Anankin Presto
Presabiranje Anankinog Prestola:
Negativni tok ljudske istorije dovodi do otuđenja od praizvornog pečata svih bića – koji se nalazi u oku ptice /sunčevoj zenici, što se erupcijom dovodi do pomračenja/: – to je znak opomene /što dolazi od tamnog meseca/ na ljudski zaborav Severnjače, čija se smrt upravo na mesečevom licu ispisala! Ali, vrh tog otuđenja dovodi i do otvaranja novih (zagrobnih, pomereno svetlosnih, arhi-poetičkih) puteva.
Jer samo on, kao stranputica, dovodi do toga da (najposle) jedan jedini put (iz skale svih mogućnosti, pokretnih stepenica večnosti) izbori svoj spust do u dno spirale svih vremena; te da zaseče zrno ljudske suštine, što počiva u Kruni Severa. Otud sledi reka preimenovanja majčine suštine, ili, istek zelene suze iz ponoći.
Jer: majčina rogata srp-kosidbena kruna vrši izgon samomotreće dubine jedne zenice, u raskošnu fontanu izgubljenog vremena – u kome su disali i vladali probrani duhovi, apriorni izopštenici. 
Mesec-graničar (kao ta kruna) zrači/prikazuje ujedno i viši i niži aspekt stvoriteljske majke: on (katkad) odražava svetlost Severnjače što bezinteresno bdi nad patnjom izopštenika, te topi/rasađuje (u zelene doline) ledničke vrhunce sopstvenog predsaživljavanja – s preko-merom sveg buduće-zemaljskog stradanja, koje apsolutno ničim ne može biti opravdano, osmišljeno ili preobraženo. Ali on zrači i vlastitu tamnu energeju, zaostatak ugašene davno samoupaljene zvezde, čije sećanje-na-sebe budi grozu u duši smrtnika – usled nemogućnosti spasenja svega onog što je (kao ograničena datost) uhvaćeno u njenom oku, kao zverskog posmatrača*.
To je krah njenog prvog proročkog sna koji beše bezmilostan – jer je isključivao svakog onog koji se sasvim slučajno (polutrenutno) našao izvan njene matice (prafiksiranog vidnog polja); to beše arhaično majčinsko, arhi-fašističko, tiranski zaštitno, crnosunčano stanje boginjinog uma – koji bi još sanjao o svetu-iza-obzorja i novom pokolenju duhova, da ga strela jednog pogleda (čiji je vlasnik tek pukom srećom upao u njeno oko) nije zlokobno prekinula na polufazi… ; to beše pred-sa-vest stvoriteljskog duha – koji još nije upoznao smisao samožrtve i odškrinuo kapiju strave, te progledao u novo-osvetljen prostor kroz uski krug savezništava-u-smrti.
Ali ta mesečeva groza jeste i preispitivalac ljudske savesti, uslov premašivanja svakog trajno utvrđenog stanja i stanovišta: njome-zaposednutom-smrtniku otvoren je rudnik sećanja-bez-međa, i to sa zagubljenim (da li preinačenim?) redosledom (samovoljno odletelim papirusom – ka tački onostrane zore).
A to je amblem fosfora: sebe-sagorevajuća mudrost skladišta, ili napredovanje – posred duha pometnje – ka jasnosti sopstvenog merila; sazrevanje žarem zamagljenog oka proročice do kristala jedne opšte-važne samilosti; i najzad: preobražaj znajući-mukle, pećinski povučene starice u pred-javnost-istupelu pevnu devojku revolucije.
PRVOBITNO se rad Anankinog Vretena odvijao bez greške: – on još ne beše odvlačio (”kidnapovao”) odabrane smrtnike u sopstvene sfere. Iako hiperborejski izmaknut spram patnje palog sveta, on ne beše okrutan već bezmalo darodavan. Ali tu (jezovito) ne beše nikoga ko njegov dar (nacrt jednog još-neprevagnutog vremena, rođenog-u-snu) mogade da primi. Usled toga je Anankin Presto ostao obavijen jezom nedogađajnosti.
Plan stvaranja, u Umu Anankinom, najpre beše plan nesusretljivo-paralelnih, antiprostornih svetova, – još ne i onih ovostranih, iz-Haosa-svetlometno postajućih! Upravo na osnovu takve prirode majčinog sinopsisa bila je moguća bespovratna emancipacija stvorenja, tj. njihovo (najpre samo iznimno) usuđivanje na strašnu cenu svog osamostaljivanja – izronjavanja iz dubine pra-noćnog ogledala.
Trojna Boginja (zvezdama predvodeća ”vučica”), pre nego da je bila Genezida (milenijumski razvojna – “naga izdižuća iz haosa”*, žalno-posmatralački lik pramesečev – “velika lutalica”**) beše Ananke (predživotna harmonija, zbog udaljenosti hladna i neumitna, ali koja je ipak uklopila, u stvarnost svoje sinopse, jedan zemaljski par, i postavila ga u središte svojeg trodelnog nit-svetlonosnog stvaranja).
I upravo u ove druge, prva ideja (rođena-u-snu) beše Dete Haosa, Eros-Kalisto; kristal sklapanja udaljenih događaja, koga oblikuje Vihor (Genezidinih) Elemenata; dvojno jaje svetlosti-i-tame, iz koga se (uz krik novog osvita) probija Feniks: pri tom, odlivak Senke njegovog Plamena jeste umirući polu-bog, Kron, koji teži večno da-živi-smrću svoje boginje-majke, sestre-u-senci, Krone (Hekate).
Ananke, međutim, svladava vlastitu Senku (Hekatu-Kronu – koja je, protivno nebeskom zakonu, privela jednog zemaljskog uljeza, Hermesa, na zvezdano-orošen Presto) samopreobrazdom u vlastitu Kćer (Mojru Lahesu – koja s daljnih sfera, radi pomoći smrtnicima u stvaranju državnih zakona, za kratko silazi na Zemlju). I radi nje (Kćeri) ona slama sopstvene pečate, pege na licu jednog mnogo daljeg sunca – dakle, sâm logos vlastite (vanzemaljske) vrste! Jer samo on (taj logos) ispovrće put Lahesinog (ovozemaljskog) razvoja-do-sebe (koji je – kao ekstremno individualan – različit od onoga u Sestre Anankine, Genezide – koja je, kao oblik sveopšte struje, svako i niko).
Stoga: spasenjem, za srušeni presto Anankine sveobuhvatno-misaone supstancije, jedne – putem obasjavanja slučaja – prevazilazeće ga svetlosti, ta majušna zastakljena svetlost (kćer-suđaja) ima odlučujuću ulogu u obnavljanju (na drugoj, pomerenoj ravni) tog istog ehom rasprostirućeg prestola.
Jer, Majčini lednički vrhunci jesu pečati preobraženog zla – onog zla koje se još nije desilo, ali koje je još u pretpočetku fiksirano kao nužno: radi iznalaženja puta beskrajnog zaobilaženja Njene, u-Umu-dovršene, tvorevine – koja je prevaga samo jednog izdvojenog vremena; ili, drugačije, radi izbegnuća Njome predodređenog časa stropoštavanja svemirskog skladišta (”zvezdane posude sfera”*/H. Broch; takođe: zaprege Sunčevih kola) u ambis druge smrti.
Shodno tome, Kronov gest prokazivanja pesme sirena, tj. branjenja sebe i ostalih stvorenja što prebivaju u nižim svetovima, od hipnotipčkog zova viših sfera, nije bio – iako je slučajem ispao koristan – plemenito motivisan. On beše rezultat projekcije njegove sopstvene kanibalističke naravi na sâmu Ananke.
Teza o poreklu zla: ovo dolazi ne s dna ovozemaljske evolucije već s najviše instance Uma – koji je samo usled vlastite prenapregnutosti prekinut u rastu do tačke zahvatanja beskonačnosti. A zakrpe tog prekida, ili mesta neophodnih zastoja otelovljuju sebe u planetarno-ljudsko – geopatogeno – zlo; uporedo: zemaljske patente nadživljenja jedne lokalno-svemirske smrti. Ali oni se sumarno aktiviraju tek na kraju ljudske povesti – poništavajući pretnju šupljine ovog samodokinutog Uma.
Glavna dilema prastarog čovečanstva (možda: još neposrnulih Atlantiđana) nastaje oko pitanja da li tu odozgo primljenu mapu zla treba objaviti ili sakriti. Da li sprečiti – njenim zatajivanjem, radi manjinske kontrole – provalu zla iz ljudske prirode? Ili ju je bolje samom njenom objavom akcentovati – da bi postala okidač planetarno-društvenog prevrata: upravo onog koji bi išao uporedo uz tok ciljnog samopreobražavanja sve smrtne materije.
Za P.U.L.S.E: Katarina Ristić Aglaja
(Odlomak iz knjige: < Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu “pre” stvaranja > )
(EXTRAITS: << La Controverse de Moire – La Déesse ailée aux temps avant la Création >> +
Author: Catherine Ristitch Aglaé; Traduction: Zoritza Hadji-Vidoikovitch – at WordPress)
Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E
Anankin Presto – presabiranje napisao/la Katarina Ristich Aglaja dana
Pregled tekstova autora – Katarina Ristich Aglaja →
Napomena: moj tekst (neo)simbolističkog diskursa namenjen je za više čitanja: – njegova izvesna ne-čitljivost, kao utisak-koji-rije kroz lavirinte podsvesti, “priziva nova čitanja” (Novica Milić).
(+)Francuski prevod ovog teksta-izvoda i ostalih delova njegove sire celine nalazi se i na sledecim linkovima:
– http://www.katarinaristichaglaja.in.rs/
– Academia.edu|Independent – Katarina Ristich Aglaja –
Ovo je tekst koji izražava mitološko-poetsko traganje za prauzrokom svega postojećeg. To je put koji stvaraoci ređe koriste, ali koji svojim odgovorima (možda) jedini može odoleti vulgarizaciji reči, koju ona dobija u kontekstu beskrajnih individualizovanih značenja…
Ananke je, prema Platonu, prelja čovekovih neminovnosti, koje ljudska duša prima na sebe silazeći snopom dugine svetlosti u njeno okrilje. Ova boginja upravlja ogromnim vretenom preko kojega se pokreće osam nebeskih tela (kao osam razvojnih faza individue u teoriji Erika Eriksona). Na svakom od tih nebeskih tela stoji Sirena, koja peva jedan jedini ton – a zajedno njihovo sazvučje čini muzičku lestvicu, čineći tako harmoniju. Anankine kćeri, tri suđaje – Laheza, Klota i Atropa svakoj duši – pevaju o prošlim, sadašnjim i budućim događajima.
Psihološki gledano – Ananke je personifikacija okvira ljudskog ponšanja, određenog delovanjem raznovrsnih potreba, koje imaju različite nivoe nužnosti, a u ljudskom biću mogu da izazovu ili haos ili harmoniju, u zavisnosti od toga kako ono postupa sa njima… Osim fizioloških tu su i potreba za sigurnošću, za ljubavlju, za pripadanjem, za poštovanjem i za samoostvarenjem (o kojima govori Maslov)… Sve potrebe su izuzetno snažne i moćne, a (prema Jungu) javljaju se u dihotomiji: istovremeno imamo i potrebu za redom i za slobodom, za stabilnošću i za razvojem, za mirom kao i za uzbuđenjem, za promenom i stalnošću, za smislom i za kreativnim besmislicama, za jasnoćom kao i za odgonetanjem…Ono što je karakteristično za (Anankine) potrebe jeste da su kod svakog ljudskog bića iste, bez obzira na pol, rasu, ili starost… I još: sve su pozitivne (nema negativnih!) pa su upravo one poligon za prevazilaženje sukoba i međusobno povezivanje različitih ljudskih stvorenja.
Platon govori o darovima koje duše dobijaju od suđaja kada silaze na zemlju, u materijalni svet. Osnovni dar duše dobijaju od Lahezine. Ovaj dar duše same biraju(!) i tim izborom određuju sopstveni život na zemlji. (Dobro izaberite, rečeno im je, jer ste vi, a ne Bog – Theos – odgovorni.)
To sazvučje svih nivoa Anankinog tkanja najjasnije dolazi do izražaja u razvojnim krizama kroz koje svaka individua neminovno prolazi. Opiranje potrebama dovodi do stvaranja još zamršenijih reakcija, koje odvode ljudsko biće od sebe samog, a kako smo svi sa svim povezani u jednoti, unutrašnji titraj jednog bića izaziva tihe promene u bilju, u zverinju, u kamenju i kosmosu…
Govoreći jezikom antičkih mislilaca Aglaja nije bliska običnom čitaocu. Za razumevanje njenih tekstova neophodno je poznavanje i mitologije, i filozofije, ali i romantičarski pogled na svet, u kojem je ideja dostojna ljudskog života, jer ga ona zapravo oblikuje, i u idejama su ključevi budućnosti…
***
Moja želja je bila da svojim komentarom ukažem na psihološku dimenziju mita o Ananke, na što me je spisateljica “Anankinog prestola” inspirisala. Završavam svoj komentar na ovaj tekst citatom iz njene knjige “Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu ‘pre’ stvaranja”, a koji Aglaja izuzetno ceni: “Izbor tekstova koji sačinjavaju ovu knjigu – iako samo delovi širih projekata spisateljice – dovoljno mi posvedočavaju njen mislilački i istraživački dar. On je razgranat i mnogolik. Dokazuje lepu načitanost, ali, po meni, i intelektualnu imaginaciju i strast. Trebalo bi da ga sledi do kraja, ma kuda je odveo”. (Jovica Aćin).
(U ovom osvrtu nisam pomenula lik majke, koji u tekstovima Katarine Ristić Aglaje ima posebno mesto i zahteva zasebnu studiju…)
U gornjem komentaru vidim da nije dovoljno jasno da je Jovica Aćin komentarisao Aglajin opus u celini, nije ga ona citirala.
Hvala, Živka, na tvojoj lepo-zaokruženoj celini predstavljanja mojim potencijalnim čitaocima mitoloških izvora i narodnih priča o suđajama – mitova koji su multiverzalni te ostavljaju širok prostor za interpretacije. Ono što je osnovni izvor za poimanje mitske ličnosti i uloge Anankine koja obrće vreteno nebo-plovnih sfera – u čiji sastav ulaze kristali neme pesme mojri/sirena, te vodeće uloge Lahezine koja baca sudbonosnu kocku koja daje ali i ograničava slobodu smrtnicima – jeste Platonov “Mit o Eru”, iz završnog poglavlja njegove “Države”.
Sa “Mitom o Eru” i ja sam se upoznala u Platonovoj “Državi”, doduše – davno, još kao student, pa kada sam pročitala tvoj tekst, Katarina, vratila sam se ovom filozofskom delu ponovo.
Ono što me privlači mitovima jeste prepoznavanje klica savremenih ideja, koje su u njima duboko pohranjene. U ovim prapričama se mogu nazreti praslike razvijenih formi ljudske misli… Tako se odraz davnog “Mita o Eru” može prepoznati u nekim savremenim psihološkim teorijama razvoja, koje sam navela u svom gornjem komentaru.
Poreklo Platonom prepričanog mita o mojrama & kataklotama i nemoj pesmi sfera je – u svakom slučaju – pitagorejsko.&. Pandan antičkim mojrama i vrhovnoj suđaji Ananke / Dike nalazi se u pra-slovenskoj Žar-Ptici i sestrama-suđajama koje se spuštaju s neba nekretnica u dom smrtnika, i to kroz dimnjak, oplemenjavajući ognjište (up. rimska Juno); takođe u nordijskim nornama / valkirama. &. Njihov kasniji hrišćanski pandan su serafimi, ženstveni anđeli daleke ljubavi čiji kult procvetava u ritersko-trubadurskoj kulturi i u epohi (posebno nemačkog) romantizma. &. Uporedo se kroz vreme menja i ustaljeno shvatanje o mojrama kao bezmilostnim vanzemaljskim entitetima: naime, one ipak plaču dok tkaju niti zemaljskih sudbina i tu i tamo popuštaju niti (strune), ili ispevaju rezonantno-proširujući žalopev nad stradalačkim zbivanjima na Zemlji. Jer, njihova izvesna neumitnost tek je efekat daljine koju njihov svetlosni pogled mora da pređe da bi stigao do ovozemaljske ravni i njima (paradoksalno) potrebnih smrtnika.
Kult hrabrosti i heroja, u najstarijem razdoblju pred-homerovskih Grka, sastojao se – pre svega – u nalogu podnošenja jeze i divljenja pred tronom nebeske Dikeje (Pravde) i Nad-Lepote njene osmo-slojevne & nemo-muzikalne Sfere (koju odabrani smrtnici mogu da čuju). “Jer nebesnici nisu kadri sve. Sežu smrtnici pre do ponora. Dakle – sa njima se preokreće odjek. Dugo je vreme ali se zbiva istinitost.” (Helderlin: – nacrt za drugu verziju). Otud i srednjovekovne Valkire sa strmih planinskih visova ispuštaju glisando, naspram svake još-nedogođene ne/Pravde na Zemlji.
~ “Boginja ima što stoluju samotno-neme, a oko njih nema nikakvog prostora a još manje vremena. Njihovo ime da kaže svak’ se boji: – Majke se zovu! (…) Za njih ne zna smrtno stado, i mi im ime ne pominjemo rado.” (Goethe: Faust – 2.)
U predhomerovskom dobu kult heroja-na-zemlji je bio dvojak (vidi studiju “Psyche”, autora Erwin Rohde-a): – s jedne strane, utelovljeni zemni heroji kao hipostaze degenerisanih polu-bogova, inkarniranih u Zlatnom Dobu, a situiranih u blizini svojih zemnih ostataka. Njihov boravak u Podzemlju ima izmerivu lokaciju, te oni ne odmiču dalje od eteričke ravni bivstvovanja stvarajući pritom geomagnetne vrtloge, odnosno usisivače zalutalih smrtnika! To je staro, ujedno staračko pokolenje heroja – palih bogova. Za razliku od toga javljaju se začeća na Zemlji novih pokolenja heroja čiji nebesni dahovi nemahu ranije inkarnacije, a koji tada – kao preminuli-za-života (astralnom otmicom Erotovom, kroz Vremenski Levak: Njegova šarena Leptirska krila nikla iz Nigdinskog Neba Podzemlja) i vraćeni (istim) nazad u smrtno telo – filtriraju kolebljivu smernicu sveopšteg razvoja; štite vrludavi tok praljudske evolucije, naspram one zloćudne staračke mega-zvezde-kanibala (upor. njenog vremenskog ostatka, kao plutajućeg kamena pod-dubine, kronosa).