Apstinencija i selo – antivodič kroz Njujork – Sve je počelo kada je Keri Bredšo stigla na ostrvo. Možda vi zamišljate ostrvo kao zeleno okruglo parče zemlje uronjeno u tirkizno more, sa palmama koje se njišu, ali Keri Bredšo ostrvom zove jednu pravougaonu površinu opkoljenu mutnom sivom vodom reka Hadson i Ist River, na kojoj se ne njišu nikakve palme, nego se uspravno uzdižu čelične zgrade u kojima ljudski rod tužno provodi svoj vek. Te mrtve zgrade teže ka nebu, ravnodušno ostavljajući pod sobom gomilu smeća po ulicama, prosjake koje leže poredjeni poput sardina i miris njihovog amonijaka koji se širi vazduhom.

„Volim ovaj grad, bez obzira na to što kažu.“, reče jednom Vudi Alen gledajući Menhetn pred zoru dok se radja u novom jutru. Volim ga i ja, bez obzira na to što ću reći.

Kada je Keri Bredšo stigla na ostrvo bila je mlada kovrdžava pomalo sramežljiva i smotana  devojčica, sa njujorške periferije. Provincijalka, rekao bi Balašević.  Sa željom da postane pisac užurbano stiže u Njujork Siti, i odmah se sapliće o svoj  kofer tamo na uglu ne znam koje avenije i Brodveja. Nije još naučila da hoda na stiklama, a i kofer  je bio pretežak. Posle je to već uvežbala, možda pred ogledalom. Vremenom je naučila da pućka dim, onako kao Odri Hepburn, da jede, a da se ne usvinji i da pažljivo srče koktel Kosmopoliten, a da se ne napije. Jer dama je ipak dama.

U svojoj želji da bude pisac, ograničila se da piše o površnim temama kakve srećemo u ženskim magazinima o lepoti i zdravlju, pa se pitamo zašto je uopšte potrebno biti pisac za takve teme? Navikli smo valjda da piscima smatramo one čike sa bradom zagonentnog pogleda koji seže u daljinu, a  čije misli pokušavamo da rastumačimo na časovima književnosti.

Elem, Keri Bredšo možda neće ući u školsku lektiru, ali će ući u stan na 5.aveniji, luksuznu limuzinu izvesnog Zverke, roof topove i naslovne strane  magazina. Čak, napisaće ona i par knjiga. Znate ona štiva od 100 strana, sa roze koricama, fontom 16 i duplim proredom, koje se kupuju na trafikama, pored žvaka i kondoma, a ne možete ih naći u biblitekama. Mislim, nećete ih ni tražiti.

Pitam se, šta li se desilo sa Keri Bredšo? Bila je nekad sasvim kul frćkava devojčica  u starkama koja je išla na treninge ronjenja na dah, a onda satima i satima preslušavala ploču „Dark side of the moon“ u svojoj sobici u okolini Njujorka.  Šta joj se desilo? Pa, Njujork joj se desio.

Gomila pomahnitalih ljudi svih mogućih narodnosti, boja, jezika i religija, slivaju se kao reka niz Menhetn žureći negde. Ako ih pitate gde žure ni sami ne znaju, bitno je da se žuri. Dokle god se žuri štedi se vreme. Ako ih pitate za šta čuvaju vreme, opet neće znati da odgovore, ali znaćete vi: žure da bi imali vremena da još više žure. Rekla bih da žure da umru, ali neko ko nije živ ne može ni da umre, pa ću se suzdržati od tvrdnje. Oni žure na različite načine. Muškarci  nervozno trube u svojim skupim automobilima, besni na semafor, kao da se to semafora tiče.

Kasnije uglancanih sjajnih cipela trče ulicom, popravljajući kravate, stežući svoje aktn tašne u boji cipela. Žene posrću na svojim štiklama, popravljajući suknju, dok im se parfemi mešaju sa mirisom urina beskućnika koji spava na ulici i koga su baš maločas preskočile. Svi oni piju Starbaks kafu, sa „skim almond milk“ u papirnim čašama „for to go“ i nikada neće osetiti kako je to kad se iz porcelanske šoljice na cvetiće zamiriše sveže kuvana kafica i kako je ona još sladja uz ratluk i uz dobrog prijatelja. Zašto? Pa zato što nemaju vremena.  

Kada konačno stignu na svoj posao da odrobijaju to što ima da se odrobuje, provode sate u kavezu kapitalizma, da bi zaradili novac koji nikada neće potrošiti, jer- pogadjate, nemaju vremena. Onda na pauzi za ručak sede u bašti restorana  tik uz ulicu kojom jure automobili, a  ispod koje se prostire  metro i koji širi svoja isparenja pravo u taj restoran. Zato se valjda konobarima oprašta što služe hranu u prašnjavim tanjirima. Hrana je neukusna i vrlo skupa, što je recipročno. Taj „izlet“ u asfalt košta mnogo da bi se tu pojelo parče krave koja nikada livadu nije videla. Ako su restorani prepuni kao što to obično biva, naši ljudi koji žure uzeće to isto parče krave i konačno ga izvesti na livadu- do obližnjeg Central parka, gde će je glodati sve do isteka pauze za ručak. Ko kaže da krave ne idu u raj?

U tom čuvenom Central parku, prostire se dugačko zelenilo, prepuno veverica odnosno pacova raskošnog repa, kako mi volimo da ih zovemo,  ali i običnih  pacova sa regularnim repom. To me nekako uvek podseti na Splintera iz Nindža Kornjača, koji i jeste nastao iz njujorške kanalizacije. Kroz park vode asfaltirani putevi kojima prolaze gradski autobusi, tako da ne možemo reći da taj park obiluje svežim vazduhom. Svežini istog doprinosi i miris konjskog izmeta, svuda rasutog po putevima, dok jadni konji vuku debele turiste koji se pritom slikaju da bi fascinirali svoje pratioce na društvenim mrežama. U ovom parku se deca ne igraju s loptom, niti znaju za žmurke i vije, nego pomahnitalo trče sa telefonima u ruci jureći izvesne Pokemone. Ona malo veća deca puše marihuanu skrivena medju žbunjem.

Kada se pomeša miris gradskih autobusa, konjskog izmeta i marihuane, Central park liči na sve osim ne na park. Onda se tome pridoda miris hot dogova koji se peku na štandovima sumnjive higijene, a koji ponovo završe na društvenim mrežama, jer iz nekog razloga turisti vole da se slikaju dok žvaću jadne prasiće koji su i pre toga vodili ne manje mizeran život u nekoj mračnoj farmi nagurani sa ostalim životinjama. I sada ljudi žvaćući njih žvaću sami sebe, dok kreće opelo na svinjskoj sahrani.

A naša Keri Bredšo za to vreme pijucka koktelčić i gleda na sve to iz kosmičke  perspektive kako se to samo i može gledati sa nekog njujorškog roof topa. Medju svim metafizičkim i egzistencijalnim problemima Keri se najviše brine za sezonska sniženja cipela i za muško-ženske odnose koji su, morate priznati, od esencijalne važnosti  za planetu Zemlju. Ona ipak sebe i dalje smatra piscem, dok broj knjiga koje ima u svom stanu i dalje ne prevazilazi broj cipela koje uredno ponosno slaže u svom ormanu mereći im vrednost.  

Istina je da je Njujork grad koji nikada ne spava. A nećeti bogami ni vi u njemu. Uredno će vas  buditi prolupali ljudi koji noću šetaju ulicama i pričaju sami sa sobom, zatim zvukovi štikli sumnjivih žena u potrazi za bogatim muževima, ali i narodnjaci koji bruje iz automobila raznih  Turaka i Grka. Tako da i nema neke nade ako pobegnete iz Srbije baš zbog narodnjačke sub(ne)kulture. U Njujorku se ne sluša Bob Dilan, kao što ste se možda nadali, nego eto opet neki novi stari narodnjaci. Neke od melodija će vam zvučati poznato.

Ako vas sve to ne probudi, probudiće vas neki ludi komsija, muzika iz bara pored, ili naravno djubretari koje ćete najčešće i vidjati, kojih po broju zaposlenih možda i najviše ima. Eto, ako želite da živite u Njujorku, mislim  da vam posao djubretara uvek stoji kao dobra alternativa.

Da se vratimo na naše ljude koji žure, zvaćemo ih  Žurači. Ne bih ih zvala Njujorčani, jer takvih- nema. Pravi Njujorčani su davno pobegli iz Njujorka, raširili su se po livadama i dalje od livade dva putića. Oni imaju ogromna dvorišta, sa puno trave, cveća i drveća, kako to svaki normalan čovek i želi da ima. Oni u tim dvorištima prave roštilj, ali ne sa onim kravama što sunca nisu videle, nego organik 6x skupljim kravama, bože moj. Kako su se raširili po periferiji, zajedno sa svojim rodjacima i prijateljima, stvorili su mini elitnu državu, nepristupačnu i nedodorljivu za nas obične smrtnike.

Ipak, iako poznaju sve svoje komšije, toliko su im velika imanja da se uopšte ne gledaju, pa moraju da se kao Bosanci i Šumadijci dovikuju jedni sa drugima preko brda, kao u ona stara vremena kad je moj deda ošmekao moju babu tri brda levo od jedinog putića u selu. Ironija je da je jedno od tih naselja gde Njujorčani beže upravo naselje naše male Keri Bredšo iz kojeg je ona pobegla u Njujork Siti. Da bi Njujorčani pobegli iz Njujorka od takvih kao ona. Sve me to podseća na Beogradjane koji beže na selo od seljaka koji beže u Beograd. Život je svuda isti.

Kada su Njujorčani pobegli iz Njujorka i ostavili ga izgubljenim dušama širom Amerike i sveta koji su došli tu da traže sreću, nove generacije su iznikle u tom hibridnom spoju naprednog kosmopolitizma i primitivnog nacionalizma. Iako je ceo svet u Njujorku, svi oni manje upijajaju tudje kulture i običaje, a više tvrdoglavo čuvaju svoje. Čini mi se da u njemu niko ne napreduje i ne raste  kao individua, nego se zaglupljuje čuvajući svoj mali prostor. Retko kada vidim grupu ljudi izmešanih nacionalnosti, uglavnom se svako druži sa „svojima“. Oduševim se kad za istim stolom vidim Kineza,Indijca, Afro-Amerikanca, Amerikanca, Hispanika i nekog od nas iz Evrope. Ali to se vrlo vrlo retko dogadja.

Kad su Njujorčani pobegli iz Njujorka, Žurači su postali kvazi Njujorčani ubedjeni u svoj kvalitet, svoju kulturu, svoju moć nad ostalim gradjanima. Oni i te kako imaju mnogo bolje uslove za rast i razvoj svojih persona, uzimajući u obzir broj edukativnih institucija, biblioteka, muzeja i galerija. No nažalost, čini se da iste manje posećuju sami kvazi Njujorčani, a više turisti, čije pobude opet ne možemo da tumačimo kao iskrene, jer većina turista ne razlikuje muzej od Mek Donaldsa.

I same postavke u muzejima su često podjednako prazne i dosadne, pa možda više i ne zaslužuju. Mene je dočekala potpuno ista postavka koju sam već videla u Australiji, pa sam šokirano gledala ispred sebe u neverici kako je moguće da smo ista kolekcija slika i ja prešle pola sveta svaka sa svoje strane i posle tri godine se našle u Njujorku. Bilo je to nekako slatko, ali i tužno. Počela sam da se dosadjujem, pa sam pomislila da onaj šejk iz Mek Donaldsa i nije tako loša ideja.

Sve češće mi se u glavi javljaju reči mog neprežaljenog Imanuela Kanta kako tvrdi da prirodne lepote za razliku od umetničkih lepota bude moralna osećanja kod čoveka, i Hajdegera dok objašnjava plavetnilo očiju jednog seljaka rumenih obraza koga je zatekao da u žaru obradjuje njivu. Sve češće mi se čini da imam mnogo toga više da vidim  na vrhu Durmitora nego u Metropolitenu, i da mogu mnogo više da naučim od stare bake koja plete stolnjake i pravi pekmez od kajsija, nego od svih ovih polu-umetnika, polu-intelektualaca dok tumače slike ispred sebe. Nekada sam u muzejima i galerijama znatiželjno prisluškivala šta drugi pričaju dok tumače umetnička dela, a sada tamo idem sa slušalicama u ušima, pažljivo birajući muziku.  

Onda bežim odatle u prirodu, ali prirode nema. Od prirodnosti Central parka i njegove veštačke „tepih-trave“ već sam bila umorna, pa sam sreću potražila u Bruklinskoj botaničkoj bašti. Taman sam stigla na cherry blossom, uletela u tu roze plišanu nežnu divnoću cvetova trešnje koje donose proleće, kad shvatih da one – nemaju miris. Moj mozak odmah projektuje Srbiju, vadi iz jedne kutije epizodu „Srem u martu“ i  automatski se prebacujem u svoju baštu gde sam još kao devojčica krastavih kolena brala ljubičice sva se pretvorivši u mirise proleća. Odlazim dalje, mirišem lale, ali ni hiljade njih nemaju miris kao ono malo mojih lala-princeza u dvorištu, koje nikada ne sečemo i ne stavljamo u vazu, jer bi to bio greh. Ali zato tata uredno bere cveće kod komšija i stavlja ga na sto kada vidi da sam se ja naelektrisala pred nedeljni ručak i čak izvadila beli čaršav i kristalne čaše umesto zagorele šerpe i mušeme. Ah, kuća.

   

Ostavljam za sobom ove tužne cvetove, sažaljevajući njihovu sudbinu i pitajući se šta je to uopšte cvet bez mirisa, čovek bez duše, grad bez prirode? Onda ponovo bežim, tražeći parče života u ovoj metalnoj zapušenoj kutiji zvanoj Njujork Siti bez sunca i vazduha. Osećam se kao ribica u praznom akvarijumu, kao papagaj u kavezu, kao čovek u Alkatrazu. U jednom od najvećih gradova na svetu osećam klaustrofobiju, jer se zidovi skupljaju i zgrade opasno približavaju jedne drugima preteći da me spljošte u sveopštem samouništenju.  

Malo nade pružaju plaže koje leže nemo pored autoputa, gde ne možete da se opustite od zvuka automobila. Pesak je vreo, a okean ledeno hladan, pa za vas nema sreće ni u vodi ni na plaži. Utehu ne možete pronaći ni na šetalištu, jer je vožnja biciklom zabranjena, kafići i restorani nisu u hladu, a izbor pića i hrane je vrlo siromašan, skup i nemaštovit. To me dalje vraća u dane kada smo porodično svi išli na plažu, a tata je uvek znao savršen trenutak da iz svog sefa izvadi voćke koje je tek nedavno ubrao sa drveta i da nas njime osveži na vrućini. Ja i dalje na plažu nosim breskve, jabuke i banane, ali voće u Njujorku uglavnom ima ukus cigle. I ponekad mi nije jasno da li jedem jabuku ili papriku, ili žvaćem parče kartona, jer sve nekako liči.  

I onda tako sednem na Coney Island Beach, tek da malo osetim energiju Evrope koju mi Atlanstki okean iz daleka donosi. Misleći kako se i Jadransko more, na kome sam naučila da plivam, nekako uliva u taj okean i dolazi mi zajedno sa njim. I onda maštam maštam maštam  o toj vodi koja teče dole prema Kubi i Porto Riku, i kako se u medjuvremenu raščišćava, plavi, zeleni, osvežava se i postaje jedna sasvim nova voda Karipskog mora i Meksičkog zaliva. Tečem i ja dalje sa njom.    

Odmah uz plažu nalazi se akvarijum. U njemu za 10 dolara možete da uživate u gracioznim pokretima jedne divne foke, koja se duhovno prostituiše za parče ribe, jer su je prethodno izgladnjivali da bi je naterali da izvede tačku. Ova jadna fokica nastupa svakog dana, praveći budalu od sebe, potpuno ravnodušna na tapšanje publike i fokusirana samo na parče ribe koje će na kraju dobiti. Njena familija koja srećom nije ulovljena sada mirno roni na okeanskim dubinama, dok ona provodi život u ropstvu, igrajući za dokonu publiku, i medju njima-mene. Ne tako davno odgledala sam film „Cove“ o lovu na delfine i od tada me peče savest za svaki svoj boravak u zoo vrtu ili akvarijumu zbog nesvesnog davanja doprinosa tom organizovanom legalnom kriminalu nad životinjama. Iz istog razloga ne posećujem najveći američki zoo vrt u Bronksu, iako sam ga ranije planirala. Griže savesti je već bilo dovoljno.    

I onda sam se pitala šta mi ostaje? Šta mi ostaje u ovom gradu kada odbacimo muzeje, galerije, akvarijume, zoo vrtove, veštačke parkove, restorane, reke i plaže? Šta mi ostaje osim smrada, praljavštine, žurbe i očaja? A Keri Bredšo je mogla da izgebne sve to, mogla je da ode sa Ejdanom da živi u šumi i da peče pitu dok joj on pravi kuću od drveta. Ali ona ne zna da ispeče pitu, ne može da nosi štikle po blatu, a i u šumi nema wifi. Umesto toga radije bi koračala po urinom posutim asfaltu i jela pitu iz Meka, dok joj izvesni biznismen Zverka, koji ne zna da napravi drvenu kućicu, kupuje stan sa cipelarnikom većim od biblioteke. E moja Keri Bredšo, pisala bih tako i ja. Pisala bih o kremama, o torbama, o večnim i prolaznim ljubavima…Ali, što bi rekle misice, mir u svetu me ipak više brine od toga, i nekako oni gore pomenuti delfini i fokice, i one svinje i krave koje glodjete, i te bunde koje nosite, i što je plata u Mek Donaldsu 8 dolara na sat, i što čak i ti vaši prosjači što leže na ulici imaju veću novčanu pomoć od države nego što je moja plata za koju teglim od jutra do sutra, i što lale nemaju mirise, ni jabuke ukuse, i što Srbija nema more. Pisala bih i ja, ali me moja savest čeka, i planeta Zemlja čeka, i tomovi svetske književnosti koje ti nikada nećeš pročitati, a i avion. Zbogom Keri Bredšo.  

 

Zbogom Žurači, ostajte mi brzi, nervozni i ljuti. Prospijate Starbaks kafu sa „skim almond milk“ na nekog drugoga, gurajte se u smrdljivom metrou sa nekim drugima, čekajte na red sa nekim drugima. Jedan vas je manje, uspećete. I dok moj avion poleće ostavljajući visoke čelične zgrade u kojima ljudi tužno provode svoj vek, ostavljajući ispod smrad, prosjake i smeće,  setim se uzbudjenja pri prvom sletanju dole u ovaj grad. Koliko se od tada on izmenio i koliko sam se od tada ja sama izmenila. Možda sam i ja pomalo bila Keri Bredšo, možda sam i ja pomalo bila Žurač, jedna od izgubljenih duša koje teže da nadju za sebe skrojen grad koji bi ih obrglio, i u kome bi našle svoje pleme. U kome bi našle ono što su tražile.  

„I tako sam nastavio dalje tražeći nove nevolje ili šta sam već tražio. Nevolje sam svakako našao, a ovo drugo – to još nisam. Možda to čovek nikada ne nadje.“ Sećam se Bukovskog dok odlazim i zaključujem da možda i ne treba da nadjem to što sam tražila. Možda za mene ne postoji grad u kome ću se ogledati kao u ogledalu, koji će biti refleksija mene i imati arhitekturu gradjenu po strukturi moje duše. Možda moj savršeni grad postoji samo u meni, i svako moje putovanje će biti uzaludno. Dok Bukovski nastavlja: “Znao sam jednog takvog mladog u dvadesetim godinama punog ideala…i gde li sam otišao?“   I gde li sam otišla i ja?  Da, otišla sam ja u Njujork… Otišla sam kao Jesenjin sa Isidorom Dankan, istrgnut iz svoje mirnoće hladnih ruskih jutara dok mu je jedna od boli bila plač keruše za svojim mladuncima. Istrgnut iz svog sela gde cveće još ima mirise i voće još ima ukuse, gurnuli su ga u taj lažni prividni svet raskoši i sjaja. Kome je on medju tim ljudima ogrezlim u novcu, bludu i pohepi mogao da objasni plač jedne keruše? Poražen i potišten napisao je pismo svom bratu sledećeg sadržaja:   „Video sam ja Ameriku! Video sam  njihovu Ameriku. I veruj mi da bih je celu dao za onaj mali komad zemlje u majci Rusiji.“   To me nedoljivo podsetilo na onu našu „…a ni metar moga sela Amerika cela“. Posle nekoliko godina,  tražila sam te reči u Jesenjinovoj zbirci pisama, ali ih nikada nisam našla. Otvarala sam i zatvarala knjigu po sto puta, vraćala se na iste redove, od početka i  i od pozadi, ali tih reči nigde nije bilo. Onda sam se  upitala nisam li ih možda sama izmislila?   Selinova pisma iz Amerike su još manje optimistična :“Rekao sam im da mi njihova Amerika liči na loše organizovan vašar i da mi nije jasno zašto se i dalje tako očajnički trude da taj vašar uspe.“ Ali nemojmo  biti previše strogi prema Njujorčanima. Njihovu nesreću je dobro objasnio Vudi Alen u filmu „Menhetn“- problem ljudi sa Menhetna je to što se uporno trude da skrenu misli sa stvarnih egzistenicjalnih problema kao što je pitanje  „Ima li život smisla?“ ili „Postoji li bog?“, pa onda da bi to izbegli  namerno stvaraju haos od svoga života da bi postali okupirani svojim malim problemima sa promiskuitetom, kockom, drogom i pićem. Oh, jadne duše, razumite ih.

I na kraju, samo još jedan fleš. Dok stojim sa jednim od Žurača koji već 10 godina žuri u Njujorku, visoko na vrhu jedne zgrade sa koje se pruža pogled i na hotel Newyorker u kome je Tesla živeo i umro, i dok mi Žurač to sa ponosom objašnjava, pitam ga: „Pa šta tebe i dalje vuče da uporno ostaješ u ovom gradu?“

• „Ovaj grad me vuče…Ovaj grad me drži, jer ovde svakog dana  očekuješ da se nešto desi.“
• „I, je l’ se desilo?“

Pitam ga ja, dok on zamišljeno gleda u pravcu sobe u kojoj je umro Nikola Tesla, sam napušten, zaboravljen, daleko od svih, odakle su ga odveli na kremaciju uz pesmu „Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija.“

„I, je l’ se desilo nešto za ovih deset godina koliko živiš ovde?“, ponavljam.   Nikada mi nije odgovorio. Meni ni ne mora, ali nek proba sebi. Dok jedna tabla ispred Brajant parka nosi ime „Čošak Nikole Tesle“, možda mi ostali obični smrtnici možemo da se nadamo da jedan otpušak od cigarete u kanti za smeće u Njujorku dobije ime po nama.  

Ako ikada odete u Njujork, obidjite taj ćošak našeg Nikole Tesle. I ako ikada odete u Njujork nemojte platiti 10 dolara ulaz da vidite tužnu foku kako pleše za vas. I nemojte ni pokušavati da mirišete cveće i drveće. I pazite kada pravite piknik u Central parku da ne sednete u konjsku kaku. I ako idete u Njujork, pazite samo da ne zapnete tamo kao Keri Bredšo. A možda je najbolje da uopšte ne idete u Njujork.

„Volim ovaj grad, bez obzira na to što kažu“, podseća me Vudi Alen. Volim ga i ja, bez obzira na sve što sam rekla.