Ulogujte se / Kreirajte profil

Radije ne bih ili Bartlbijeva strategija i fudbal

Mladi, osamnaestogodišnji službenik jedne monarhističke države, Etjen de la Boesi, 1548. piše čuveni traktat Rasprava o dobrovoljnom ropstvu. Ovaj traktat plod je nastojanja autora da pokuša da odgovori na pitanje kako je moguće da se većina stanovnika bespogovorno pokorava jednom čoveku, a da uz to i želi da mu se pokorava i da mu služi?     

                                              

Ovaj mladić nalazi da to nije tako zbog moći vladara, nego samo zbog toga što sami podanici sebe pretvaraju u podanike koji dobrovoljno služe tiraninu. Šta drugo mu je onda preostalo nego da zaključi da su ljudi dobrovoljni robovi. Ali ako je tako, onda je pitanje ukidanja ropstva lako rešiti. Prvi čin upražnjavanja slobode preklapa se sa činom odbijanja poslušnosti tiraninu. Za Boesija, stvar je veoma jednostavna:

Budite odlučni u tome da ne želite više služiti i – eto vas slobodnih.

Mladi Boesi, čiji spis je sačuvan zahvaljujući njegovom velikom prijatelju, čuvenom Mišelu de Montenju, ukazao je na mogućnost da se nedelovanje, odnosno odbijanje da se deluje pokaže kao čin otpora koji može da bude delotvorniji od samog delovanja. Još je Aristotel u Metafizici konstatovao da je u samu mogućnost upisana i mogućnost da se ona ne ispoljava. Samo zato ona i jeste mogućnost. Filozof iz Ženeve, Žan-Žak Ruso, pak, u jednom trenutku donosi odluku da odustane od pravljenja bilo kakvih planova i da se posveti prostom uživanju u proživljenom trenutku i čistom osećanju postojanja. Obrazloženje svoje odluke dao je u svojim čuvenim Sanjarijama usamljenog šetača. Zar Rusoovo povlačenje iz sveta ne može biti tumačeno kao čin otpora protiv dobrovoljnog služenja tiraniji prosvetiteljske apsolutizacije ideje napretka koja će kulminirati nakon industrijske revolucije, koja je dodatno ubrzala voz napretka pretvarajući  proklamovanu ideju u zbilju kapitalističkog sveta zahuktale proizvodnje.

Protiv sveta zahuktale proizvodnje ustaje i prvoborac nemačke romantike, veliki teoretičar ironije, Fridrih Šlegel. U svom romanu Lusinda kroz usta jednog lika on se se pita u čemu je smisao neprekidne i neutažive težnje za progresom ukoliko nema mesta za odmor, a cilja samog progresa nema nigde na vidiku? Za njega nije bilo sumnje u to da prazna, nespokojna i uznemiravajuća aktivnost jeste oličenje varvarizma. Modernu industriju i njoj primeren ideal utilitarnosti on tretira kao anđele smrti koji svojim vatrenim mačevima čoveka sprečavaju da se vrati u Raj. U laganoj, otmenoj i svetoj spokojnosti istinske pasivnosti on vidi lek i spas za čovečanstvo ogrezlo u zahuktalom progresu bez smisla.

Najviši i najsavršeniji način života mogao bi da bude ništa drugo do čisto vegetiranje.

U dvadesetom veku  Rusoove i Šlegelove zamisli obnavlja i nemački filozof marksističke provenijencije Teodor Adorno. U jednom od svojih fragmenata  iz oštećenog života, pisanih u vreme dok je do kraja prosvećeni svet sijao u znamenju trijumfalnog zla nacističkog pakla, on ustaje protiv večnog vraćanja jednog istog zakona proizvodnje koji svagda izaziva suprotne efekte od onih proklamovanih, planiranih i očekivanih; pokrenut s ciljem uklanjanja bede i stvaranja bogatstva ovaj zakon zajedno sa bogatstvom jednih reprodukuje bedu drugih. Adorno polaže nade u to da će istinitom društvu možda „dojaditi razvoj“ pa će ono „zbog slobode ostaviti neiskorištene mogućnosti umjesto da se pod zabludjelom prinudom sruči na strane zvijezde“. Adorno na ovaj način izriče jedno jasno Ne upućeno radinosti, planiranju, želji za posedovanjem i potčinjavanjem! Za ovog mislioca velikog odbijanja sasvim dovoljno je sledeće: 

Rien Faire comme une bete, (biti kao životinja) ležati na vodi i u miru gledati u nebo, ‘biti inače ništa, bez bilo kakvog daljeg određenja i ostvarenja’ moglo bi stupiti namjesto procesa, činjenja, ostvarivanja i tako istinski iskupiti obećanje dijalektičke logike, uliti se u njen praizvor.

I njegov saborac iz franfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, Herbert Markuze, zalagao se za jedno Veliko odbijanje da se učestvuje u delovanju kapitalističkog sistema koji proizvodi ljude jedne dimenzije. To je bio „poziv pojedincima da odbiju saradnju sa ubitačnom ekonomijom i društvenim sistemom“(Džekobi). Danas savremeni filozofi, poput Đorđa Agambena, Majkla Harta i Antonia Negrija, u liku pisara Bartlbija iz istoimene pripovetke (Pisar Bartlbi) američkog pripovedača i romansijera Hermana Melvila, vide jednu moguću paradigmu otpora. Bartlbi je pisar u jednoj advokatskoj kancelariji. O njemu i njegovom životu ne znamo ništa. On uredno izvršava svoje obaveze sve dok jednog trenutka ne počne da odbija da izvršava bilo kakva naređenja, pri čemu odbija da daje bilo kakva obrazloženja za samo ovo odbijanje. Jedino što čujemo od njega je rečenica „I would prefer not to“, odnosno Radije ne bih! A prema Džonu Holoveju, u svetu baziranom na pretvaranju delovanja u rad, odbijanje da se bilo šta čini može da predstavlja vid otpora.

Fudbaleri Borca

Dakle, ako je verovati nekim starim ali i savremenim filozofima, možda bi korišćenje mogućnosti da se ne iskoristi mogućnost koja se poseduje, zapravo odbijanje da se bilo šta radi, moglo da predstavlja jedan mogući način suprostavljanja nečuvenoj moći zahuktale kapitalističke mašine koja ljude pretvara u sopstvene podanike koji delujući bez zastajanja i razmišljanja zapravo bespogovorno rade za račun neprestane akumulacije kapitala koja je sama sebi svrha. Međutim, možemo se pitati da li bi svaki takav čin odbijanja učešća u neslobodnom svetu predstavljao samo neku vrstu individualnog otpora i ličnog spasenja pojedinaca. Pa ipak, zar ovakav čin velikog odbijanja ne bi mogao da bude produktivan ukoliko bi bio upražnjavan kolektivno. Jer, nije stvar u tome da jedan bude slobodan, nego je stvar u tome da slobodni postanu svi. Možda nas iskustvo Gandijeve borbe protiv britanske Imperije, a za nezavisnost Indije od te Imperije, metodom pasivnog otpora, koja nije bila ništa drugo nego upravo čin odbijanja da se čine određene stvari, poučava tome da je ostvarenje ovakve mogućnosti kolektivnog otpora odbijanjem da se deluje zaista moguće. Možda tako i proleteri svih zemalja treba da odbiju da bilo šta da rade i da se umesto toga opuste, kako je to preporučivao anarhista Bob Blek. Jer, kako nam to sugeriše Etjen Balibar, jedan od najvećih propuštenih susreta XX veka jeste susret dvojice njegovih najvažnijih revolucionarnih teoretičara i praktičara: Vladimira Iljiča Lenjina i Mahatme Gandija.

Da je kolektivni čin odbijanja zaista moguć, to još jednom potvrđuju neki primeri koji dolaze iz savremenog fudbala. I u tome svakako ima nečeg paradoksalnog. Jer, teško da danas u svetu postoji eklatantniji primer dobrovoljnog ropstva od savremenih fudbalera, zapravo sportista uopšte. Savremeni fudbaleri ropski pristaju na sve što im nametnu logika kapitala i vladajuće strukture moći koje u njegovo ime upravljaju fudbalom. Oni bespogovorno prihvataju sistem takmičenja koji predviđa odigravanje velikog broja mečeva u toku jedne takmičarske sezone, mečeva koji zahtevaju ulaganje velikih psihofizičkih napora. Pri svemu tome od njih se zahteva da na svakom takmičarskom susretu daju svoj maksimum i da odigraju kvalitetnu utakmicu kako bi zadovoljili želje publike i sponzora. U ligama slabijeg kvaliteta, ili u fudbalskim takmičenjima na nižim takmičarskim nivoima, neretko dolazi do toga da se fudbalerima ne isplaćuju plate koje su zaradili treninzima i nastupima za klub u kojem igraju fudbal.

Gandi i Lenjin

S druge strane, protesti i štrajkovi fudbalera kojima bi se suprostavili kršenju njihovih radnih prava predstavljaju pravu retkost. Ali svaki put kada do protesta ili štrajka fudbalera dođe na delo stupa ukidanje stanja dobrovoljnog ropstva kroz akt ispoljavanja mogućnosti da se bude slobodan. I svaki put kada se to dogodi pokazuje se da je za ispoljavanje slobode potrebno veoma malo. Dovoljno je samo to da fudbaleri odbiju da nastupe na utakmici. Upravo to s vremena na vreme učine fudbaleri niželigaških brazilska klubova koji naprosto pre početka meča koji treba da se odigra, sednu na travu. To su na utakmici protiv Spartaka u Subotici, u jednom trenutku učinili i fudbaleri Borca iz Čačka. Nedelovanje se ovde iskazuje kao jedan oblik delovanja. Fudbaleri u štrajku tako nisu uradili ništa drugo nego do to da su odlučili da pokažu da ne žele da iskoriste mogućnost da igraju fudbal i tako pokažu da je to samo mogućnost i ništa više, i da samo od njih zavisi da li će odlučiti da ispolje svoje mogućnosti. Kada bi veći broj fudbalera to učinio, kapitalistički sistem svetskog fudbala bio bi pred kolapsom. Jer, prema sociologu sporta Gariju Vanelu nema sumnje u to da čitava ekonomija sporta u krajnjoj instanci zavisi od same sportske izvođačke prakse, odnosno od nastupa sportista na sportskim terenima. Bez njih, ona bi prestala da postoji. U svakom slučaju, u gestu fudbalera niželigaškh brazilskih timova i fudbalera čačanskog Borca sustiče se čitav koloplet ideja o otporu koje su nam ponudili veliki mislioci.

Francuski filozof Alen Badju piše o vezi između Sv. Pavla i Fridriha Ničea, koji bi inače trebalo da po svemu predstavljaju totalne antipode. Sv. Pavle je pisao da gospod dolazi tiho, kao lopov u noći. A Niče je pisao da veliki događaji dolaze na golubijim nogama. Revolucija u fudbalu mogla bi da počne tiho, veoma tiho, kao lopov u noći koji u kuću provaljuje hodajući golubijim nogama. Za nju je dovoljan jedan bartlbijevski gest. Nije li upravo ono što su radili brazilski fudbaleri u štrajku eklatantan primer primene Bartlbijeve strategije koja prema filozofskim tumačenjima predstavlja jednu moguću strategiju otpora. U trenutku kada su trebali da počnu utakmicu oni su seli na travu i praktično pokazali da nisu radi da nastupe. Možda bi Revolucija u fudbalu i svetu mogla da počne s jednim bartlbijevskim I prefer to not, Radije ne bih!

Za P.U.L.S.E Milorad Gačević

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.