Ulogujte se / Kreirajte profil

Апокалипса некада и сада

Апокалипса – крај света лажи, почетак израњања истине

The Apocalypse, by Steven Meisel for Visionare No. 28 – The Bible

„Овако ми једном говораше ђаво: и Бог има свој пакао: то је љубав његова према људима. А недавно, чух га где рече ово: Бог је мртав; Бог је умро од своје самилости према људима.“

Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра.

Почетак мојега путовања [1]

У почетку бјеше *Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. Јн 1: 1.

Књижевност прати човека у целокупном његовом развоју, поставља и даје одговоре засноване у оквирима бивствовања. Напредовањем људских бића развијала се и књижевност, остављајући за собом сведочанства о друштвеној и историјској ситуацији датог времена. Преласком из једне епохе у другу не престају да живе дела већ бивају још више стављена под будно око истраживача; било због основа која пружају наредним епохама, било због доказа о нечему минулом – о нама из прошлости. За разлику од осталих уметности, управо је књижевност та која гони на жељу за решавањем универзалних енигми на која човечанство можда никада није дало ни приближно тачне одговоре. Та тежња ка потпуности, односно разрешењу битних егзистенцијалних питања, може се сагледати од Светог писма па до савремених књижевних дела. Јер у почетку беше Реч од које је златним нитима саткана целокупна историја победа и пораза. Отуда се сва вера полаже у писану реч, као нешто што опстаје упркос свим потешкоћама, и покушава да се створи нешто што би досегло небеске висине – након чега овострано не би изгледало безначајно наспрам оностраном. За Реч је потребна надареност која представља човеково откривање духовног живота у себи и способности да стваралачки пројави свој унутрашњи свет. Управо тако говораше и Исидора Секулић: Писање је слично религији. Мора се у њега веровати. То су немири на које нема одговора. То је религија, она виша, духовна, једина. [2]

Ја сам Алфа и Омега, говори Господ Бог, Који јесте и Који бјеше и Који долази, Сведржитељ. *Откр. 1: 8.

Стварање без сутрашњице [3]

У савременом друштву термин апокалипса схваћен је преуско и крајње нетачно. Наиме, апокалипса се предочава као коначан свршетак овоземаљског постојања, нестанак свега постојећег. Нетачност тумачења проистиче из недовољне упућености, као и из разних пророчанстава која настоје да предвиде ток односно крај историје. Нагађања долазе и из духовне усамљености те једино доприносе одвајању од суштине. Како сваки хришћанин има слободу да религију тумачи на основу сопствених ставова и убеђења, која углавном произилазе из друштвене масе која често манипулацијама настоји да контролише умовима ради управљања света из свих могућих перспектива, долази до схватања процеса апокалипсе као уништења друштвеног или природног поретка.

The Tree of Life by Gustav Klimt

Модеран човек не страхује од смака, нестанка читавог друштва колико од краја сваког од нас појединачно. Међутим, апокалипса је управо оно што се збива унутар, а не изван нас; она је реакција на удаљавање од Бога и превагу зла над добрим. Бог умире у нама самима те се тиме и предочава крај времена, крај свега онога чему је почетак цивилизације тежио. Пред нама су два избора: спознати себе и сјединити се са сликом Бога или вратити се свету инсеката. Враћање првобитним духовним вредностима управо је оно ка чему човек овог времена треба корачати. Човечанство мора бити фокусирано ка стварању, а не ка самоуништењу себе као целине с Богом.

Апокалипса за многе представља не прочишћење и повратак на изворне вредности него повратак на изворну дивљачност коју је цивилизација грађена да превазиђе. Гурање ка литици апокалипсе свега исконског што је од постанка до данас постигнуто доводи до нестанка свега човечног. Одатле и преуско схватање и постављање питања зашто поред Бога, који представља принцип добра, у свету влада зло. О овом принципу говори и Платон у свом делу Држава [4]. Он сматра да је корен зла у човеку јер долази од његове слободне воље. Пошто је савршен свет управо свет слободе, онда Бог не може утицати на постојање зла у човеку јер би тиме ограничио његову слободну вољу. Тиме Бог ограничава и самог себе, а врхунац његовог самоограничења је у Христовом паду.

Архимандрит Платон (Игуманов) пише:

Слобода је способност личности за стваралачко формирање у оквирима Богом одређених могућности. С тачке гледишта њеног метафизичког садржаја, слобода је непроцењиви дар Божије доброте, мудрости и љубави, који је човеку дат да влада њиме. Бог човеку даје у власништво слободу као какав извор, владајући којим човек може да се стваралачки открије, пројави и оствари. Премда је све у свету потчињено закону нужности, човек му, захваљујући слободи, није потчињен до краја. Он је узрочник сопственог обликовања, јер има слободу. Властан је да мења и усмерава процес свог формирања и развоја. Он сам је узрок свог стања. Користећи дар слободе, човек даје смисао процесу свог обликовања, дајући првенство једном од закона постојања… Слобода је најдубљи морални темељ личности, њена ексклузивна привилегија и неодузимљиви дар. [5].

Када се узме у обзир нестанак свега овоземаљског људски род полази од краја који је проузрокован Божијим деловањем, не схватајући да крај постижемо сами недостатком вере у вечни живот, у поновно васкрсење као потврду свега у космосу. [6] Управо апокалипса представља откривање скривеног, скидање вела или израњање истине на видело, односно коначни престанак живота у лажи. Једини циљ је достићи слободу за коју више не постоје циклуси.

Ђакон Андреј Курајев [7] истиче да крај, односно thelos на грчком, има значење не само краја већ и неке завршености, испуњености, постизања неког циља. Зато, ако настане историјски крај, то значи да у историји постоји и смисао. Ако у њој не би постојао крај, она би се схватала, по речима Достојевског као ђаволов водвиљ: бесконачно стремљење које никуда не води. С обзиром на то да хришћанство утврђује крај историје, оно спасава идеју историје, утврђујући постојање смисла у њој. Зато када се говори о крају света претпоставља се позитивност историје. Према Нортропу Фрају [8], уништењем природног поретка симболизује се заправо уништење начина његовог виђења, који човека ограничава на свет познатог нам времена и историје. То је оно што Свето писмо треба да постигне.

Залажењем мало дубље у литературу, која је често подвргавана погрешним тумачењима, може се лако уочити једноставно значење и циљ овог процеса. Апокалипса претпоставља откривање односно разоткривање догађаја од коначне важности, скидање вела са негативних историјских догађаја тако што ће они бити показани у историји својих промашаја. Управо због димензије промашаја, која се открива у апокалипси, појам је попримио значење катастрофе. Откривење показује да тек треба да уследи коначни обрачун добра и зла и да је апокалипса последњи тренутак када ће зло покушати да задобије власт.

За ПУЛСЕ Јелена Анђелковић 

.

[1] Доситеј Обрадовић (1739-1811), Живот и прикљученија (I – 1783, II – 1788);

[2] Исидора Секулић (1877-1958), Туга од које желим да побегнем;

Милош Црњански о Исидори Секулић (Где живи најсрећнија жена Југославије, Време, бр. 2603, Београд, 1932, стр. 2): Иако прилично повучена, писац који не воли да објављује књиге, она је можда једина у стању да слику целог света и нашег времена обухвати правим погледом ума, који види и сажиже.

[3] Албер Ками, есеј Мит о Сизифу (1942) – инспирисан идејом о животу као циклусу који стално почиње изнова.

[4] Старогрчки филозоф и беседник Платон, Држава;

[5] Игуман Георгије Шестун, Православна педагогија, Крагујевац, 2013: 49;

[6] Васкрсење је циљ целе творевине.

[7] Ђакон Андреј Курајев професор је московског Свето-Тихонског богословског института, старији научни сарадник катедре за филозофију и религију Филозофског факултета Московског државног универзитета, предавач филозофских наука и  богословља и аутор књига и чланака на религиозно-филозофске теме.

[8] Нортроп Фрај, Велики код(екс), 1985: 175;

  •  
  •  
  •  
  •  

Jedan komentar na tekst Апокалипса некада и сада

  1. Душко Јевтовић

    19/07/2017 at 14:52

    Овај нам текст, попут текстова Исидоре Секулић, открива истину коју носимо у себи и које, баш захваљујући снази прочитаних речи, постајемо свесни.
    Писана реч не нестаје као исцепкани делићи стварности који промичу кроз наше дане и постојано се усељава у сазнање које мења душу, чинећи је присебном, сабраном иако отовреном, спремном да прими и улије се у вечност чија нас извесност уздиже изнад пролазности. Она је мелем исказаног смисла оваплоћеног у писану целину која је по својој природи непорлазна и почиње да сеје благослов од првог препознавања читањем, до радосног буђења љубави.
    Будни, сагледавамо свет Божијим очима.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *