U knjizi sećanja „Kako napraviti film” Fellini (1920–1993) objasnio je ne samo šta znači naslov filma, već i da li je „Amarcord” istinsko sećanje na dane detinjstva u rodnom Riminiju, u vreme fašizma.

Između ostalog, Fellini je napisao i ovo:

„Jednoga dana, u restoranu, dok sam žvrljao po salveti, izašla je na videlo reč amarcord. Pa da, rekoh sam sebi, ljudi će je odmah poistovetiti sa sećamse. A ja sam hteo da izbegnem da moj film protumače kao autobiografski… Amarcord je čudna reč, kao zvuk vergla, fonetski hir s kabalističkim prizvukom. Mogla bi da bude i naziv nekog aperitiva, zašto da ne? Bilo šta, samo ne sećanje na ono što me strašno nervira; sećam se… Reč koja bi u svoj svojoj neobičnosti mogla da bude jedinstvo značenja, odjek određenog osećanja, stanja duha, stava, načina mišljenja, dvostrukog, protivrečnog, sadejstvo dve suprotnosti, stapanje dve krajnosti, odlaska i čežnje za povratkom, osude i razumevanja, odbijanja i prihvatanja, nežnosti i drskosti. Činilo mi se da bi film trebalo da bude baš to; neophodnost odvajanja od nečega što ti je pripadalo, u čemu si rođen i živeo, što te je odredilo, zarazilo, u čemu su sva osećanja opasno izmešana. Ta prošlost ne sme da nas truje i zato je moramo lišiti senki, čvorova, veza koje još deluju. Treba prihvatiti prošlost kako bismo što svesnije živeli sadašnjost. Ta jadna škola čije su glavne osobenosti neznanje i šibanje, ta teška i blesava obaveza da uvek budemo zajedno, u povorci, na paradi, u crkvi, u bioskopu, na zborovima, da bismo pevali hvalospeve i prdeli ustima! Zašto ta priča nije iza nas? Amarcord je trebalo da bude zbogom jednom razdoblju u životu, toj neizlečivoj adolescenciji koja preti da nas ima zauvek i s kojom ja i dalje ne znam šta da radim. Da li da je vučem do kraja, ili da je odložim u arhivu? Uostalom, taj moralistički cilj da se odraste… Šta on zaista znači? I pod pretpostavkom da je moguće odrasti, šta dakle biva kad se odraste? Da li ste ikada sreli odrasle? Ja nisam. Doduše, možda odrasli izbegavaju ovakve kao što sam ja”.

Radnja „Amarcorda” zbiva se na samom početku 1934. godine u Riminiju. Dečak Tita, okružen porodicom, kao i osobenim stanovnicima grada, nalazi se na granici detinjstva i zrelosti. Na koju li će stranu krenuti? Hoće li zauvek ostati dečak ili će, ipak, odrasti? Pitanje na koje reditelj (sa koscenaristom Toninom Gverom) daje tajanstven, dvosmislen odgovor.

Za ovu priču važno je još nešto. Federiko Fellini je, naime, tvrdio da u njegovim filmovima zapravo uopšte nema autobiografskih priča:

„Moji filmovi nisu pravljeni od sećanja. Tvrdnja da su oni autobiografski je jednostavno rešenje. Ja sam sebi bezmalo sve izmislio; detinjstvo, ličnosti iz detinjstva, nostalgiju, snove i sećanja. To sam učinio da bih uživao u sećanju. Jer, za mene je pričanje jedina igra koju vredi igrati”.

Antologijske scene u filmu „Amarcord” su mnogobrojne. Svakako se izdvajaju dolazak prolećnih „maca”, noćni prolazak prekookeanskog broda pored grada na morskoj obali, kratak susret pubertetlije s trafikantkinjom bujnih grudi, legenda o tome kako je gradska lepotica Gradiska dobila nadimak, očev bes, dedino gubljenje u magli, a posebno – pustolovina sa stricom Teom koji, u prilično neobičnom duševnom stanju, tokom nedeljnog ručka na selu neočekivano beži i penje se na drvo odakle iz guste krošnje dovikuje koliko ga grlo nosi: „Želim ženu!” („Voglio una donna!”) Zanimljivo je da je drvo na koje se stric Teo (Čičo Ingrasija) penje zapravo veštačko drvo, napravljeno u filmskom studiju Činečita u Rimu. Osim toga, u sceni grudvanja dečaka na gradskim ulicama, jednog od drugova glavnog junaka Tite (Pjero Tiberi) i najžustrijih „bacača” glumi tadašnji dečak – Eros Ramacoti, potonji fudbaler i slavni pop muzičar. Igrom slučaja, Eros je kao dečak živeo u rimskoj četvrti pokraj studija „Činečita”.

Fides Stanji, osoba koja glumi profesorku likovnog u školi (takođe nezaboravna scena sa objašnjavanjem značenja perspektive i umakanjem kolača u čaj), zaista je slikarka! Ona je u vreme Musolinijevog režima podržavala njegovu politiku.

Bilo kako bilo, reditelj Federiko Fellini, izvanredni crtač, pisac scenarija, od čitavog posla koji prati nastajanje filmskog dela, od početnih razmišljanja, likovnih i dramskih skica, pa sve do montaže, najviše je voleo deo kad na priču treba „zakačiti” muziku. I to muziku koja govori više od slike i reči zajedno. Takvu muziku mogao je Felliniju da stvori jedino Nino Rota (1911–1979), kompozitor i blizak prijatelj:

„Ima jedna faza u radu koju najviše volim”, pisao je Fellini. „To je svečanost, nastajanje muzike i snimanje. Nino Rota! S Ninom mogu da ostanem danima, da ga slušam kako svira na klaviru, pokušavajući tačno da odredi neki motiv, pa pročisti neku muzičku rečenicu tako da se što više podudara sa osećanjem koje želim da izrazim i tom delu. Međutim, van posla, ne volim da slušam muziku. Ona me uslovljava, uznemirava, poseduje. Ja se branim odbijajući je, kao lopov zgodne prilike za krađu. Ne znam, možda je to jedna od katoličkih uslovljenosti, činjenica da me muzika rastužuje. Ispunjava me grižom savesti. Beskorisna kao svaki glas savesti, ona upozorava, ispunjava čežnjom jer govori i podseća na neku dimenziju sklada, mira, savršenstva iz koje si isključen. Prognan. Muzika je okrutna, ispunjava nostalgijom i tugom, a kad prestane, ne znaš kuda odlazi. Svestan si samo da je nedostižna i da te boli. Ali eto, ja poznajem Nina Rotu, prijatelj sam mu, on me voli i to me nekako teši”.

Federiko Fellini je tvrdio da nikada nije gledao nijedan svoj film u nekoj javnoj sali. Zašto? Jer bi ga obuzelo nepodnošljivo osećanje stida. Govorio je da bi se osećao kao osoba koja ne želi da zatekne svog prijatelja kako radi stvari s kojima se ne slaže. Ipak, na dodeli Oskara, 1975. godine, „Amarcord” je proglašen za najbolji strani film.

Izvor: XXZ Magazin

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E