Ulogujte se / Kreirajte profil

Balada o Bobu Falkenburgu

.

Become a Patron!

.




“Federerov as probio je Đokovića i petnaest hiljada ljudi na Central Courtu oduševljeno je skočilo na noge. „Two match-points for Federer!“, rekao je komentator ESPN-a, a starcu zavaljenom u naslonjač jedne vile u kalifornijskom Santa Inezu zaigrao je brk.

Svake godine u ovo doba sećanja mu, kao u starim crno-belim filmovima, namreškaju sliku na televizoru i vrate je u prošlost, pa starcu zaigra brk.

Falkenburgovi su bili porodica s plakata za “American Way of Life”, što su nakon Velike depresije i Drugog svetskog rata skicirali srećnu posleratnu američku srednju klasu. Otac, inženjer Judžin Linkoln zvani Džini radio je u Vestinghausu, gradio Huverovu branu i radio po celom svijetu, od Španije do Brazila, gde je njegova supruga Margarit zvana Miki, talentovana teniserka, usput osvojila državno prvenstvo Sao Paula. Oboje njihove dece biće po ocu talentovani za biznis, a po majci za tenis: i kćerka Judžina zvana Džinks, rođena u Barseloni, i sin Robert, rođen na njujorškom Menhetnu, odrastali su u Los Anđelesu i bili mlade zvezde Holivud Tenis Kluba.

Sestru Džinks na teniskim su terenima primetili holivudski lovci na lepe glave i uskoro će postati uspešna manekenka, glumica i pionirka američkog, dakle svetskog “tok-šoua”. Brat Robert zvani Bob ostao je na terenu i napravio lepu karijeru: sa samo dvadeset dve, 1948., u Vimbldonu je došao do finala protiv Australijanca Džona Bromviča, osvajača dva Australijan Opena i čak deset grend slemova u parovima. Eh, to je bio meč. Dan danas se u novinama piše o njemu.

Mladi, visoki holivudski bonvivan uzeo je prvi set rezultatom 7-5, a onda – ljut zbog jedne sudijske greške – jednostavno prestao da igra. Ništa slično Vimbldon neće videti sve do Gorana Ivaniševića: Amerikanac se svađao s glavnim sudijom, nonšalantno propuštao Bromvičeve servise, svoje ravnodušno slao u aut, i u par minuta bilo je 0-6. Bob se kasnije pravdao kako se zapravo odmarao od iscrpljujućeg prvog seta, ali petnaest hiljada ljudi na tribinama Ol Ingland Kluba bilo je besno, zvižducima ispraćajući svaki potez razmaženog holivudskog fićfirića i aplaudirajući na svaku njegovu grešku. A on je uzvraćao ironičnim smeškanjem i aplaudiranjem publici.

Onda se u trećem setu fićfirić vratio na Centralni teren i začas je 6-2. Australijanac se vraća u četvrtom, 6-3, da bi u petom, odlučujućem setu napravio brejk viška, pobjegao na 5-3 i došao do meč lopte. Publika je na nogama, kao da se igra u Sidneju, a ne u Londonu, ali u inat njima i celoj kraljevskoj loži, na njihov užas, Falkenburg spašava prvu meč loptu. Drugu je upropastio sam Bromvič, neobjašnjivo zakucavši jedan čisti i neometani smeč u mrežu. Kad je minut kasnije odličnim returnom Bob spasio i treću meč loptu, bilo je gotovo. Falkenburg je vratio brejk, a nakon potvrde za 5-5 šokiranom i rastrojenom Australijancu nije više prepustio nijedan poen, završivši posao sa dva čista asa za 7-5.

Još danima nakon finala novine su pisale o do tad neviđenom ponašanju publike na tradicionalno gospodskom Vimbldonu, koji je otvoreno navijao za „svog“ Australijanca: ostalo je zabieženo da je čak i glavni sudija nakon meča prezirno odbio Falkenburgovu ispruženu ruku. Drčni Amerikanac – koji će ostati najmlađi vimbldonski prvak punih trideset sedam godina, sve do pojave maloletnog Borisa Bekera – na tradicionalnom je prijemu u Ol Ingland Klubu prilično nekurtoazno predložio grofu Temp-Gor-Lengtonu da „Britanija okupira SAD, kako bi i Amerikanac u Vimbldonu mogao dobiti aplauz“.

Videće kasnije Vimbldon i boljih finala, videće i luđih, i dramatičnijih, videće i mlađih prvaka, a svakako i boljih i luđih, ali jedna stvar nikad se više neće ponoviti: sve od toga 2. jula 1948. pa do danas, nitko više nakon meč-lopte neće izgubiti finale Vimbldona, i Robert Bob Falkenburg ostat će poslednji vimbldonski pobednik koji je u finalu spasio meč-loptu. Nakon te nedelje igrano je još sedamdeset vimbldonskih finala, videla je publika na Centralnom terenu stotine meč lopti, videla je na desetine spašenih, ali nikad više nije vidjela takav preokret. Ne nakon protivnikove meč lopte, ne nakon protivnikove meč lopte na njegovu servisu, ne nakon protivnikove meč lopte na njegovu servisu pred petnaest hiljada neprijateljskih navijača, nego ikakve, uopšte. Nikada.

Te 1948. ubijen je Mahatma Gandi i ustanovljena država Izrael, a samo par dana pre vimbledonskog finala Staljin je blokirao Berlin i objavio rezoluciju Informbiroa o Jugoslaviji: onda znate koliko je davno bilo kad je netko poslednji put spasio meč-loptu i osvojio Vimbldon.

Što se Roberta Boba Falkenburga tiče, to je bilo dovoljno. Uzevši arogantnim Englezima kantu usred Vimbldona on je uradio svoje. Godinu dana kasnije oženio se lepom Brazilkom Lourdes, pa glatko odbio stotinu hiljada dolara da pređe u profesionalce: umesto toga otišao je u Rio de Žaneiro da igra golf i na Kopakabani otvoriti prvu klasičnu američku hamburgerdžinicu u celoj Južnoj Americi, pretvorivši je uskoro u najveću brazilsku fast-food franšizu. Eno i danas po Brazilu popularnih Bob’s restorana, kupio ih je u međuvremenu “Nestle”. Niti u Riju niko danas ne zna da se i Bob’s i njihov omiljeni brazilski hamburger Big Bob zovu po Vimbldonskom prvaku. A stari je strpao lovu u džep i otišao u Kaliforniju igrati golf s Džerijem Vestom.

Nekad najmlađi pobednik Vimbldona danas je njegov najstariji živi prvak: ima pune devedeset tri, i u svojoj kući u kalifornijskom Santa Inezu svakog jula na televiziji gleda prenos finala iz Londona. Ispratio je Bob otada trideset četvoricu prvaka, i svih sedamdeset puta na prvu finalnu meč-loptu njemu bi zaigrao brk. Niko se nikad nije izvukao nakon protivnikove meč-lopte. Niko osim njega, one davne nedelje 1948., kad je pred petnaest hiljada besnih Engleza spasio tri takve i uzeo svoj jedini Vimbldon.

Gledao je tako stari Bob i ove nedelje fantastično uzbudljivo finale između dvojice od tri najveća u istoriji tenisa. I kad je kod rezultata 2-2 u setovima, nakon brejka u petom setu za 8-7 Roger Federer – baš kao da nije sredovječni Švajcarac s trideset osam na grbači, već američki fićfirić s dvadeset dve – nakon četiri sata i deset minuta iscrpljujuće igre sa dva uzastopna asa probio Novaka Đokovića, stigavši do 40-15 i dve meč lopte, starom je jenkiju zaigrao brk.

Ovaj put, međutim, brk je vukao na drugu stranu. Previše je podsećalo na onu nedelju. Jednako se taj mali Srbin ironično smeškao londonskoj publici, koja je jednako aplaudriala na njegove greške i navijala za „svoga“ Švajcarca. Ako igde u svijetu ima živoga čovjeka koji zna kako se osjećao Novak Đoković dok je Federer lupkao lopticom o travu pripremajući se za servis i pobjedu, taj ima barem devedeset tri i živi u Santa Inezu.

Kako se pak, lupkajući lopticom o travu, osećao Roger Federer, zna mnogo više ljudi. Kao i njima, i njemu je – priznaće kasnije – prolazilo kroz glavu ono čuveno polufinale US Opena 2011., i jednake takve dve meč lopte na njegovu servisu, kod 40-15 nakon 2-2 u setovima i 5-3 u petom. Baš kao što mu je i toga dana na Artur Eš Areni morao kroz glavu proći poraz protiv Đokovića nakon dvije meč-lopte točno godinu ranije, u polufinalu US Opena 2010., samo što su te dve bile na Đokovićev servis.

Istina, 2011. je bila Đokovićeva godina, kažu najbolja godina jednog tenisera ikad – prvi poraz u sezoni doživeo je nakon četrdeset i jedne uzastopne pobede, i to od Federera u polufinalu Rolan Garosa, pa do toga dana uzeo osam turnira i dva grend slema, Australiju i Vimbldon – ali u polufinalu US Opena Novak je prvi put te godine ponovo izgledao kao nekad, bezvoljan, rezigniran i pomiren s porazom, praveći ironične grimase prema publici koja je otvoreno navijala za Federera, sarkastično ih pozivajući da mu aplaudiraju još jače.

Samopouzdan poput – hm, nema zapravo u rečniku analogije za Federerovo samopouzdanje – Švajcarac je odapeo servis koji bi u svih prethodnih stotinu i četrdeset godina modernog tenisa bio čisti as. Ne, međutim, i toga dana: oslobođen svih očekivanja, uključujući i vlastita – u onoj vrsti slobode koju Kristoferson naziva drugom riječju za „nothing left to lose“ – Đoković je tu bombu mačjim refleksom vratio u samoubilački, do danas najslavniji forehand kros ritern ikad odigran, nikad ponovljivu dijagonalu koju će veliki Džon Mekinro nazvati „jednim od najboljih udaraca u istoriji tenisa“.

Taj čuveni ritern bio je prekretnica nakon koje Novak više nikad neće biti malodušni Balkanac, Ivanišević 2.0 koji gubi mečeve sa sarkastičnim smiješkom. Nakon njega uzdrmani je Federer drugu meč loptu zabio u mrežu, pa nanizao još dvije neprisiljene greške, i Đoković je uskoro otišao u finale, da protiv Nadala uzme svoj prvi US Open. Do tada, valja se prisetiti, Novak je imao samo tri Grand Slama, a Federer – šesnaest.

Taj, eto, čuveni “D ritern” morao je proći Rogeru kroz glavu osam godina kasnije, u finalu njegova privatnog turnira, dok je lupkao lopticom o travu pred servis za pobedu, svoj deveti Vimbldon i neverojatni dvadeset prvi Grand Slam. Na svojoj strani imao je sve – dve meč lopte, servis kao u najboljim danima i petnaest hiljada gotovo fudbalskih navijača na tribinama – ali bilo je sve to previše slično onom polufinalu 2011., mnogo sličnije nego što bi Roger hteo. Na svojoj strani, međutim, imao je i zakon: Falkenburgov zakon kaže da još od Johna Bromviča 1948. niko nikad nije došao do meč-lopte i izgubio finale. A zakon, to svi znaju, najbolji je saveznik Švajcarca i Engleza, i najveći prirodni neprijatelj Srba i Balkanaca.

Što je najbolje od svega, Federeru je na prvu meč-loptu ušao prvi servis, kojega je do tada u meču držao na izvanrednih osamdeset posto, pa ipak ga je Novak vratio duboko u Federerovo polje, prisilivši ga na aut. Što je još najboljije, prvi servis Rogeru je ušao i na drugu meč-loptu. Ovaj put, međutim, Novak ju je vratio još bolje i dublje, cijelih osam godina duboko u prošlost: nakon Federerove paralele u Đokovićev kut, ovaj je iz trka – da, baš kao 2011. u finalu US Opena – poslao forehand cross u suprotne rašlje, i Federeru više nije bilo povratka.

Falkenburgov zakon opasno je bio ugrožen, ali Englezi su smislili novi. Nakon prošlogodišnjeg polufinala, kad je Kevin Anderson nakon šest i po sati igre i 26-24 u petom setu pobijedio maratonca Johna Iznera – koji i sam drži Vimbldonski i svetski rekord sa jedanaest sati i 70-68 protiv Mahuta 2010. – u Ol Ingalnd Launu tennis and Kriket klubu smilovali su se teniserima i objavili revolucionarnu odluku o taj-brejku nakon 12-12 u petom setu. Da nisu, to danas znamo, Federer i Đoković igrali bi do dana današnjeg.

Ovako, novi je zakon na kraju presudio taj povijesni meč, u kojemu je Švicarac bio bolji u svakom pojedinačnom segmentu meča: imao je bolji postotak i prvog i drugog servisa, više gemova i više poena, te dvostruko više brejkova i nevjerojatnih četrdeset winnera više. Jedino u čemu je Đoković te veličanstvene nedjelje bio bolji, jest – tie-break. A nakon prvog i trećeg seta, novi zakon sada mu je dao priliku i u petom. Kakav previd organizatora! Kao da su Đokovića pitali mogu li, eto, nešto napraviti za njega. Najzad, i on sam jedva je čekao, pa je nakon 6-6 u petom setu pitao glavnog suca nakon kojega se točno rezultata po novome igra tajbrejk „Twelve-twelve“, odgovorio je ovaj. Cijeli još jedan set. Bit će to duga nedjelja.

I bila je. Do 12-12 meč je trajao četiri sata i četrdeset osam minuta, točno u minutu izjednačivši rekord onog epskog finala Nadala i Federera iz 2008. Sve dalje bio je bonus. Gledali smo prvi tajbrejk petog seta u celokupnoj istoriji Vimbldona, i odmah smo ga gledali u finalu: možda i najboljem, a sigurno najdužem u celokupnoj istoriji Vimbldona. Kad je konačno, desetak minuta kasnije, pogodio onu veličanstvenu paralelu za 6-3 i tri meč-lopte, Đoković je galantno uzeo samo jednu, ostavivši dvije za sljedećih sedamdeset godina, nekome kome će više trebati. U osam i deset uveče, nakon gotovo točno pet sati igre, nije tako završio samo jedan od najboljih mečeva u povijesti igre: završila je i cela jedna, sedamdeset i jednu godinu dugačka, Falkenburgova era.

Sada, naravno, znamo – uvek i bez ijedne greške mi ovde naknadno sve znamo – da drugačije nije moglo ni smelo završiti. Sada to zna i stari Amerikanac iz naslonjača u onoj kalifornijskoj vili. Kao u starim crno-belim filmovima, namreškala mu se slika na televizoru i vratila ga u prošlost, pa mu zaigrala brkom. Da Britanija okupira Srbiju – pomislio je s istim onim dobro očuvanim ironičnim smeškom – možda bi i Đoković u Vimbldonu dobio aplauz.

Dugo je, eto, čekao, punu sedamdeset i jednu godinu, i vredilo je. Život je jeb**o dugačak, ali ponekad baš lijep. Konačno, da nije malog Novaka, ko bi se – osim medicinske sestre – ikad setio starog Roberta Boba Falkenburga iz Santa Ineza, holivudskog fićfirića koji je onomad spasio tri meč-lopte i Kraljici Majci pred napudranim nosom uzeo Vimbldonsku kantu, pa otišao u Brazil praviti hamburgere i igrati golf?

Boris Dežulović

Izvor: N1 Hrvatska

 
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Balada o Bobu Falkenburgu

  1. Душко Јевтовић

    21/07/2019 at 14:47

    Одличан текст, што ретко могу рећи за чланке о спорту. Али чињеница да је Новак после 71 године први тенисер који је у финалу Вимблдона победио после неуспеле меч лопте противника (чак две, које је успео да спасе и то на противников сервис) његовој победи даје значај који (пре сазнања ове чињенице) није имала. Статистика понекад зна да отркије запањујуће податке, који затим указују да је играч постао легенда.

    Након овога, Ђоковић је заиста највећи тенисер, који заслужује дивљење.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.