Njeno ime je Artemizija Đentileski, slikarska princeza baroka. Ovo je omaž o heroini u muškom svetu isprepletanom korovima predrasuda.

Sedela je, napuštena od svih, dok su joj se dve harpije približavale da izrovare po njenoj unutrašnjosti, njenom svetom mestu. Na licitaciji, bila je njena nevinost.  Izložena je pogledima osuđivačkim poput pokusnog kunića, koga su čerečili. A impozantna građevina je stajala bezglasna, imuna na nečujne urlike devojke, koja je od žrtve pretvorena u zločinca. Zaglušujuću tišinu narušavalo je samo zujanje dosadnih muva, koje su se namnožile tu pored Tibra, sa koga je dopirao otužan miris, pobuđen žarko-šljaštećim zracima Sunca.

Grad umetnosti, slikarstva u toj građevini, pokazao je svoju drugu stranu nemilosrđa. Okrutan i nemaran, pun predrasuda, poruga i javnih osuda. Njegova veličanstvena raskoš polako je iščezavala. Po nabijenom podu sa koga su se uzdizale čestice prašine, koračala je bezglasna kolonija mrava. S vremena na vreme neko bi se promeškoljio, klupe pod njima bi zaječale, podržavajući jecaje. Ali sve oči su neizostavno bile uprte ka harpijama, koje su džarale po svetom mestu osamnaestogodišnje žene –devojčice.

Njen otac, slikar Oracijo Đentileski, sedeo je i posmatrao, sediran, bez da reaguje i da prekine to monstruozno ludilo. Inkvizicija je zavukla svoje pipke i do sudnice. Mučenje i osuđivanje jeretika, onih koji drugačije misle, vršeno je uz pomoć raznih sprava, jedna od njih je i sibila, krasno ime za spravu za mučenje. Monstruizmi gori od Alkatraza. Sibila je bila legalni deo u procesu ispitivanja žene-devojke sa početka ovih redova.

Kako bi iskamčili priznanje da je dobrovoljno pristala na silovanje, a pod pritiskom mučeničkih bolova izazvanih sibilom, oni su je podvrgnuli tom svirepom mučenju. Njen otac je to bezljudsko postupanje posmatrao, potupno pasivan. Silovatelj sa očima hladni kao led, gledao je u neku neodređenu tačku, na njegovom licu očitavala se hladnokrvnost i bezdušnost, ogrnute plaštom egocentrične samodovoljnosti.

Ta osamnaestogodišnja devojčica bila je najveća barokna slikarka, prva žena Likovne Akademije u Firenci, Artemizija Đentileski. Lik Mikija Manojlovića počeo je da se promalja podržavajući lik silovatelja. Nestalan, egzibicionstičkih manira, impulsivnog duha, koji otkriva postojanje emocija, ni po čemu ne odgovara karakteru silovatelja, očevom prijatelju. Ispred širom otvorenih očnih kapaka počeo je da se oblikuje lik Milene Radulović i svih drugih žena, koje su se našle u bezvazdušnom prostoru, kojim su vladali silovatelji.

Od kako je sveta i veka, hijerarhija moći je uspostavljena. Onaj koji je (fizički) jači preuzima skiptar vladanja. Jačina ličnosti, tu ne zavisi od snage karaktera i nivoa samopouzdanja, dominacija se preuzima iz ustanovljenog epicentra vlasti, poznatog već eonima godina, muška figura patrijarhata jasno se izdvaja. Ženski prostor delovanja je  ograničen. Aršini postupanja za obe strane dijametralno su suprotni. Pritisci društva koji se ispoljavaju u vidu straha i stida smanjuju, ograničavajući prostor ženinog delovanja. Muški pripadnik prebacuje loptu odgovornosti, pritom okrivljujući ženu da se podala, da je samovoljno pristala na nejasnu raspodelu moći. Žena se uzdiže, jasno ukazujući na postojanje zablude, ne dajući na svoju ličnost, ona od nasrtaja čuva svoju granicu, svoju ličnost. Vremenska razlika od četristo i nešto godina i dalje ječi da su nasrtljivci i dalje postojeći. Egocentrizam i kontrola u osnovi su njihove ličnosti. Stresam se i na samu pomisao da je jedna žena izložena ocenjivačkom preispitivanju jednog društva u sunovratu. Javno i privatno je isprepletano, skoro pa da ne postoji razlika.

Muškarac sa velikim brojem žena, u ulozi velikog vojskovođe i osvajača Aleksandra Velikog,  pozitivno se kotira na društvenoj sceni, a ako ga i uhvate u preljubi, automatski svaljuje  krivicu na ženu, da je ona to sama htela. On je ogrnut donžuanovskim likom, idealom zavodnika, kome svi muškarci nesvesno teže. Takve karikature, žene posmatraju kao trofeje, koje kače na police, a umesto pehara na sportskim nadmetanjima. Žene u istom takvom scenariju odmah kače na stub srama, etiketirajući ih kao lake žene.  I gde je tu jednakost između polova? Na kraju krajeva, šta vas briga šta svet misli sve dok se vi držite vaših pravih vrednosti i moralnog kompasa.

Ali ovo nije samo priča o posrnuću jednog društva, ovo je priča o slikarki Artemiziji Đentileski, o ljubavi i praštanju. Sa svakom novom stranicom, mnogo slojeva priče se otvaralo. Kompleksna priroda raznorodnih karaktera izbijala je na površinu, očitavajući individualnost, ljubav i praštanje između redova. Umetnica puna ljubavi se rađala.

A Rim sa svojom večitom lepotom, veličanstvenim slikama i sklupturama, koji su ga, poput mađioničara, pretvarale u prestonicu umetnosti, bio je imun na privatno-javnu sferu života svojih sugrađana. Kočije koje čegrtaju njegovim pločnicama, veš koji se razvučen suši podržavajući zastave primijra, Tibar, koji se lenjo vuče, šireći tu i tamo, zadah utrnulosti. Rim grad slikara, buduća prestonica ujedninjenih italijanskih republika.

U apotekama pored sasušenih biljaka i lekovitih travčica, što bi danas spadalo u oblast homeopatskog lečenja, bile su načičkane i ukrasne bočice sa bojama.

Ultramarin, prodavao se u grumenovima. Njegova retkost, uvećavala mu je vrednost, koja se merila šakom punom zlatnika. Tucanje boja njihovo mešanje sa lanenim uljem, kako bi sama slika ostala duže zaštićena, postojana, prethodila je stavranju remek dela iz perioda baroka.

Grublje tucanje boja izazivalo bi efekat intezivnsoti, što je kasnije postizano pigmentima, koji su pronađeni u vreme Van Gogovog stvaralaštva. Te nam njegove slike progovaraju o svetlosti, za razliku od Rembrantovih, koje su tamnije sa krupnim kadrovima centralne ličnosti, okupane zracima intezivnosti. Ne morate biti Bog zna kakav poznavaoc slikarstva da biste neku sliku smestili u Rembrantov period, tamniji i mračniji tonovi vodiće vas ka tom periodu slikarsko stvaralaštva.

Rim, grad slikara, mecena i ktitora, grad slikarstva i umetnosti. Slike nam pričaju priče, ali dok pisci koristi pera ili olovke, slikari umesto pera ili olovke, koriste kičice.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

  Aleksandra Čolić, Artemizija Đentileski, Rim, Slikarstvo, Umetnost