Ulogujte se / Kreirajte profil

Jedna sasvim lična antologija nemačke poezije

.

Become a Patron!

.

GEORG TRAKL

U STARI SPOMENAR

Neprestano se vraćaš, melanholijo,
o, blagosti usamljeničke duše.
Okončava se žarenje zlatnog dana.
Bolu se skrušeno strpljivi priklanja
brujeći blagoglasjem i mekim ludilom.
Gle! smrkava se već.
Opet se vraća noć i jauče smrtno stvorenje,
a i još jedno pati s njim.
Drhteći ispod jesenjih zvezda
svake se godine dublje priklanja glava.

(B. Živojinović)

PAUL CELAN

PSALAM

Niko nas ne mesi više od zemlje i gline,
niko ne govori prahu našem.
Niko.

Hvaljen budi, Niko.
Tebi za ljubav
cvetaćemo.
Tebi
nasusret.

Ništa
bejasmo, jesmo, bićemo,
stalno cvetajući:
ta ništa -, ta
nikoruža.

Sa
tučkom dušesvetlim,
prašnikom nebesnopustim,
krunom crvenom
od purpurne reči koju pevasmo
o trnu, o
o trnu.

(Zvonimir Kostić Palanski)

MARIJA LUJZA KAŠNIC (Marie Luise Kaschnitz)

TRIPUT

Triput je udovica išla pustopoljem,
Tad ne beše proleća, leta, jeseni ni zime.
Sred pustopolja sedeo je muž njen, najmiliji,
I prvi put je klekla, obgrlila mu krilo,
Rekla, stavili smo zimnicu
Kiselu i slatku. Skupljamo prve orahe.
Deca pišu slovo A i slovo O.
Zbogom ostaj, a mrtvac klimnu glavom.

Triput je udovica išla pustopoljem,
Tad ne beše dana, noći, jutra ni večeri.
Sred pustopolja sedeo je muž njen, najmiliji,
I drugi put je ruku svoju na grudi mu stavila,
Rekla, sneg je pao, prozori cvetaju,
Jež spava zimski san,
Deca peku mesece i zvezde.
Zbogom ostaj, a mrtvac klimnu glavom.

Triput je udovica išla pustopoljem,
Tad ne beše vode, vatre, vazduha ni zemlje.
Sred pustopolja sedeo je muž njen, najmiliji,
I treći put ga je gledala, dodirnula nije.
Rekla, odgrnuli smo leje,
Zemlja u našoj bašti crna je i masna,
Deca spaljuju zimu.
Zbogom ostaj, a mrtvac klimnu glavom.

Još jednom pođe udovica, ne nađe pustopolja više.
Visoka beše trava, prepleteno zurilo grmlje,
Margarite su cvetale, i ruže, nicao različak.
Zbogom ostaj, a sunce klimnu glavom.

(Preveo I.V.Lalić)

INGEBORG BAHMAN (Ingeborg Bachmann)

NA PLEVI PORUGE

Ne kažem: to beše juče. Sa bezvrednim
letnjim novcem u džepovima mi opet ležimo
na plevi poruge, u jesenjem manevru vremena.
Bekstvo letom ka jugu ne koristi
nama k’o pticama. Večerom plove mimo mene
ribarske barke i gondole, i ponekad me
pogodi parče mermera sitog od sna,
tamo gde sam ranjiva – u oko – svojom lepotom.

U novinama čitam mnogo o hladnoći
i posledicama njenim, o budalama i mrtvacima,
o prognanima, ubicama i mirijadama
ledenih santi, ali malo o onom što mi godi.
A i što? Pred prosjakom što dođe u podne
zatvaram vrata, jer nije rat, i čovek može
da uštedi sebi taj prizor, ali ne
pod kišom neveselo umiranje lišća.

Hajde da putujemo! Hajde da ispod čempresa
ili ispod palmi, ili u gaju pomorandži
gledamo po sniženoj ceni zalaske sunca
kojima ništa nije ravno! Hajde da zaboravimo
neuzvraćena pisma jučerašnjici!

Vreme čini čuda. Ali kad dođe u loš čas,
sa kucanjem krivice; mi nismo doma.
U podrumu srca, budna, nalazim sebe opet
na plevi poruge, u jesenjem manevru vremena.

(B. Živojinović)

HELMUT HAJSENBITEL (Helmut Heissenbuttel)

JEDNOSTAVNE REČENICE

dok ja stojim senka pada na zemlju
jutarnje sunce skicira prvi crtež
cvetanje je smrtonosan posao
izjavio sam svoju saglasnost
živim

(I. V. Lalić)

GINTER AJH (Gunter Eich)

NA PRIMER

Na primer jedro.

Prevesti reč u reč
što obuhvata so i katran
i od lanenog je platna,
sadrži miris,
smeh i poslednji dah,
crvena i bela i narandžasta,
kontrole vremena
i božanskog patnika.

Jedro i nejedro,
pitanje
koje ište enciklopedije
i jedan uzvik
kao odgovor.

Između Šeneberga
i zvezdanog prostirača
mistično mesto
i kamen mudraca.

Zadatak, postavljen
za doba posle smrti.

(B. Živojinović)

GOTFRID BEN (Gottfried Benn)

STATIČNE PESME

Biti razvitku tuđ
dubina je mudraca,
deca i dece deca
ne uznemiravaju ga,
ne prodiru u njega.

Zastupati pravce,
delati,
doputovati, otputovati
znak je jednog sveta
koji ne gleda jasno.
Pred mojim prozorom
– kaže mudrac –
dolina se pruža,
u njoj senke skupljaju se,
dve topole rube jedan put,
ti znaš – kuda.

Perspektivizam
drugi je izraz za njegovu statiku:
postavljati linije,
voditi ih dalje
po zakonu vreže -,
vreže vrcaju -,
a i jata, vrane
isterati u zimski ruj ranih nebesa,

pa pustiti ih, nek potonu -,

ti znaš – kome.

(I.V. Lalić)

IVAN GOL (YVAN GOLL)

SLANO JEZERO

Mesec kao životinja zimska liže so tvojih ruku,
No kosa tvoja peni se ljubičasto kao grm jorgovana
Iz kojeg zove iskusni mali ćuk.

Tu, za nas sagrađen, stoji grad sna za kojim tragasmo,

U kojem sve ulice crne su i bele.
Ti koračaš svetlucavim snegom obećanja,
Za mene su položene tračnice tamnog razuma.

Kuće su kredom ka nebu nacrtane
A vrata su im olovom zalivena;
Samo gore pod zabatima žute sveće rastu
Kao čavli za bezbrojne kovčege.

No ubrzo stižemo napolje do slanog jezera.
Tamo nas vrebaju dugokljune ledene ptice
S kojima se čitave noći goloruk borim,
Pre no što nam njino toplo paperje ne bude log.

(I.V. Lalić)

RAJNER MARIJA RILKE (Rainer Maria Rilke)

Orfej, Euridika, Hermes

To beše duša rudnik čudesan.
Oni su kao tihe žice srebra
išli kroz njegov mrak. Sred korenja je
krv izvirala, krv što odlazi
k ljudima, i k’o porfir teški to je
sjalo u tmini. Inače ne beše
ničeg crvenog.

Stenje beše tu
i behu šume duše lišene.
Mostovi preko praznina i ono
veliko, sivo, slepo jezero
što visi iznad svog velikog dna
k’o kišno nebo iznad predela.
Međ livadama pak, blaga i krotka,
jedine staze belela se pruga,
prostrta kao duga truba platna.

I tom su stazom dolazili oni.

Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,
koji je nemo i s nestrpljenjem,
gledao u daljinu. Njegov korak
otkid’o je, ne žvaćući, od puta
velike zalogaje: ruke su mu,
pomaljajuć‘ se kroz slap nabora,
visile teške, zgrčene, za laku
ne znajuć‘ više liru, koja beše
s levom rukom srasla k’o što srastu
rašljike ruže s maslinovom granom.
A čula mu k’o predvojena behu:
dok mu je pogled, k’o pas, trč’o napred,
okretao se, vraćao, pa opet
iščekujući stojao daleko
na savijutku, – dotle mu je sluh
zaostajao k’o miris za njim.
Katkada mu se činilo da seže
sve donde gde korača ono dvoje
što za njim treba da se uspinju.
Pa opet iza njega ne bi bilo
ništa do odjek njegovog penjanja
i vazduh što mu struji oko plašta.
On je pak sebi govorio: oni
dolaze ipak; govorio je to
i sluš’o kako zamiru mu reči.
Dolaze ipak, samo što njih dvoje
stravično tiho idu. Da on sme
da se okrene (kada osvrtanje
ne bi značilo raspad svega ovog
dela koje je tek u stvaranju),
on bi morao ugledati njih,
njih dvoje tihih što ga ćutke prate:

boga hodanja i poruka daljnih,
s putničkom kapom nad očima svetlim,
što tanku nosi palicu pred sobom
a krila mu lepršaju iz nogu;
i o njegovoj levoj ruci: nju.

Nju, voljenu toliko, da se više
iz jedne lire tužbalica prosu
no što je ikad iz svih narikača;
da jedan svet od žalopojke posta,
svet u kom sve je još jedanput bilo:
šuma i do i put i naselje,
polje i reka i životinja;
i da su oko ovog žalopojnog
sveta, baš kao oko druge zemlje,
kružili sunce i zvezdano nebo,
žalobno nebo iskrivljenih zvezda-:
nju, toliko voljenu.

Ona je pak o ruci boga išla,
nepouzdana, strpljiva i nežna,
a korak su joj sapinjali dugi
mrtvački uvijači. Bila je
potonula u sebe kao žena
bremenita, i nije mislila
na čoveka što išao je napred,
ni na put što se penjao u život.
Bila je sva potonula u sebe.
A pokojništvo gušilo je njeno
svojim obiljem.
Kao plod prepun slasti i tamnine,
tako je ona bila puna svoje
velike smrti, tol’ko nove za nju
da ona ništa poimala nije.

U novome je devojaštvu bila
i nedodirljiva; zatvorio se
njen pol k’o što se zatvara mlad cvet
u predvečerje, a ruke su joj bile
od splitanja već odvikle toliko
da ju je čak i beskonačno nežni
dodir njenoga božanskog vodiča
k’o prevelika prisnost vređao.

Ona već nije više bila plava
žena koja je zvučala ponekad
u pesnikovom stihu, niti miris
i ostrvo sred postelje široke,
niti svojina onog čoveka.
Bila je raspletena kao duga
kosa, predana kao pala kiša
i razdeljana k’o stostruka hrana.
Bila je koren već.
I kad je naglo
bog zaustavi i uzviknu bolno:
Okrenuo se -, ona ga uopšte
ne shvati, nego tiho reče: Ko?

A u daljini, pred izlazom svetlim,
k’o tamna senka stajao je neko
čije se lice nije videlo.
On je stajao i posmatrao
kako se na puteljku livadskom
bog poruka, sa tužnim pogledom,
ćutke okreće da pođe za onom
prilikom koja već se vraćala
tim istim putem, koraka sapeta
od dugih uvijača mrtvačkih,
nepouzdana, strpljiva i nežna.

(B. Živojinović)

 

PLATEN (Karl August Georg
Maximilian Graf von Platen)

GAZELA

Čovekov bol ne znači ništa,
ni rana u dubini ništa,
ono što bolesnika muči
zdravome se ne čini ništa.
Pa još da nije kratak život
što čovek čoveku predaje,
jadnije zbilja ne bi bilo
na svetskoj pustolini ništa.
Jednolik prirodin je rođaj,
tisućolika smrt je njena,
ne pita svet o cilju mome,
tvom ropcu u tišini ništa;
ko neumitni usud voljno
na sebe ne primi, taj srdit
u grob svoj propada, i njega
ne toli u toj tmini ništa;
to svako zna, al’ svako rado
zaboravlja to svakog dana,
pa zato neću više reći
o svagdašnjoj sudbini ništa!
Zaborav’te da svet vas vara,
da želja samo želje rađa,
ne dajte da umine vašoj
ljubavi i veštini ništa!
Nek svak se nada da mu vreme
da što još nikom nije dalo,
jer svako žudi sve da bude,
a svak je u suštini ništa.

(B. Živojinović)

HANS ARP

U BEZNADNOME

Kraj mene prolaze prilike kao zastareli odjek.
Pihtijasta tkiva uvijaju jednu veliku lutku,
Postavljenu na samotno mesto.
Stenjanje u beznadnome.
Mračna utvarna kruna što pritiskuje svet
Neće da se podigne.
Gde su nebeska polja, plava k’o ljubičice?
Blaženi su ih vrlo davno
odneli u svojim očima.
Snovi se moji gule u zlim, kamenim posteljama.
Zalud sam išao hiljadom puteva.
Uvek su pretile da se sruše kule
Sa kojih sam hteo da gledam svet.
Po bezdanim pepelnim nebesima vrebaju zli, izlapeli pauci.
Njihovo srce vrišti neskladno.
I oni su prokleti k’o i ja.
Izgubio sam tragove svetlosti.
Ne mogu da uteknem iz sivog mi zavičaja.
Šta mi vrede pesme
Što prevrću se s boka na bok.
One su kao premoreni gorski vodiči.
Iz uvela srca odgovaraju istim rečenicama:
I plemenita plavet samo je snovito svetlucanje.
Ko ima zrcalne ruke, neka pripazi
Da ih ni dah ne zamuti…

(I. V. Lalić)

GEORG HAJM (Georg Heym)

SREDINA ZIME

Godina srdito trne. I mali dani
Rasejani su zimom, k’o kolibe.
I noći bez svetlucanja, bez sati,
I sivih jutra neizvesne slike.
Dani leta, jeseni, sve to prođe,
Smeđa se smrt dokopa svakog ploda.
I druge hladne zvezde su u tami,
Što ne videsmo pre, sa krova broda.
Besputan svaki život. Zamršene
Sve staze. I niko ne zna gde se
Nalazi kraj. A ko nekoga traži,
Vidi ga nemog: prazne ruke trese.

(Ivan V. Lalić)

HUGO FON HOFMANSTAL (Hugo von Hofmannsthal)

DOŽIVLJAJ

Srebrnosivom ispuni se maglom
dolina cela, k’o da mesec tinja
za oblacima. Al’ ne beše noć.
U srebrnastoj magli tamnog dola
rasplinuo se sumrak mojih misli,
i ja nečujno potonuh u tkanje
providnog mora i napustih život.
Kol’ko čudesnog cveća beše tamo,
čašica tamnorujnih! Čestar bilja,
kroz koji je u toplim mlazevima
topazni zlatni i crveni sjaj
plaminjajući nadirao. Sve to
prožeto beše snažnim talasanjem
muzike setne. Nisam shvatao,
ali sam ipak znao. To je smrt.
U muziku se pretvorila ona,
čeznući silno, slatka, tamnorujna,
rođaka tuge najdublje.
Al’ čudno!
Sa bezimenom zavičajnom čežnjom
plakaše moja duša za životom,
plakaše k’o što neko plače kada
plovi na morskom brodu velikom,
ogromnih, žutih jedara, pred veče,
po zagasitoplavoj vodi, pored
zavičajnoga grada. Tamo vidi
ulice, čuje žuborenje vrela,
oseća miris jorgovana, vidi
samoga sebe, dečka, kako stoji
na obali, sa dečjim očima
koje se plaše, koje bi da plaču,
kroz otvoreni prozor vidi svetlost
u svojoj sobi – al’ veliki brod
nosi ga dalje, klizeći nečujno
sa žutim, čudnim jedrima džinovskim,
po zagasitoplavoj morskoj vodi.

(Prevod B. Živojinović)

VILHELM KLEM (Wilhelm Klemm)

RAZMIŠLJANJE

Drveće toli glad u ćutljivom zelenilu,
a nebo tamni u sivilu zaborava.
Beskrajnost trave
likuje tisućama malih šiljaka.

Šta smo mi zapravo najviše voleli?
Vrline su davno izbledele pod sleganjem ramena
razuma. Slava je tako tanušna,
nikoga ne oslobađa. Mudrost se topi

u tuzi. Sećanja zamiru,
čak i najlepša. Čak i na oslobođenje
od bola. Čudno i nerazumljivo
zamire daleki žagor sagledanoga.

Ostaje jedna tajanstvena ljubav,
pola žena pola zvezda,
ljubav koja sa neiskazanom nežnošću podrhtava
nad tamnim srcem kao kapljica večnosti

dok zima opet hladno prelazi preko zemlje,
i nebo iznad drveća usamljenije biva,
i grudi se, odahnuvši, okreću prema zapadu,
gde se smiruje veče, neodlučan sanjalica.

(B. Živojinović)

KARL KROLO (Karl Krolow)

KIŠA

Kiša kao
preduge rečenice u
mrtvom nekom jeziku,
Ciceronov latinski.

Vreme daždevnjaka.
Toplim telima
postaje zima.

Neko se naginje
nad vlažnu hartiju
da opiše
pogreb svetlosti.

Trag puža
sluzav je kao sećanje
starih ljudi na ranije dane.

(I. V. Lalić)

GINTER GRAS (Günter Wilhelm Grass)

TREŠNJE

Kada ljubav na štulama
nabada preko šljunčanih staza
i poseže u drveće,
voleo bih i ja trešnje
u trešnjama kao trešnje da poznam,
ne više s rukama prekratkim,
s lestvicama kojima uvek
jedna prečaga manjka
od voća opalog da živim, od kompota.
Slatko i slađe, skoro crno;
san kosova je tako crven –
ko koga ovde ljubi
kada ljubav
na štulama poseže u drveće.

(I. V. Lalić)

HILDA DOMIN (Hilde Domin)

JEDNOROG

Radost
ta najsmernija zverka
taj blagi jednorog
tako tiha
ne čuje se
kad dolazi, kad odlazi
kućna moja životinja
radost
kad je žedna
oliže suze
sa snova.

(I. V. Lalić)

BERTOLD BREHT (Bertold Brecht)

VELIKI KORAL ZAHVALNOSTI

Hvalite noć i pomrčinu, što vas obuhvati:
Skupi se, zbore,
Gledaj na nebo gore:
Prođe dan, više se ne povrati.

Hvalite travu i zveri, koji sa vama žive i umiru!
Kao što žive
Sa vama sve zveri i njive,
Vidite, baš tako sa vama i umiru.

Hvalite drvo i strv što kličući raste do nebesa!
Hvalite strv,
Hvalite drvo, što ga proždre i popi mu krv.
Ali hvalite i nebesa.

Hvalite od sveg srca slabo pamćenje nebesa!
I što nema te ptice,
Što će mu izdati vaše ime i lice,
Niko ne zna da ste još tu.

Hvalite hladnoću, mrak i svake propasti vrt!
Ništa se ne krije:
Nikom do vas stalo nije
I bezbrižni ste, čeka vas smrt.

(I. Ivanji)

ELZA LASKER-ŠILER (Else Lasker-Schüler)

POMIRENJE

Jedna velika zvezda pašće u moje krilo…
Bićemo budni te noći,

molićemo se jezicima,
koji su usečeni kao harfe.

Umilostivićemo noć –
toliko boga pretiče.

Deca su naša srca,
slatkoumorno bi da miruju.

I naše usne bi da se ljube,
šta čekaš?

Zar se srce moje ne graniči s tvojim –
uvek mi krv tvoja oboji obraze.

Umilostivićemo noć,
kada se grlimo, ne umiremo.

Jedna velika zvezda pašće u moje krilo.

(I. Ivanji)

OSKAR LERKE (Oskar Loerke)

UTOČIŠTE

Ništa nije izgubljeno.
Čak i žito spava prebrojano u klasju,
No neutoljiv je jedan jauk zebnje.

Niko nije ubijen.
No saginju se u sumraku ruke
I spiraju krv sa zemlje.

Sve ima svoje mesto: tu sam!
U bašti papučica cveta.
Ah! I zvezde se uspinju
U napuštena pojila.

(I. V. Lalić)

NELI ZAKS (Nelly Sachs)

VI POSMATRAČI

Vi posmatrači
Na čije se oči ubijalo,
Kao što se oseća pogled s leđa,
I vi na svome telu osećate
Poglede mrtvih.

Kolike će vas smrtničke oči motriti
Dok budete brali ljubičicu na skrovitu mestu?
Kolike ruke podignute u preklinjanju
u mučenički isprepletenom granju
Starih hrastova?
Kolike uspomene naviru iz krvi
Sunca na zalasku?

O nedopevane uspavanke
U grličinom noćnom zovu –
Mnogi je međ vama mogao da skida zvezde,
Umesto njega mora to sad da radi bunar stari!

Vi posmatrači,
Vi što niste podigli ubilačku ruku
Al‘ i što prah sa svoje čežnje
Stresli niste,
Vi što ste zastali onde gde se on u svetlost
Preobražava.

(Sl. Glumac)

za P.U.L.S.E izabrala: Jadranka Milenković

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.