Andrić, pustinja, pedofilija

Ljubav u kojoj je razlika u godinama nepropisna, jedino je interesantna, uzbudljiva, inspirativna. Sve ostale, “normalne ljubavi“, uglavnom su po propisu (nepisanom), i stoga ne samo nezanimljive već i ,blago rečeno, sumnjive. Jer ljubav nije životinja stvorena da živi u kavezu, kao što se rasprostranjeno misli. Iako se, naravno, životinja, dovoljno uigranom manipulacijom, zavođenjem, može navesti da živi dovoljno ugodno i zadovoljno u granicama propisanim.Tokom vremena, želja za bekstvom ubrzo vene ukoliko u pomenutom okviru veruje da ima sve što joj potrebno. Osim slobode, razume se. Naročito ukoliko unutar dozvoljenog ima, nekim čudom, sebi sličnog privlačnog partnera.

Oblaci se formiraju na beskrajnom nebeskom svodu, vetar ih nosi kud želi, sunce smenjuje kišu…a ptice koje lete zaista je krasno posmatrati sa ove udobno zaštićene udaljenosti…i tim činom možda dozivati neke druga područja,vidike, horizonte…u kojima postoji avantura traganja za odgovorima koliko i za hranom duše kao i tela, i gde opasnosti oštrih zuba vrebaju na svakom koraku…ali, srećom, razum je ljudski (od kada ono?) učinio kraj takvim avanturama, i svako, od dolaska na ovaj svet, teži, prema zakonu izgleda imanentne mu druge prirode, one sasvim njegove, nimalo primitivne, da nađe sebi što ugodniji kavez, nazvan svuda neprecizno stan, iz kojeg neće imati razloga da ode, već, u najboljem slučaju, da ga učini, vremenom, bar malčice prostranijim, komfornijim, toplijim, kako bi u njemu mogao da, sasvim zasluženo i pošteno, uživa i sanja što lepše i raskošnije snove o slobodi i divi se junacima naravno usamljenim (junaci se oduvek i po tome prepoznaju), na koje, u novije, postmoderno vreme,može da jednostavnim, lakim pritiskom na dugme izrazi svoje simpatije, možda i oduševljenje, I tako da svoj, ničim iznuđeni, nametnuti, doprinos sveopštem kretanju napreeed.

“Ljubav nije životinja stvorena za život u (urbanom) kavezu”, film je, roman, strip, pozorišna predstava…ili, evo, čak tekst na portalu P.U.L.S,E,na koji su se neki retki među čitaocima, već spremili da svoje zasluženo stečeno dokoličarsko vreme iskoriste u smeru kulturnih i, šta više, duhovnih vrednosti. Koje ovaj život, ovako ograđen, dopušten, propisan, s opravdanim razlogom, (žrtvovanjem autonomnog pogleda na celinu, koja je lažna istina ili istinita laž) čini mnogo lepšim i smislenijim.

Samo što pomenuti film, roman, strip, pozorišna predstava…nije toliko priča o “dobrovoljno” izabranim kavezima koliko priča o “dobrovoljno” izabranim ljubavima.

Mada i školama. Jer ni ona nije ono što se obično ne misli.

Ali jeste ono što vidimo,ukoliko znamo da ono u šta gledamo uistinu vidimo.

Jer, ispada, suma sumarum, da, u neslobodnom svetu,bar ljubav možemo, volšebno, da biramo slobodno.

Devojke, žene, prolaze slobodno ulicama ovog ponovo oslobođenog grada; muškarci (momci, frajeri) isto tako. Žure da na vreme završe fakultet, ne da bi saznali strukturu i anatomiju postojećeg, uključujući i sebe same, gledanjem videli i možda razumeli te sasvim nepraktične i suvišne, u filozofsko ruho zamotane parafernalije, već da bi se što pre čulo ono škljoc! koje znači, zasigurno, da su se, o hvala svevišnjem, svi dotadašnji napori, najzad, isplatili.

I gle čuda, tamo, baš tamo, gde se ide, od kada ono, razumom trasiranim putem, ona je srela svog budućeg izabranika. On je malo stariji od nje, baš kao što se očekuje i doliči, visok (ne previše) crnjomanjast,možda smeđokos,kuštrave ili ravne kose možda,možda plave i ravne,možda, širokih ramena, (ne previše), smeđih, zagonetnih očiju; ona, lomna u struku, svi kažu baš leeepa, i ni malo gluuupa,naprotiv. Situirani, of course.

Škola, odnosno sistem školovanja, sistem upotrebom škole, da kažem ipak, nije, doduše, savršen, ali ipak stvara neki okvir za ono škljoc! U koji je, razume se, razume se, uračunat i brak, eventualni brak, to jest-porodica- stub društva, što kažu oni retki misleći. Nemisleći to nikako ne mogu reći. To je nemoguće. Ali je moguće da kažu da je porodica stub svakog neslobodnog društva. Što je samo još jedan karakterističan primer somnabulnog lupetanja pomenutog nemislećeg, razume se.

Jer ljubav nije životinja stvorena da živi u (urbanom) „kavezu”. Uostalom, čak i da smo samo činjenice nekog stuba i da postojimo isključivo unutar okvira neslobodnog društva, (urbanim) kavezima…čak i da je tako kao što kažu neki nadobudni, žalosno neprilagođeni likovi, čak i da je tako bez trunke sumnje, zar postoji neko drugo, mnogo bolje društvo?

Škola je, u stvari,u nekim pradavnim vremenima bila uvek pustinja.

Pustinja kao predeo, geografska činjenica, i pustinja kao čovek.

Ja sam pustinja pustinje, kaže Ivo Andrić, na jednom mestu u priči, pripovetki ’’Podne”.

Ja mu verujem. Verujem da to nije rekao tek da bi ostavi ubedljiv literarni utisak, depresivno potresan, uznemirujuće psihološki slojevit, i poetičan vrlo. On, Andrić, napisao je to jer je uistinu bio pustinja. Dakle škola koja nas poziva da je pohađamo, da budemo njegovi učenici,da ga slušamo, čitamo, da razgovaramo sa njim, ili njom – pustinjom. Najvećom od svih dokoličarki, onom koja ima vremena da razmišlja, koja sluša i koja poučava. Koja nas uči i koja uči od nas, od naših detinjih,”naivnih” pitanja.Onaj koji može da čuje njenu poeziju,preporađa se.Preporađa od ljubavi,koliko i od njene iskonske mudrosti koja jedino može da uvodi u život. Koja jedino dopušta da biramo slobodno, i u kojoj granice ne postoje, jer ni ljubav nije od granica. I nije i ne može da bude prema propisu.

I zbog čega je ‘’Žena koje nema’’ potraga za Andrićevom ženom,neuokvirenom (ili ne još), nenormiranom. I, možda, nepostojećom. Često se pojavljuje kao”zabranjeno voće“.

A budući da škole obožavaju razlike u godinama, ona je drevni pedofil.

Zavodi u preobražaj.

Da ne kažem u revoluciju.

Poziva nas da krenemo iz početka.

Za P.U.L.S.E, napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović 

https://pulse.rs/donacije/

  Đorđe Milović, Strip, Umetnost