Бата Михајловић 1923-2011

Бата Михајловић 1923-2011

‘Примећујем да се све апсолутно променило, нешто се десило и жене су дефинитивно победиле, јаче су од мушкараца, то је свуда тако, и у Паризу и у Београду, мушкарци су заслужено постали слабији пол. То видим као неку вишу правду, због свега што су мушкарци као владари света учинили планети”, каже наш прослављени српски и париски сликар Бата Михајловић, на самом почетку разговора за ”Правду”, а на питање шта примећује када из Париза дође у Београд. О сликарству је свакако тешко писати, Батином још теже, па са правом његов пријатељ, песник Матија Бећковић каже: ”Шта и како слика Бата Михаиловић није лако рећи, али да је он велики светски сликар – није тешко видети.”

Зашто? Шта се променило око Вас или у Вама?

Нешто има, доминација запада је направљена преко католичке цркве, јер су они добијали подршку цркве када су убијали те јадне народе широм света, незаштићене, и сад беле жене праве усне као црнкиње, преправљају своја тела да личе на њихова, све се променило, што се тиче жена. Нешто се мења..рецимо, Чарлс Симић је био недавно у Београду, ми смо добри пријатељи, срели се трећег дана, имао је нека два састанка, видим да му је било врло досадно, па ме позове у шетњу по Београду и каже ми – Бато, толико ми је лепо сад у Београду док се шетам, па мислим, што се не би вратили, деца су нам порасла, ћерка се удала, толико ми је лепо овде, био је одушевљен. Нешто се тамо на западу невидљиво, али јасно променило, нека се чудна правда дешава, нема смисла да један човек, звао се он Мика, Ђока, Буш, баца бомбе на децу по свету, па не може то тако, не иде, немогуће је.

У чему се огледа конкретно та криза запада коју примећујете?

Мислим да природа интервенише, човек мора да поштује, мора да верује да можда није он та права реалност, можда је она друга ипак права? Мора да има неку врсту стидљивости на тему шта је шта, кад је у питању људска срећа, несрећа, живот, смрт, љубав, поверење, мора да верује да не зна довољно и да се некад уздржи. Међутим, западна цивилизација је преко цркве добила то охрабрење да они све могу и знају, да без милости одреде која је религија добра а која није. Мислим да су они помало инспирисали и ове Шиптаре јадне, зато што им смета Византија, смета им порекло другог духовног понашања на просторима које зову цркве. Код нас је све у тој тамно плавој боји, па је као васиона кад се уђе у цркве, па онда они мали прозори, мирише тамјан, босиљак, свеће, звук природе, певају људи, некако тај наш део неба има неку топлину. Богородица је баш мајка и сестра и све, док су на западу Богородице доста лепе, чак су и нашминкане, затим су ту наши свеци, али увек ту има и неки мали ђаво на мердевинама, свега има, и љубави и мржње и среће и несреће, хорови, све је ту у нашим храмовима, цела људска драма. На западу су цркве кичерске, да не употребим другу реч.

Још сте на релацији Париз-Београд. Где сада више волите да будете?

Јесам, и све ми је теже. Највише волим у авиону, онда сам миран, сви ме већ знају, као код куће сам. Велика је разлика између града и села, и Французи све више одлазе на село да живе, и они су као Срби, углавном пореклом са села, то је нова ствар. Овде волим највише на селу, водим већ неколико година ту сликарску колонију у Рашкој (Рашке духовне свечаности), поред манастира Градац који је подигла Јелена Анжујска. Било је ту сликара и сликарки из разних земаља ( Америка, Русија, Италија, Француска, Јапан), ја мало закаснио на отварање, долазим, чујем певање се чује из те школе где је смештена колонија, видим нико платно није ни такао, кажу ми – Бато, пусти, не дирај их, види како уживају, певају, кувају ту са нашим женама. Сликарке иду сваки дан у манастир, па научиле и крсте се на наш начин. Колико жене имају неку дубљу моћ пристајања да ништа не знају и да се не стиде због тога, него напротив, добију чак и осмех на лицу. Јадни мушкарци имају осећање да све знају, схватају себе јако озбиљно, зато су жене толико лепше од њих, када се жена насмеје, то је рај, а мушкарац кад се насмеје, то је такав изузетак… Наше куварице тамо су тако лепе, сређене, толико су се зближиле са сликаркама, толико се међусобно поштују, кад су се растајале, то је било опште плакање. Како мрднем из града, тако се боље осећам, волим и Шпанију, тамо има нека веселост и озбиљност истовремена, кад је душица осунчана, ваљда су и људи такви. У Белгији на пример не бих могао да живим ни минут, ни у Шведској, тамо сам излагао, али сам једва чекао да одем.

Процес глобализације иде својим током, али све више људи се опире унификацији. Колико је код нас Срба одмакао тај процес?

Вероватно не могу да будем објективан, али има тога. Одлазећи у Рашку, приметио сам да су људи тамо почели да праве хотеле, они богатији наравно, па је све то направљено тако светски, тако раскошно. Питам једног од њих – јеси ли ти ишао негде по свету па то видео? Он каже – ма не, ја сам паметан, наш човек. Труде се још увек да угосте – како су се господски понашали са тим сликарима и странцима, ми можда не волимо толико једни друге, а странце на неки начин Бог зна колико поштујемо. То нам је остало ваљда – путник намерник, укорењено је то. Ја волим да одем тамо у једну праву сеоску кафаницу, скромну, држе је отац и кћер, испод манастира, мирно, тихо, тамо се осећам као у рају. Иза се чује манастир Градац, знам да јој је послат у мираз да нас покрштава (Јелени Анжујској), а она је изабрала да се покрсти у наш свет и направила манастир. Толико ме све то ипак охрабрује, чаробно је место, људи су дирљиво добри, господствени. Има у људима овде још увек нека душица, непотрошена, неиспрљана ваљда.

Како гледате на проблем Косова и Метохије, притисак је огроман, где је решење?

Мислим да би католичка црква могла озбиљно да се анализира, да се утврди њена кривица у односу на толике промене на кугли земаљској, освајање туђих простора и рушење туђих светиња, уништавање туђе вере, туђег достојанства..КиМ је само дошло на ред, ја то тако схватам. Раније није било тако интересантно, доле је била Грчка, ње су се мало бојали, била им је конкурент, међутим одједном је Србија дошла на ред, да се и то ако може једноставно ”прочисти” из Европе. Запад је ипак успео да све друге около малтене покрсти, и Пољаке, Чехе, остале Словене и сад је ред на нас. При том злоупотребљавају један народ који раније није тако рушио светиње, муслимани су већином поштовали туђе светиње, тек сада је то масовно, систематски, организовано. Снаге КФОР-а су тамо плаћене да не штите светиње. У питању је иста прича – завади па владај и успели су сигурно, откуд Америка има толики интерес да се тако бестидно ту меша? Успели су да један народ дигну на ниво моћног, а Србе који су у два рата били њихови савезници и дали огромне жртве, прогласили за једине злочинце на Балкану. Срамота, а наши људи на власти се стално извињавају Западу, њихова политичка солуција је да се стално извињавају, и сад су дошли до краја, јер Запад више ни не интересује шта они мисле, и да се није мало умешала Русија, ко зна шта би већ било, само је питање колико ће моћи да утиче и како. Доћи ће дотле да се опет праве поделе, озбиљне поделе по том питању у самој Европи, а у питању су људска бића, како их није стид?

Спремате ли ускоро самосталну изложбу у Београду?

Изгубио сам жељу за тим у овим тренуцима који су тако тешки и тужни да се поднесу, ова ситуација у којој се налазимо, првенствено са КиМ, али све је тако, нетрпељивост, неки људи у центру града који демонстрирају нешто антисрпски. Не могу да ухватим никако у чему је ствар, зар није истина то што ме срамота да понављам – па ми смо огроман број људских душа изгубили борећи се за ту Европу, па је ли могуће да ова дечица треба да плаћају то као грех? Не знам зашто, али ми је тај бизнис постао велики себичлук, имам осећање да постајем неки мали материјалиста који једино кроз количину новца у џепу или банци себи дозвољава осећање да је неко или нешто, што има више пара мисли да је неко, а не зна да је сваки мајмун од њега паметнији и дубљи. Због тога ми се моментално не прави изложба, мислим чак да постоји један велики број људи који су јако депримирани овом ситуацијом, да јако тешко живе, незаслужено тешко. Гледам ових дана, раде људи око поправљања ових улица, па седе у подне, мало нешто мезете, једу, тамо код мене на Чубури. Симпатични људи, видим насмејани, а то су тако бедне суме за које они раде, а то је посао и по, па сам купио неко вино и рекао – немојте да се љутите, донео сам вам ово. Они гледају, нисам обучен како они замишљају председнике или шефове, па питају – што то радите? Па зато што вас видим да ту једете, а и ја мало волим да попијем, па ћу кад се вратим, када ви једете, да седнем мало са вама. Прошло је неколико дана, и неко ми виче из те рупе, ја већ и заборавио, млади људи, скромно обучени, лепе главе, паметне очи, кажу – господине, хајдете, ми смо попили пола и добро је вино, али ово чувамо заједно са вама да пијемо. Можете да мислите, то нема нигде, имају достојанство, имају све и мени је то толико пријало, то што сам са њима пио.

Често слушамо како су Београђанке лепе, шта каже Ваше сликарско око?

Изузетно су лепе, имају диван осмејак, а волим и Рускиње и Францускиње. Францускиња се смеје и лаже, Рускиња се не смеје уопште, а када се насмеје, онда сигурно не лаже. Ту је разлика, а имају нешто слично, неко осећање апсолутног достојанства, мислим да је тешко да их човек купи тек тако. И још нешто – кад су заједно, тако се уважавају, тако су топле, нема ривалитета, тако су опуштене и природне. На жалост, за наше жене се то не може рећи, јер имају тежак живот, пуно посла, пуно раде, све је на њима, оптерећене су, али примећујем да се ослобађају, све је више насмејаних, хвала Богу..

Многи млади људи одавде ипак желе да оду на Запад, у Европу, а Вама изгледа да овде упркос свему има више живота?

Европа мора да пати једно време да би могла да се смеје, да се радује животу. Има лепе градове, има све, био сам у тој Белгији, све је лепо, дивне куће, дивни паркови, дивни градови, али нема људи на улици, само некад неко вири иза тих скупих завеса, пустош једна. Никад нисам био толико оптимиста као што сам сад, а можда сам оматорио, можда човек постане скромнији, мада немам осећање ни да сам глупљи ни паметнији. Никад нисам имао осећање да су године мера нечега, међутим, имам разлоге и да сам несрећан због нечега и то не због себе лично, ја сам увек сликао пуног срца и имам неку радост кад схватим да сам сликар и дан-данас. Када седим некад сам у Паризу или овде и ноћ је, јер уживам да сликам ноћу, толико сам срећан да су ми сви аутомобили исти, људи исти, чаробно нешто, као да сам са оне стране реалности. Поред свих ових речи које употребим када причам како се поједини људи данас понашају свемоћно, злочиначки, опет сам оптимиста, нека виша правда се дешава, ипак. Има духа, има душице, ту је снага.

Маја Радонић

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E