десетина угледних научника и професора из свих делова света које не престају да походе комплекс босанских пирамида. У Високом је већ одржано неколико међународних симпозија посвећених том новом археолошком чуду за које је 2014. амерички астрофизичар др Пол Лавиолете изјавио да  „представља једно је од највећих открића у археологији свих времена.” Данас је читав комплекс отворен за туристе и посетиоце и о њему брине непрофитна Фондација “Археолошки парк: Босанска пирамида Сунца”. А сам парк је постао место ходочашћа за волонтере из читавог света, јер босанске пирамиде су данас много више од још једног археолошког налазишта, оне постепено постају симболом људског повезивања из којег захваљујући Семировом самопрегорном реду зрачи управо онај космички принцип који провејава кроз све свете књиге, и који је он сам себи поставио као крајњи циљ, а то је љубав. Док је у предговору једне своје књиге поручио:

Магија археологије ће нам показати зашто морамо учити из прошлости да би ријешили нагомилане проблеме модерне цивилизације.

Тераса од камених блокова на пирамиди Месеца и бетонски блокови из пирамиде Сунаца тешки и до десетак тона

Семир Османагић је 2009. године на Факултету политичких наука Универзитета у Сарајеву одбранио докторску дисертацију на тему: Цивилизација Маја. Упоредо са даљим истраживањима и путовањима у све оне делове света где постоји не само нека пирамида, него и било какав камени обелиск вредан његове пажње Семир наставља да пише и објављује књиге. А да поље његових интересовања превазилази домен археологије, барем оне класичне, говоре и називи књига које је написао и објавио протеклих неколико година: Енергетске тачке планете, Медитација на светим мјестима Планете, Нова археологија: Мегалити и енергија Планете, Космичка мисија Маја. Читајући те чњиге може се докучити његова оригиналност као археолога са којом је надмашио већину својих претходника и савременика јер је стао на чврсто становиште да се модерна археологија не може више замислити а да се не узму у обзир и енергија, зрачења, фреквенције, вортекси, Земљине енергетске чакре, те се с правом може сматрати настављачем Теслине мисли.

Тако је он својом животном причом која још није испричана до краја доказао самом себи, али и свима онима који су се заинтересовали за његов подухват да је могуће без формалног образовања у некој научној области постати експерт светских размера, те да је уз мало храбрости, самопоуздања и вере у исправност онога што радиш могуће помоћу егзактних доказа и мерења, то јест управо научним методама, показати догматским моћницима да морају да се мењају, уколико не желе да их време прегази, ако већ није. 

Наговештај историјске алтернативе

Случај доктора Семира Османагића може на више начина бити не само индикативан, него и инспиративан. У данашње време масовних и све теже контролисаних комуникација чини се да су проток информација и доступност знања, чији се опсег незадрживо шири у пркос очајничком отпору догматске науке да га спутава, већи него икада у оној признатој и до сада реконструисаној историји човечанства. Захваљујући пре свега интернету и оном генијалном ПДФ формату сваком иоле писменом и довољно радозналом становнику новоосноване “сајбер” државе без граница и пасоша на располагању су хиљаде веома вредних и потенцијално интересантних књига и публикација из свих области знања у којима се можда крије нека од оних упорно сакриваних древних тајни, и то потпуно бесплатно, што је пре само тридесет година било незамисливо.  Сваком том грађанину се пружила јединствена прилика и историјска алтернатива да, и то опет “за џабака”, закупи себи мали метафорички собичак на облацима и формира своју личну александријску библиотеку, те се и он упусти у интелектуалну авантуру у којој ће му се, уколико нема амбицију да догура до правог експерта светског ранга, пружити добра прилика да се придружи Семиру у писању нове историје.

А за тај подухват му није потребна ни школска спрема, јер су школе  већ увелико постале отрцане, тако да су почели и да их укидају, барем у оном облику какве су постојале хиљадама година, а у онима које нису укинуте укида се предмет историја. Биће му потребно само зрнце интелигенције које је преживело векове систематске идиотизације па да не поверује да су преисторијска неолитска примитивна племена, како још увек тврди званична наука, била способна да десетине и стотине тона тешке камене блокове мајсторски и ласерски прецизно обрађују, затим десетинама и стотинама километара преносе и на крају уграђују у естетски савршене и са космичким трансферзалама у потпуности усаглашене грађевине.

А када је задовољио те почетне услове за почетак ће најбоље бити да оде на веб страницу: knjige.semirosmanagic.com где ће га дочекати Семир у пози истраживача са руком исписаном поруком:

Добро дошли,

Драго ми је да могу бесплатно подијелити са вама моје нове књиге.

Уживајте у читању и не заборавите да је скоро све што нас уче о древној прошлости погрешно: поријекло човјека, цивилизација и пирамида.

Након те добродошлице само осам кликова мишем или додира прстом ће бити довољно да се осам књига нађу у оној библиотеци на облацима и тако симболички испуни и последњи услов за почетак путовања још једног истраживача, а можда и будућег експерта. 

Камени зид у Перуу приписан Инкама, чему се наравно “забрањени археолози” смеју

Наравно да би му у том борхесовском медитативном библиотекарском заносу могле на памет пасти и неке друге теме, али не можемо се отети утиску да се у сржи свих човекових интересовања попут неког духа скрива историја чије проучавање не би требало да нужно води успостављању што тачније хронологије  важних догађаја у оним прадавним временима. Довољно је само задржати поглед на тим каменим пирамидалним здањима и блоковима тешким десетине тона тако савршено озиданим без икаквог везива са фугама у које није могуће завући чак ни жилет. Затим сагледати њихову савршену геометрију, пропорције у потпуном складу са космичким даљинама, оријентацију на основу које се уз помоћ репера са математичком инфинитезималном прецизношћу може и данас пратити онај магични плес земљине осе која клатећи су  у односу на раван еклиптике под углом који еонима варира између 24,5°  и 22,1° и  на небеском своду исцртава елиптични траг познат као прецесијски круг. Нигде пластике, стакла, метала, стиропора или алуминијумских конзерви. Након 20, 30, 50 хиљада година, а можда и више, остале су само камене грађевине и онај дух историје који лебди изнад  и чека да његове неме поруке буду коначно дешифроване.

А шта ће за много краће време  остати од наше цивилизације можда је на најбољи начин пре много година пророчки предвидео Луис Мамфорд, чувени амерички историчар и њен проницљиви критичар,  у својој књизи Град у историји:

Свака историјска цивилизација почиње са живим урбаним језгром Полисом, а завршава се заједничким гробљем праха и костију, Некрополисом, или градом мртвих, згариштима, развалинама, празним радионицама, хрпама бесмислених отпадака, масакрираним или поробљеним становништвом.

Пирамида Сунца у тајанственом граду Теотихуакан надомак Мексико ситија за који Семир заједно са већином “забрањених археолога” верује да су га саградили Атлантиђани

Зар нас Луис Мамфорд није интуитивно још тада опоменуо да наше погледе треба да усмеримо према преисторијским цивилизацијама и њиховом Полису из чијих остатака и након толико хиљада година не зрачи смрт већ живот у свој својој лепоти и савршенству. 

Због тога је историја важна. Да након њене потпуне реконструкције схватимо да се цивилизације могу темељити на сасвим другачијим принципима, те да стога, обогаћени тим сазнањем ову нашу покушамо  преусмерити у неком другом правцу. То је она историјаска алтернатива.  Уколико је не искористимо следеће цивилизације ће нам се смејати, ако за неколико хиљада година буду имале чему да се смеју, јер оне Мамфордове “хрпе бесмислених отпадака” тешко да ће преживети тако дуго. 

Можда би нам као утеха, али и инспирација пред тим злосутним епилогом могло послужити да се на крају сетимо Семировог песнички израженог усхићења над порукама које су нам наши далеки преисторијски претци упутили високософистицираним језиком својих грађевина:

Геометријски облици земаљских фигура представљали су небеске појаве. Земаљска геометрија била је дио космичке музике. Звјездане и планетарне елипсе свирале су своју енергетску музику у складу са својим орбитама, масом и брзинама. Древни астрономи су тумачили небеску музику и записивали је у каменим фигурама.

За ПУЛС Милован Шавија

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



3.4 5 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Jaroslav Marko
Jaroslav Marko
27 days ago

U par entuzijastičnih rečenica upozna nas autor sa verbalnom arheologijom, na tragovima zabavnog Denikena, u kojoj nije potrebno da se pronađe bilo šta materijalno da bi se iz malog prsta isisala moderna mitološka priča o došljacima iz sazvežđa Plejada (moderni čarobnjaci i vile), koji su preko Atlantide zidali piramide posvuda po kugli zemaljskj. To što su stručni geolozi ispitali te kamene formacije iskopane u Visokom i utvrdili da su neimpresivne i česte, nastale prirodnim procesima i mogu se naći u svim okolnim brdima, nije detalj koji bi autor našao za shodno da pomene, jer naučnici su dogmatske duše, koje ne razumeju stručnjaka za marketing zabavnog parka. Škole su tad nepotrebne, dovoljan je zdrav domaći razum i par klikanja mišom, da bi se opovrgao Darvin, o istoriji i praistoriji naučnici nemaju pojma, zemaljske energetske čakre u BIH i Srbiji blagotvorno utiču na organizam i još niz bizarnih tvrdnji, pozivaju i nekrsta da se prekrsti. Ili grohotom nasmeje. Ako je i zbog alternativnog mišljenja, mnogo je. Sve to izgleda benigno, kao i rasprostranjena nebuloza o arijevskim S(o)r(a)bima, najstarijem narodu na svetu, koji su, takođe izgadili Atlantidu na obalama Crnog mora. Problemčići nastaju kada se ovakva alternativna svest pretoči u ativaksere, 5G mreža počne da proizvodi gadne viruse i kolektivna paranoja o potajnom čipovanju masovno ovlada. A stvarni problem, kada se iz istog izvora prelije i proširi mit o potomcima teutonskih vitezova, nadmoćne rase Arijevaca, pa povede mase u oslobađanje preotetih teritorija.