Arhitekte slobode i kraljevi asfalta

Arhitekte slobode i kraljevi asfalta: Saga o magnetizmu i manirima

Sve je počelo jednim gotovo drskim činom hrabrosti mladog Lorensa Darela, koji je 1935. godine, sedeći na sunčanom Krfu, poslao pismo čoveku kog nikada nije sreo, ali ga je kroz stranice „Rakove obratnice“ prepoznao kao svog duhovnog oca. Taj mladi Darel, tada još uvek neizbrušeni talenat sa „divnom frizurom“ i urođenim manirima, napisao je Henriju Mileru da je on jedini živi pisac koji se usuđuje da govori istinu bez rukavica. Miler, ta „intelektualna bitanga“ pariskih ulica, čovek koji je u tom trenutku bio bez centa ali sa magnetizmom koji je privlačio svetlo i mrak podjednako, odgovorio mu je sa onom svojom prepoznatljivom muževnom direktnošću. Tom prilikom mu je, rušeći sve kulturološke barijere, uputio i čuvenu opasku: „Vi ste jedini Britanac koji mi se dopada!“ Tako je rođena prepiska koja će trajati četrdeset pet godina, prepiska koju je priredio Ijan S. Makniven, a koja je u izdanju Službenog glasnika, kroz neprevaziđeni prevod Alekse Golijanina postala kapitalni deo našeg unutrašnjeg sveta i pravi mali spomenik jednom od najvećih prijateljstava u istoriji umetnosti.

Iz ove prepiske jasno vidimo koliko ih slava, uprkos svom svetskom dometu, nije promenila. Oni su kroz decenije ostali ljudi od krvi i mesa, a ne mramorni spomenici književnosti. Vidimo ih kako se iznova zaljubljuju, kako pate, ali i kako su izuzetno odgovorni i brižni roditelji, supružnici i prijatelji. Njihova pisma otkrivaju brižnost u svakodnevnim sitnicama – od saveta o zdravlju do rešavanja komplikovanih poslovnih ugovora. Oni su bili jedan drugom najpouzdaniji poslovni partneri, uvek spremni da se zauzmu za autorska prava onog drugog ili da pronađu novog izdavača u teškim vremenima. Ta neraskidiva nit ljudskosti dokazuje da se iza velikih umetnika krila duboka potreba za bliskošću i odanošću koja prevazilazi profesionalni interes.

U tu njihovu ranu parisku laboratoriju duha, gde su se kovali novi pravci književnosti, ubrzo je ušetala i fatalna Anais Nin. Ona je bila više od muze; bila je katalizator njihove hrabrosti, žena koja je balansirala njihovu mušku energiju svojom intelektualnom oštrinom i ženstvenom mistikom. Njihova zajednička naklonost prema Anais bila je duboka, iskrena i složena, a ona je bila ta koja je u najtežim pariskim danima pružala ruku spasa i veru u njihov genije. To vreme u Parizu bilo je vreme apsolutne slobode, pre nego što su ratovi i birokratija podigli nepremostive zidove među narodima.

Najsrećnije stranice njihove prepiske ispisane su pod grčkim suncem. Zajednička leta na Krfu i Rodosu za njih su bila povratak u kolevku civilizacije. Večeri uz retsinu, masline i beskrajne razgovore sa ljudima poput Nicosa Kazancakisa ili Katsimbalisa (Milerovog Kolosa iz Marusija), predstavljaju vrhunac njihovog duhovnog postojanja. Tamo su oni bili bogovi u krpama, deca svetlosti koja su verovala da će njihova reč pobediti sivilo sveta.

Međutim, život ih je bacio u surove suprotnosti. Posebno mesto u sećanju zauzimaju Darelova pisma iz Beograda, gde je on, kao britanski diplomata, proživljavao svoje najteže dane. Za Darela je Beograd pedesetih bio „duhovni frižider“, sivi grad u kojem je košava bila hladnija od svake samoće, a ideologija gušila svaki slobodan uzdah. Ivana Đurić Paunović je maestralno dočarala tu jezu sistema koji guši umetnika; Darel je iz beogradskog mraka pisao Mileru kao jedinom svetioniku, moleći za vesti iz slobodnog sveta dok je posmatrao ljude pognutih glava. Istovremeno, Miler je u svom Big Suru u Kaliforniji proživljavao drugu vrstu pakla – bio je svetski slavan, a bukvalno je gladovao. Njegova autorska prava iz Evrope bila su blokirana, a on je u svojoj kolibi iznad Pacifika pisao apele za stare kapute i čarape, ne gubeći ni mrvu svog dostojanstva i muževnog magnetizma. Taj kontrast između beogradskog ideološkog sivila i američke sirove gladi dvojice velikana čini najdublju srž ove ljudske drame.

Vrhunac njihovog književnog prijateljstva dogodio se kada je Darel objavio monumentalni „Aleksandrijski kvartet”. Milerovo oduševljenje ovim delom bilo je bezgranično i lišeno svake sujete; on je u pismima slavio Larijev genije, tvrdeći da je „Kvartet“ novi kontinent književnosti i vrhunac stila koji miri nauku i poeziju. Bio je to trenutak kada je učenik postao ravnopravni titan, a učitelj njegov najvatreniji obožavalac.

No, prepiska postaje najpotresnija kada nastupi bol. Gubitak Darelove žene Klod, njegove intelektualne polovine i životnog sidra, ostavio je Larija potpuno uništenog. Aleksa Golijanin je te pasuse preneo sa neverovatnom osetljivošću, tako da čitalac fizički oseća svaku pukotinu u duši čoveka koji ostaje sam na svom ranču Somijeru. Ipak, baš kada se činilo da će starost i tuga preuzeti primat, Miler je u poznim godinama izveo poslednji veliki preokret. Njegova opčinjenost Japanom i mladom Hoki Tokuda donela je u pisma nalet neverovatne, detinje radosti. Poluslep i nepokretan, Miler je ponovo bio onaj zaljubljeni „znalac“ koji slavi život do poslednjeg daha. Japan je bio njegov poslednji beg, njegovo poslednje prkosno „ha-ha“ upućeno smrti, dokaz da se duh nikada ne mora naborati ako u njemu ima ljubavi.

Kroz fragmente ove prepiske, vidimo da njih dvojica nisu bili samo pisci, već arhitekte novog sveta koji ne priznaje granice. Njihova pisma su mostovi preko okeana koje niko ne može srušiti. Miler je često savetovao Darela da se nikada ne plaši „prljavih“ reči ako su one istinite, dok je Darel Mileru opisivao svetlost Mediterana kao jedini istinski lek za dušu. Ovi fragmenti simbolizuju suštinu njihovog odnosa – prepiska je bila živa stvar, puna iskrenih emocija, mrlja od kafe i pepela, svedočeći o tome da su umetnost i sloboda neodvojive od same srži života.

Danas, skoro pola veka,nakon što je krug zatvoren, ovi ljudi nam nedostaju jer su bili stvarni u svakom segmentu svog postojanja. Nedostaje nam Milerova muževna harizma i Darelova melanholična mudrost, ta dva pola jedne iste istine o ljudskoj slobodi, odanosti i snazi prijateljstva. Zahvaljujući Maknivenu koji ih je sakupio i Ivani koja im je dala ovaj predivni srpski glas unutar narandžastih korica Službenog glasnika, mi znamo da su Henri i Lari i dalje tu, negde između redova, pod onim istim večnim grčkim suncem, podsećajući nas da je najveće umetničko delo zapravo ostati čovek prema onome koga voliš i poštuješ.

Kaja Ristić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Henri Miler, Kaja Ristić, Književnost, Lorens Darel