Постојање зла у свету, његова срж и настанак одувек су окупирали људску цивилизацију. Древни пророк Заратустра своја је филозофска и религиозна уврења конципирао као човекову борбу између Истине и Лажи, која кроз космичке манифестације представља бит људског постојања. Сматра се да Заратустрино учење представља темељ религозног дуализма – константне борбе Добра и Зла.

Просветитељска филозофија пак указује на то да је човек у својој основи рођен као добар, те се поставља се питање због чега зло заправо кружи Земљом. Теорија еволуције (дарвинизам), симплификовано речено, заступа идеју да је човек настао од животиње, што би значило да су људи, пре свог еволуирања, били у истој равни са осталим животињским врстама. С једне стране, кроз еволуцију људски ум је досегао моћ свести о себи и другима, те га то одваја од осталих живих организама, а са друге стране његова физичка основа задржала је оно животињско у себи. Трагови еволуције испољавају се на различите начине, на пример коса или пубичне длаке се могу посматрати као остаци крзна, те се тако и људски нагон може посматрати као нешто анимално у човеку.

Животиње, кроз ланац исхране, константно угрожавају једна другу да би задовољиле пориве сопственог нагона, људе пак њихова (само)свест спречава да на сваком кораку угрожавају једни друге. Захваљујући свести људски ум је развио појам етике, те би по правилу човек требало да се придржава етичких постулата. Човек је, дакле, рођен добар, али је рођен са нагоном с тога би нагон без етичких норми могао постати и деструктиван по околину. Постојање (целокупног) зла свакако не би требало тражити у нагонском, јер је нагон импулс двогубог карактера. Нагон може бити прогресиван (нагон за одржањем врсте), али и регресиван (нагон (ауто)деструкције). Апропо деструктивног у човеку може се приметити да су људи кроз историју егзистенцијално угрожавали једни друге, да је кроз њихово делање управо проговарала и ова врста нагона. А потреба човека да ратује и ствара територијални интегритет сразмерна је животињском обележавању територије.

Људској раси је поред манипулативних порива, те испољавања сујетних и егоистичних манира такође заједничка и жеља за осветом, за узвраћањем негативних поступака. Можда би феномен Добра и Зла требало посматрати као позитивну и негативну енергију која кружи Земљом. Негативна енергија би представљала зло које нам је нането, а позитивна енергија би означавала нашу спремност да не узвратимо негативни поступак и тиме макар на трен прекинемо константно кружење зла. Но, ако консултујемо историју уочићемо низ негативних примера који упућују на сасвим супротне тежње.

Тако је хришћанска религија пре 313. године и доношења Миланског едикта била нивелирана у односу на ондашњу паганску религију. Хришћани су више од триста година били изложени прогонима и насиљу због њиховог религиозног опредељења. По доношњењу Миланског едикта, хришћанство добија своју равноправност и прогони хришћана бивају прекинути. Како је Црква јачала, тако је хришћанство постало и више него равноправно, а утицај паганства је изразито слабио. Одређени извори упућују на то да су ондашњи хришћани прибегавали сличном систему који су и сами искусили пре доношења Миланског едикта, с тим што се њихово делање више усмерило на покрштавање пагана.

У једном пасусу књиге Миломира Марића Деца комунизма може се уочити сличан пример (зло)употребе моћи. Комунизам, наиме, тежи укидању класа, његов концепт заснива се на стварању бескласног друштва у коме ће свако имати једнако капитала. Оваква аркадијска атмосфера често добија епитет утопијског, као и одређену врсту спора између теорије и праксе. У теорији, овакав систем је идеалан, ако не и најидеалнији за битисање људске цивилизације. Пракса пак твори другачији дискурс. Често се може чути да комунизам у пракси није меродаван због немогућности промене људске свести, односно оног егоистичног човеку, јер је у природи људи да желе бити једни изнад других.

Октобарска револуција условила је промену целокупног система у ондашњој Русији. Доласком бољшевика на власт, који су пре тога били потлачена класа, царска Русија престаје да постоји, те се формира Совјетски Савез. Од тог тренутка у Русији започиње епоха комунизма, а самим тим и тежња да сви људи у тој земљи буду једнаки. Марић, међутим, износи другачији пример у коме наводи негативно понашање појединих бољшевика према својим сународницима (одређена група бољшевика хапсила је припаднике буржоазије без адекватних разлога и присиљавала их на прање судова, чишћење тоалета и штала без крпа и лопата).

Као и у претходном примеру – они који су били потлачени у једном тренутку сопственог битисања, прибегавали су тлачењу када им се за то указала погодна прилика. Из перспективе људске природе овакав чин се може посматрати као пуки еквивалент, као свођење рачуна. Ипак, поставља се питање да ли би комунистичка идеологија била утопија ако би бар део људске свести био у стању да прекине низ узвраћања негативних поступака. Многи критичари комунизма можда и имају право када кажу да је у пракси овакав систем прави дебакл, али олако заборављају на могућност постојања алтруистичког у човеку. Проблем алтруизма је тај што он није својверстан свакој јединки (као што се види у горенаведеном примеру), али се никако не сме заборавити на могућност његовог постојања и развијања у човеку.

Још један пример из савремене историје упућује на укорењеност освете код људи. Други светски рат донео је страховите ужасе попут концентрационих логора, холокауста и мацовних прогона. Процењује се да је преко шездесет милиона људске популације оставило своје животе у ратном молоху. Иронија Другог светског рата је његов епилог, односно дводневно атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија од стране Сједињених Америчких Држава. Чињеница је да је Јапан своју тадашњу политику усмерио ка нацистичком и фашистичком покрету, као и то да једини није желео да потпише капитуалцију, те је, својеврсно човеку, примењена сила ради промене става који је имао Јапан.

Но, сила која је примењена однела је око пола милиона живота, међу којима је било претежно цивилног становништва – последице радијације осећају се и данас. Овакав епилог једног мучног рата упућује на чињеницу да човечанство није извукло никакву поуку, јер је на насиље узвраћено насиљем, а тим чином је само још више продубљена циклика зла.

Ако занемаримо сувопарност историјских података и овој теми придодамо лични план, уочићемо да је свако од нас бар једном током живота осетио потребу за осветом. Ова потреба нас не чини нужно злима, јер се јавља као последица негативног поступка који нам је нанет. Повређени, тежимо узвраћању ударца, тежимо деемоционализацији у бити. Но, ако наше тежње превагну ка позитивној страни, тачније, ако на вербално и/или физичко насиље не одговоримо насиљем, ми самим тим одбијамо да будемо део зле циклике, односно негативне енергије која кружи Земљом.

Феномен зла се готово увек посматра са аспекта метафизике, као сила која нема своје јасно упориште и углавном је означена неодређеном заменицом нешто. Но, деструктивна страна нагона у човеку заправо отклања метафизички ниво. Ипак, негде се поново поткрада питање да ли смо рођени добри или зли. Одговори на ово питање дефинисани су врло разнолико, али се у различитим културним сферама могу уочити одређене сличности.

На пример у књижевности, конкретно у делу Хајдук Станко наратор казује следеће:

Право веле, у човеку је све: и добро и зло; обе су клице у њему. Коју више дражиш, она јаче и осваја.

.

Занимљиво је да је сличан дискурс заступљен и у хип-хоп култури, односно у рефрену песме Прича два вука, реп музичара Бошка Ћирковића Шкаба:

Једна душа, два вука – сукоб који пламти. / Један Доброта и Љубав, други злоба и завист. / Један бео као небо, други тамни као амбис. / Тас превагнуће на страни вука којег храниш.

.

Из овога произлази да корен Добра и Зла не би требало тражити у космичкој и метафизичкој сфери, већ у нама самима. А ако се опет осврнемо на историју уочићемо да су људи сами изазивали недаће на Земљи, пре свега због својих егоистичних порива.

Као што је већ речено, људски ум поседује свест, те помоћу ње одговара за своје поступке. Наш Разум и Дух опхрвани су разним препрекама, мисли у нашој глави крећу се од веома позитивних до застрашујуће негативних, енергија унутар нас такође осцилира од негативне ка позитивној, од Зла ка Добром и обрнуто. Дакле, искључиво се у нама, а не у космосу, одвија константан сукоб и борба два принципа Светлости и Таме, што значи да искључиво ми правимо одабир осећаја који нас преплављују и поступака које чинимо. Зло на тај начин постаје појава антиметафизичког карактера.

Чињеница је да нас понекада преплави осећај егоизма, сујете и манипулаторства. Жеља за осветом понекада обузме читаво наше биће, те ју је изузетно тешко обуздати и контролисати. Но, исто тако нас сваки покушај сузбијања и/или сузбијање ових појава чини, ако не добрим, онда неумитно бољим људима.

За ПУЛСЕ Милица Милошевић

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

  Društvo, Filozofija, Милица Милошевић