Arbeit macht frei: opsesija radom. Jedna za drugom, tehnološke revolucije su nam olakšavale život. Hiljadama godina pronalazači pokušavaju da nađu način da smanje količinu napora koja je potrebna da bi se nešto uradilo. Od domestifikacije životinja poput volova kako bi vukli plug i obrađivali zemlju, preko upotrebe pare za pokretanje lokomotive, sve do automatizacije svakog procesa koji se može automatizovati u današnjem vremenu. U pitanju je neverovatan napredak pomoću kog smo postali dominantna vrsta na ovoj našoj planeti, i, nimalo iznenađujuće, taj napredak je naterao mnoge da zamišljaju kakva bi mogla biti naša budućnost. No, dok neki maštaju o budućnosti čovečanstva, drugi pak pokušavaju da je predvide; ne zamišljaju naučnofantastične utopijske svetove, već sprovode konkretne analize i iznose predviđanja kuda bi nas tehnološki napredak mogao dovesti. Džon Mejnard Kejns, jedan od najuticajnijih ekonomista 20. veka, je bio jedan od ovih ljudi.

Razmišljajući o tome u kakvom će svetu buduće generacije živeti, Kejns je 1930. godine objavio esej Ekonomske mogućnosti za naše unuke. Iako ovaj esej nije bio ni približno uticajan kao njegovi ostali radovi, on ipak pruža značajne uvide jer upravo u njemu Kejns iznosi da će se, zahvaljujući tehnološkom napretku, kroz 100 godina rešiti osnovni „ekonomski problem“ – to što su naši resursi ograničeni, dok su naše potrebe neograničene. Zašto je Kejns bio toliko optimističan, pogotovo ako imamo na umu da je esej napisao tokom Velike depresije, jedne od najvećih ekonomskih kriza u istoriji? Iz istog razloga zbog kog su mnogi pre i posle njega bili – Kejns je smatrao da će tehnološke inovacije i povećanje produktivnosti dovesti do sveta u kom će svačije potrebe biti ispunjene uz minimalan napor. Štaviše, Kejns je bio toliko optimističan da je u eseju izneo viđenje da je sasvim opravdano očekivati da će njegovi i unuci njegovih savremenika raditi samo tri sata dnevno. Odnosno, Kejns je smatrao da će ljudi već 2030. godine raditi samo 15 sati nedeljno!

Kako se približavamo ovoj godini, jasno je da je pogrešio, budući da se broj radnih sati nije smanjivao tokom decenija. Naprotiv, ljudi danas provode isti broj sati na poslu kao i 1930. godine kada je Kejns napisao svoj esej. Šta se desilo sa njegovim predviđanjem? Šta je sprečilo dalji razvoj industrije i sveta kako je predviđao? Pomalo neverovatno, ali i sam Kejns je znao šta može sprečiti da dođe do utopije koju je opisao – naša potreba za radom.

Nije nikakva tajna da većina ljudi ne voli svoj posao; mnogi ne idu na posao zbog zadovoljstva koje time dobijaju, već da bi zaradili novac. Retko se nailazi na nekoga ko bi išao na posao da nije primoran i, samim tim, čini se da je Kejns pogrešio; imamo potrebu za novcem, ne poslom. No, dok nam se možda čini da greši, on je, ipak, u pravu. Bili toga svesni ili ne, u nas i u naše društvo je usađena potreba za radom.

Bez ikakve sumnje, u današnjem svetu se radi da bi se radilo. Uostalom, da li je „ekonomski problem“ pravi problem danas? Svakako je bio kroz istoriju. Još od kada su ljudi prvi put počeli da se bave poljoprivredom pre nekih 11.500 godina, to što su resursi bili ograničeni je predstavljalo stvaran problem za svakoga jer je jedna sušna godina bila dovoljna da osigura da prosečna porodica nema dovoljno hrane i da će njeni članovi umreti od gladi. Ne samo da ovo više nije slučaj, nego se stanje u potpunosti promenilo – naša generacija je prva u istoriji koja ima probleme zato što ima previše hrane, a ne premalo. Mi smo jedina generacija u istoriji čovečanstva u kojoj više ljudi umire zbog gojaznosti i drugih problema usled konzumiranja previše hrane, nego usled gladi. Mi smo jedina generacija u istoriji koja proizvodi toliko hrane da trećinu baca umesto da je konzumira; kako se onda može izneti da imamo problem sa ograničenim resursima kada smo toliko produktivni da možemo da priuštimo da bacimo trećinu hrane koju proizvedemo? Međutim, naša privreda i društvo su i dalje organizovani kao da svi možemo gladovati, te imamo potrebu da proizvodimo još. Još hrane, još odeće, još elektronskih uređaja, uvek nam treba još, ne zato što nemamo, već zato što imamo potrebu da proizvodimo.

Tokom milenijuma, ljudi su razvili potrebu da rade. Ta potreba je ono što je stvorilo naš svet obilja, ali baš zato što živimo u svetu obilja, ova potreba počinje da stvara velike probleme. Vratimo se na razvoj tehnologije i produktivnosti. Svi znamo da živimo u vremenu automatizacije, jer se već decenijama i vekovima automatizuje svako zanimanje koje je moguće automatizovati. Stotine hiljada ljudi je izgubilo poslove zato što fabrikama više nisu potrebni radnici budući da je vlasnicima jeftinije da kupe mašinu koja će raditi posao umesto ljudi, baš kao što se najavljuju ista takva masovna otpuštanja u drugim sektorima u decenijama koje slede; od vožača koje će zameniti automobili i kamioni koji se sami voze, do računovođa koje će zameniti softverski paketi. Međutim, kako ova otpuštanja nisu napravila ozbiljan problem do sada?

Hiljade i hiljade ljudi je izgubilo poslove usled automatizacije, ali nikada nije došlo do većih problema baš zato što, pod pritiskom našeg viđenja da svi treba da rade, konstantno izmišljamo nova zanimanja, bila ona potrebna ili ne. Na primer, danas je normalno da je neko zaposlen da vodi profile poznatih ljudi ili kompanija na društvenim mrežama, baš kao što je velikim korporacijama potreban poseban novinar koji radi za njih i piše novosti za časopis koji ta kompanija izdaje, vodi blog kompanije i priprema njuz letere koje svi zaposleni obrišu kada im stignu. Koja je svrha zapošljavanja osobe koja će pisati sadržaj koji niko ne čita? Nije li čak i isplativije kompaniji u pitanju da nema takvog zaposlenog, budući da on zarađuje više od prosečnog novinara dok ne donosi profit kompaniji? Pa, ipak skoro svaka velika kompanija ima jednog ili nekoliko ovakvih zaposlenih jer bi izgledalo neprofesionalno da nema.

Međutim, lako je dovesti u pitanje svrhu određenih zanimanja, bila ona visokopozicionirana ili ne. Lako je zapitati se koja je svrha recepcionara ili pak marketinških stratega, koji su itekako dobro plaćeni. U tome i jeste problem donekle – mnoga lukrativna zanimanja koja su nastala u poslednjih nekoliko godina i decenija imaju zaista upitnu svrhu i za društvo i za poslodavca, ali ona ipak postoje, delom zbog pritiska da kopanije imaju zaposlene koji obavljaju te poslove, a delom i zbog straha društva oko toga šta treba da se uradi sa svim ljudima koji ostanu bez posla usled automatizacije koja se dešava u praktično svim industrijama. Ovaj strah je uveliko validan; imajmo na umu da bi u slučaju masovnih otpuštanja naš trenutni sistem propao ukoliko se ne bi pronašla nova zanimanja za ljude koji su ostali bez posla, pa makar ih i izmislili preko noći. Ali, to ne znači da ne postoje drugi načini da se reši ovaj problem koji postaje sve ozbiljniji.

Alternativa konstantnom izmišljanju novih poslova, naravno, postoji – univerzalni osnovni dohodak (eng. universal basic income, ili UBI). U pitanju je radikalna ideja koja se zasniva na viđenju da bi tehnološki napredak trebao da učini svima život boljim. Odnosno, da zato što omogućava da proizvedemo više uz manje uloženog novca, treba uvesti dodatne poreze koje bi plaćali najbogatiji ljudi i najveće kompanije, a na osnovu kojih će se svima svakog meseca isplaćivati određena suma novca koja je dovoljna da se pokriju osnovni troškovi života. I dok se ovo čini kao nekakva socijalistička utopija u kojoj ljudi od države primaju novac bez primoravanja da idu na posao, što svima obezbeđuje slobodu da rade šta žele, UBI zastupaju mnogi; od ekonomista, društvenih teoretičara i političara, sve do milijardera i preduzetnika, poput Ilona Maska koji smatra da će uskoro postati neophodno uvesti univerzalni osnovni dohodak kako bi se sprečila masovna nezaposlenost usled automatizacije i razvoja veštačke inteligencije. Čak i milijarderi, koje bi takva odluka najviše pogodila, prepoznaju da je naš sistem neodrživ i da ne možemo zauvek izmišljati nova zanimanja baš zato što će neophodnih poslova koje mora da radi čovek biti sve manje! Međutim, problem nije u tome što izmišljamo nova zanimanja čija je vrednost upitna, umesto da iskoristimo tehnološke inovacije da svima učinimo život boljim, već u odnosu našeg društva prema radu.

Naše društvo ima nezdravu opsesiju radom koja škodi apsolutno svima, čak i onima na samom vrhu. Na prvi pogled, mnogima ovo zvuči apsurdno, čak i kontraintuitivno. Zar nisu „oni na vrhu“ stvorili ovakav sistem da bi njima bilo bolje? Da, jesu, na izvestan način. Nema nikakve sumnje da su ga oni oblikovali, ali to ne znači da ide njima u koristi. Naprotiv, upravo u njihovom odnosu prema radu možda najbolje videti koliko nezdrav odnos prema radu ima naše društvo.

Uzmimo bilo kog milijardera danas kao primer. Ako pogledamo njegov način života, naravno da ćemo mu zavideti: privatni avioni, vile, jahte, dovoljno novca da kupi sve što poželi… No, to da najbogatiji imaju pristup stvarima koje običan čovek nikada ne bi mogao da priušti nije ništa novo. Oduvek je vrh društva živeo bolje od ostatka, ali nešto razdvaja trenutni vrh od prethodnih. Dok današnja ekonomska elita ima pristup ovakvim luksuzima, sa apsolutnom sigurnošću se može reći da najbogatiji ljudi danas imaju daleko gori celokupan kvalitet života od najbogatijih ljudi kroz istoriju. Uostalom, razmislimo malo o njihovim prethodnicima iz 18. ili 19. veka.

Ako bi pogledali tadašnje društvo, videli bi istu sliku gde bogati pripadnici aristokratije žive živote o kakvom prosečan čovek može samo sanjati. Jedna zabava koju organizuju bi mogla da košta više od godišnjih primanja celog domaćinstva, tako da govorimo o očiglednoj nejednakosti. Ali, analizirajmo njihove živote. Većina njih u Britaniji ili Francuskoj je živela na raskošnim imanjima na selu gde su dane provodili u lovu i jahanju konja, čitajući knjige, šetajući u prirodi, razgovarajući sa članovima porodice… Organizovali bi raskošne večere sa najfinijom hranom ili balove, bavili se sportovima, razgovarali bi sa svojim prijateljima o umetnosti i filozofiji, dok bi pripadnici radničke klase radili po ceo dan i ne bi mogli da zarade dovoljno za pristojan život. Danas, naprotiv, pripadnici radničke klase rade 8 sati dnevno i ne mogu zaraditi dovoljno za pristojan život, dok pripadnici više klase rade po ceo dan.

Ono što danas imamo kada je u pitanju ekonomska elita je jedan veliki apsurd. Direktori velikih kompanija neretko rade i po 60 ili 80 sati nedeljno, ponekad i vikendom, a i tokom godišnjih odmora, ukoliko ih uopšte imaju. No, to opet nije ništa ako imamo na umu njihove šefove – preduzetnike koji su osnovali ovakve velike kompanije, poput Ilona Maska, Bila Gejtsa i drugih. U njihovom slučaju imamo ljude koji su žrtvovali svoju mladost, provedevši je pod stresom, radeći po ceo dan i celu noć na osnivanju kompanija. Žrtvovali su normalan društveni život, izlaske sa prijateljima, zabavljanje, studiranje, sve to da bi osnovali svoju kompaniju, kako bi narednih nekoliko decenija proveli vodeći je i radeći pod stresom po ceo dan. Zato i jeste tolika stopa razvoda među najbogatijima; oni ceo život posvete svom poslu. A, ukoliko ikada odluče da napuste svoje kompanije i da se penzionišu, onda neretko samo promene profesiju i osnuju svoju humanitarnu organizaciju u kojoj rade do smrti ili barem do duboke starosti. Naravno, oni steknu milijarde i žive daleko udobnije od skoro svih svojih zaposlenih koji žive od plate do plate, ali po koju cenu? Samo ih uporedite sa prethodnicima iz drugih generacija i postaje jasno koliku opsesiju radom imamo; toliku da čak i najbogatiji među nama, oni koji su zaradili i više nego dovoljno da žive udobno do kraja života, žrtvuju sve zbog posla.

Naša opsesija radom je tolika da škodi apsolutno svima. Decu zatrpavamo aktivnostima da bi upisali dobre škole, gde ih zatrpavamo domaćim zadacima i vannastavnim aktivnostima, poput dodatne nastave, da bi upisala dobru srednju školu, gde se sve ponavlja da bi upisala dobar fakultet. Studente zatrpavamo prevelikim očekivanjima jer danas nije dovoljno da neko završi fakultet kako bi dobio posao, već se očekuje da je tokom studija volontirao, išao na prakse i već stekao radno iskustvo. A, onda tek počinje pravi stres jer se od zaposlenih očekuje da pokažu inicijativu i žrtvuju svoje slobodno vreme kako bi napredovali, dok se od onih koji uznapreduju očekuje da budu posvećeniji svom poslu nego svojoj porodici. Sve to da bi pripadnici srednje klase otišli u penziju i proveli 5 do 20 godina odmarajući, dok neretko pripadnici najviših slojeva ni to ne dočekaju, poput najpoznatijeg investitora današnjice, Vorena Bafeta, koji je i u svojim osamdesetim godinama išao na posao svakog dana, iako je imao desetine milijardi dolara.

Kome tačno naš sistem odgovara, ostaće misterija. Koliko se god trudili da nađemo krivca, nećemo uspeti. Nemoguće je pokazati na neku grupu ili društveni sloj i reći, „evo, njima je bolje i oni su krivi“ baš zato što je trenutni sistem loš za sve. Od najbogatijih, do najsiromašniji, svi žive gore nego što bi mogli kada naše društvo ne bi bilo opsednuto radom i ostvarivanjem što veće zarade, a nije kao da nemo druge opcije. Naprotiv, imamo pregršt istorijskih primera kako bi to moglo izgledati pošto su kroz celu istoriju postojali imućni ljudi, ali oni nisu provodili svoje živote ubijajući se od posla samo da bi radili, već su znali da novac koji imaju treba da im služi da žive dobro, umesto današnjeg slučaja gde se žrtvuje život da bi se zaradilo više novca. To da novac treba da služi nama, a ne mi njemu, se znalo još od antičke Grčke – autori poput Aristotela su osuđivali bogatstvo koje ljudi zarađuju samo da bi imali više novca kao neprirodno, budući da je svrha bogatstva da osoba koja ga poseduje i njegova porodica žive dobro.

Pritom, imamo i način kako da sprovedemo u delo to da ljudi ne moraju da rade putem UBI programa, kome ćemo se svejedno morati okrenuti kad-tad jer je naše viđenje da svi moraju da rade neodrživo u svetu u kom raspolažemo naprednom veštačkom inteligencijom, pametnim uređajima, 5G mrežom i robotima. Ne samo da bi ovakav program poboljšao naše živote jer bi omogućio značajnom broju ljudi da se posvete onome što žele, već bi pomogao i samom društvu; omogućio bi umetnicima da stvaraju bez opterećenja, roditeljima da provode više vremena sa decom, studentima da se posvete školovanju, čak i preduzetnicima da osnuju kompanije jer bi im omogućio da imaju stabilna i sigurna primanja, te bi mogli da rizikuju sve sprovodeći svoje vizionarske ideje, dok bi oni koji vole posao kojim se bave i/ili žele da zarade više novca mogli da nastave da idu na posao. Samo zamislite koliko bi naš svet postao zdravije, lepše i bolje mesto u takvom sistemu gde svako ima slobodu da provede život kako želi.

Ali, iako je trenutni sistem neodrživ i naš odnos prema radu štetan za sve članove društva, nema nikakvih indikacija da će se išta promeniti u nekoj bliskoj budućnosti. Nažalost, ljudi su po svojoj prirodi konzervativni jer nas promena plaši, i zato nam teško pada da prihvatimo jednu ovako radikalnu promenu ne samo našeg društva, već i svetonazora. Uostalom, početkom 20. veka je posao od 8 sati dnevno prihvaćen kao norma, što je čak i danas slučaj. Da li bi se naš svet raspao kada bi ljudi počeli da rade 7 ili 6 sati dnevno, pogotovo ako imamo na umu to da zbog pauza za ručak i kafu većina ljudi zapravo radi toliko? Teško, ali se ne usuđujemo da isprobamo ovo ili radnu nedelju od 4 dana, baš zato što nas reorganizacija rada plaši.

Upravo zbog toga će svet o kom pišu Kejns i ostali autori ostati tako blizu, a tako daleko. Kad-tad ćemo morati da ga stvorimo, ali ćemo se opirati jer ipak predstavlja preveliku promenu. Iako bi nam svima bilo bolje i apsolutno to možemo izvesti u bliskoj budućnosti ukoliko tako odlučimo, daleko je veća verovatnoća da će naša opsesija radom prevladati, i da ćemo nastaviti da živimo u svetu koji zahteva od svih da žrtvuju svoje živote radeći nešto što ne moraju, da bi proizveli što više stvari koje nam, zapravo, nisu ni potrebne.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  antropologija, Društvo, Ekonomija, Miloš Todorović, Politika, Sociologija