Ulogujte se / Kreirajte profil

Бегуни – Олга Токарчук

Олга Токарчук, „Бегуни“ или нема власти над покретом“

Роман Бегуни зрело је дело пољске списатељице Олге Токарчук (Olga Tokarczuk), чије име је веома познато на светској књижевној сцени, док у Пољској већ дужи низ година заузима једно од најзначајнијих места. Необично структурисано, писано рафинираним стилом, ово је дело својеврсни колаж записа насталих на разноразним путовањима, како оних написаних на брзину, на аеродрому, у неком превозном средству, у хотелској соби и ресторану (у покушају да се изненада ухваћена мисао, слика, утисак, стих, не изгубе и заувек забораве у вреви догађаја који следе), тако и оних који су настали истраживањем и промишљањем виђеног и доживљеног, исказаног у дужим, наизглед самосталним целинама. Те цртице повезане су истом основном мишљу, која од овог колажа чини неку врсту светих списа једне поново васпостављене секте, без свештеника и хијерархије, секте путника, бегунаца, људи који енергију не црпу из земље већ из непрекидног кретања.

…ја сам антиантеј, моја енергија извлачи се из покрета – из трускања аутобуса, из брујања авиона, из њихања трајекта и возова.

Те цртице, надовезане једна на другу, поступком који ствара дело које би се у прошлости тешко могло назвати романом (а свакако не може бити ни путопис), доносе нам књигу несумњивих књижевних квалитета. Путници који са њом крећу на пут морају бити припремљени не само на лаке прескоке из епохе у епоху, већ и на чињеницу да ни почетак ни крај пута нису унапред зацртани, већ је у средишту бегунске религије управо супротно: ходочашће и бег су једно исто.

Олга Токарчук

Олга Токарчук нас је већ једном обдаровала таквим необичним колажом, књигом Дневна кућа, ноћна кућа, која је структурисана веома слично роману Бегуни. У питању је једна врста дневника у коме равноправно место налазе есеји, приче о прошлости и садашњости једне области у Пољској, њених незнаменитих али зато необичних становника и њихових светиња. Ту су затим снови, који чине везивно ткиво саме књиге Дневна кућа, ноћна кућа, биљни и животињски свет поред којег се иначе пролази као поред декора, научавања о Богу која се удаљавају од званичне религије… Оно што карактерише колаж јесте поглед изнутра: ауторка је уроњена у свет о којем пише, није његов пуки посматрач, неокрзнут збивањима која покушава да разуме, већ је судионик, сусед, сусањач који открива да се и снови убиру на једном заједничком извору.

Између ове две књиге сличне структуре је довољно дуг временски период и много исписаних страница. Прва је књига објављена 1999. (код нас преведена 2002. године), а Бегуни следе тек 2007. год. (код нас 2010. године; обе књиге у преводу Милице Маркић). Ауторка се враћа једном већ опробаном начину, који јој омогућава да се изрази на њој својствен и природан начин.

У Бегунима такође препознајемо поглед изнутра и налазимо одјеке које путовања за собом остављају у духу навикнутом да бира и бележи све оно необично, срасло на чудан начин, па чак и застрашујуће, од чега смо спремни да скренемо поглед трудећи се да фалсификујемо истину о свету и нама унутар њега. Као што су у књизи Дневна кућа, ноћна кућа снови везивно ткиво које нам омогућава да употпунимо своја знања о свету, тако су то исто у књизи Бегуни – путовања.

Да ли је могуће прецизно одредити термин – путовање? За разлику од Енциклопедије лексикографског завода из давне 1966. године, која о путовању нема ниједну одредницу, чланак који нуди Википедија (Wikipedia) на српском језику садржи чак две реченице које дефинишу тај феномен: „Под путовањем се подразумева краткорочна промена локације (авионом, бродом, возом, аутомобилом), у пословну или туристичку сврху. Писани или снимљени запис о путовањима се обично назива репортажа.“ (У Пољској је, напротив, одавно присутно писање о путовањима: Дневник путовања по Европи 1677 – 1678, Теодора Билевича, Перегринације по Европи 1607 – 1613, Јакоба Собјеског итд.) Убеђење у нетачност, непотпуност, па чак и неозбиљност таквог дефинисања указује да се на то питање не може једнозначно одговорити. Чак и најједноставнији одговор (онај који не узима у обзир да се под путовањем може подразумевати и штошта што не значи промену у простору) подразумева могућност да се промена места врши у циљу учења, упознавања других места, настањивања, сусрета, размене, а тек затим бекства, разбијања колотечине једноставног и монотоног животарења. У прошлости је један од важнијих разлога путовања био (поред потребе за стицањем другачијих знања) ходочашће. Преиспитујући своја сазнања о далекој прошлости, уверавамо се у то да чак и путовања у циљу трговања нису искључивала учење, нова искуства и самим тим онеобичавање живота, који је на тај начин избегавао распад и дегенерацију, узроковане статичношћу. Но, сам циљ таквих путовања унапред је ограничавао опсег искустава и знања која ће се на путу стећи и у великој мери искључивао другу, важнију, религиозну димензију путовања. Бити трговац значило је бити вешт и одважан; бити ходочасник значило је то исто, али у далеко већој мери. Осим тога, ходочашће је увек подразумевало приближавање некој великој истини, и то не само у простору, већ и у духу. Циљ је био да се постане оно ка чему се иде, да се у томе учествује, да му се приступа са циљем да се буде његов део. То је својеврсна предаја без принуде, одређени акт иницијације. У ходочашћима на која нас води Олга Токарчук, циљ ходочашћа је (по речима саме ауторке) увек други ходочасник. Он је, дакле, врховна светиња. О томе се писало од памтивека.

И зар душа
ако жели да упозна саму себе
зар не би у другу душу
требало да гледа:
и странца и непријатеља у огледалу видесмо.

Јоргос Сеферис (један од песника који су најлепше опевали путовања), започео је овим стиховима песму Аргонаути, један део спева Митска историја. Стихове је скројио према питању постављеном у Платоновом дијалогу Алкибијад. Несумњиво, давнашња је идеја о упознавању душе приступањем другом човеку као крајњем циљу, као сврси путовања, у тежњи спознавања себе самог. Но, Олга Токарчук нас води на сасвим другачија ходочашћа, на упознавање са другим ходочасником, али не са његовом душом, већ са телом, и то телом које није живо, које је распарчано и у медицинским музејима потопљено у растворе ради даљег проучавања. Води нас у музеје воштаних фигура, на предавања која садрже сецирање, упознаје нас са пластификацијом, са истраживањима анатома с краја XVII века, затим нам допушта да посматрамо путовање читаве колекције брижљиво чуваних препарата, као и једног необичног срца које напушта своје тело да буде похрањено на сасвим другом месту него његов власник. Пре него што заустимо да кажемо како нас таква путовања могу испунити језом и дозвати мисао о пролазности и смрти коју покушавамо да одагнамо, сетићемо се можда да су многа ходочасничка путовања вршена ка гробовима великих мученика или подразумевала приступање моштима светаца. Веровало се да део тела светог човека задржава обиље енергије којом је светац за живота утицао на судбине верника, што су приступали светој тајни кроз њега упућеној свету. Такође, да тај део тела, иако одвојен и без животних сокова, и даље може учинити чудо и преокренути нечији живот. Како је могуће да тело, тај механизам који је без живота у себи потпуно безвредан, може понети са собом нешто од душе свога власника? Наиме, религија брине само о души, а са деградацијом тела је помирена, тиме је тело као неодвојиви део човека неправедно ниже рангиран. И због чега је овековечавање тела (мошти, мумије) резервисано само за поједине људе, а не за све?

Сваки део тела треба да има сећање. Свако људско тело – истрајавање. Скандал је то што му се дозвољава да се распада под земљом или се препушта на милост и немилост пламену, спаљује као смеће. Кад би зависило од доктора Блауа, устројио би свет другачије – душа би могла да буде смртна, нашто нам, на крају крајева, душа – него би тело остало бесмртно. Никад нећемо сазнати колико је људски род разноврстан, а свака индивидуа непоновљива, ако будемо тако несмотрено осуђивали тела на пропадање, мислио је.

Ништа нас не може привести другом човеку и свету као што то може тело.

Шта је заједничко цртицама ауторке са аеродрома, из авиона или хотелских соба, са описима настојања која врши научник у покушају да изнађе савршен раствор за веома дуго одржавање тела у нетакнутом стању? На самом почетку књиге ауторка нам износи своје уверење да се све оно што се креће опире распадању. Њен је напор вечитог путника управо и настојање против трошивости тела. Колико је стара потреба да се ка другој души путује као према циљу ходочашћа, толико је старо и упињање да се дефинише и примени поступак којим ће се, коришћењем неке посебне супстанце, очувати тело од коначног распадања. У оба случаја присуствујемо вечитој борби против пролазности, која нам се показује у својим најразличитијим облицима. Један од њих свакако је и записивање. Записати своја путовања значи отргнути их од заборава, отргнути једно место у једном тренутку из огромног ланца незапажених, унапред на заборав осуђених тренутака. То је запис у који је унет мисаони и осећајни свет записивача, сва његова раније искуства, убеђења и заблуде, његови уметнички афинитети, атавизми традиције из које потиче и које се не може одрећи и да хоће. Запис подразумева да ће тренутак који је овековечен ући у корпус ствари доступних и другима да на њима граде своја убеђења и заблуде, као и да ће у будућности, ма како био „искривљен“ оком појединачног посматрача, представљати сведочанство о једном времену. Посматрањем костију у једном од музеја који (можда невољко, неприпремљени) читајући обилазимо, ауторка нам саопштава своју несигурност у трајност тих записа:

Каква је, дакле, постојаност папира у поређењу с костима? Требало је од почетка писати на костима.

Кости дозвољавају да се прочита много од онога што је одређивало живот њихових власника. Болести, ломови, насилне смрти, прерани прекиди раста или живота, погрешна срастања, сведочанства вишегодишњих трпљења, део су тога. Ипак, остаје отворено питање јесу ли записи на костима речитији од оних које предузимају записивачи на хартији, у покушају да сачувају ужасе кривих срастања и вишегодишњих болова, не би ли им на тај начин одузели снагу и онемогућили понављање.

Иако ћемо у књизи бити упознати са радом великих анатома – Фредерика Ројша (Frederik Ruysch) и Филипа Верхајена (Philip Verheyen) – с краја седамнаестог и почетка осамнаестог века, а затим ћемо се суочити са описом смрти и необичне посмртне свечаности једног од највећих композитора класичне музике, Фредерика Шопена (Frederic Chopin), основну мисао изречену у књизи чућемо промуцану из уста једне бескућнице забрађене марамом, која ту своју проповед мрмља лутајући ободом великог града.

Клати се, мичи се, мичи. Само тако ћеш му умаћи. Онај ко господари светом нема власти над покретом и зна да је наше тело у кретању свето, да му измичеш само онда кад се помераш. Он пак влада над оним што је непомично и одумрло, над оним што је безвољно и тромо.

Дакле, мичи се, клати се, њиши, иди, трчи, бежи, чим се зауставиш и станеш дограбиће те његове велике шаке, претвориће те у лутку, овиће те његов душак који има задах дима и издувних гасова и великих сметлишта иза града.Твоју живописну душу приземиће у ситну душу искројену од папира, од новина, и претиће ти ватром, болешћу и ратом, застрашиваће те све док не изгубиш мир и престанеш да спаваш. Обележиће те и уписати у своје регистре, даће ти документ о том паду. Мисли ће ти заокупити небитним стварима, шта да купиш, а шта да продаш, где је јефтиније, а где скупље. Отад ћеш да бринеш о тричаријама – цени бензина и њеном утицају на исплату кредита. Сваки дан проживљаваћеш болно, као да живиш по казни, али ко је извршио злочин и какав и када – нећеш сазнати никада.

Уобичајени је поступак да дворске луде, јуродиви и њима слични послуже аутору да се наруга устаљеним вредностима и истовремено подсети на оне праве, за које је потребно или много више храбрости, или одређена доза лудости, да би се могло живети супротно очекивањима владајућих мерила. Чак и научник Верхајен, који је цео живот провео верујући у снагу ума и ваљаност научних метода, саопштава у једном тренутку: Ја хоћу да знам, а не да се препуштам логици. Такав списатељкин поступак представља њено разрачунавање са непоузданошћу научних метода, које нам, бар у области психологије, приказује на самом почетку књиге. Може то такође бити и својеврсни омаж старогрчким филозофима – киницима, што су још у доба пре нове ере упозоравали на опасности које носи човекова потреба за везивањем за материјалне вредности и почасти. Такође, прича забрађене бегунке је и упозорење о лицемерности изједначавања статичног живота, који прихвата наметнута схватања о вредностима, са добрим, и луталачког живота, који одбија свако згртање али и устројавање, са лошим животом, тако да се моралне вредности готово поклапају са платежном способношћу оног кога посматрамо. Ту заблуду једино могу прозрети они који сами немају ништа и одбијају да се вежу наметнутим правилима.

Једном, одавно, цар је покушавао да реформише свет, али је доживео пораз и свет је доспео право у загрљај Антихриста. Бога, оног истинитог, оног доброг, протерао је из света, судове напуњене божјом моћи разбио, и она се упила у земљу и нестала у дубинама. Али када је проговарао шапатом из свог заклона, чуо га је један праведни човек по имену Еуфемије, и забележио је у себи те речи. Ноћу је бацио пушку, свукао униформу, скинуо обојке и изуо ципеле. Стао је под небом го, ко од мајке рођен, а затим отрчао у шуму и огрнувши горњу одећу , путовао из села у село проносећи ту мрачну вест. Бежите, мичите се из кућа , идите, бегуни, јер само тако ћете се сачувати од лукавог ловљења и замки вражјих. Било каква отворена битка с њим унапред је изгубљена. Оставите своје поседе, одбаците земљу и крените на пут.

Највећи умови и бесмртни пророци у прошлости говорили су ово исто и подстицали људе да их следе и преиспитају живот који живе. Сократ је, посматрајући тезге које су служиле трговцима да продају најразличитија добра, по једној причи зачуђено узвикнуо: „Зар је све ово потребно Атињанима да би живели?“ Источњачка мудрост позивала је на одрицање било чега материјалног, и проналазак новог смисла и нирване. Онај на коме је затим изграђена читава западна култура, узалуд је проповедао исто. Сократ је осуђен на смрт, источњачке мирољубиве културе прегажене са лакоћом од стране оних који су веровали у смисао материјалног, Исус је разапет као и многи његови следбеници који су преносили верно (и сами путујући и одричући се блага и почасти) његову мисао и позив. Ако су сви они говорили истину, ко је тај ко сада влада у свету у коме живимо?

Јер све што има стално место у овом свету, свака држава, црква, свеколика људска владавина, све што је одржало форму у овом паклу, њему је на службу. Све што је дефинисано, што је одавде-донде, што је обухваћено рубрикама, записано у регистрима, нумерисано, евидентирано, заклетвом притврђено; све што је сабрано, погледима изложено, етикетирано. Све што је задржајно: куће, фотеље, кревети, породице, земља, сејање, сађење, надгледање раста. Планирање, чекање резултата, уцртавање распореда, чување реда. Зато подигни своју децу кад си их већ неопрезно родила и полази на пут; сахрани родитеље, кад су те већ несмотрено призвали у биће – и иди. Измештај се далеко, ван домета његовог дашка, ван његових каблова и водова, антена и таласа, да те не би регистровали његови осетљиви инструменти.

Ко се заустави – окамениће се, ко застане, биће прибоден као инсект, срце ће му пробости дрвена игла, руке и ноге биће пробушене и приковане за праг и дрвену таваницу.

Баш тако је пропао онај који се побунио. Засужњен је, а његово тело приковано је за крст, паралисано попут инсекта да би се показао људским и нељудским очима, а нарочито нељудским, јер њима је свако изображавање мило…

Преводитељка ове маестралне књиге, Милица Маркић, објашњава нам овакав књижевни поступак Олге Токарчук: „Код Олге највећи значај има маргина, све што је одступање од правила, што је дефект, аберација, аномалија. Јер, у чијим је очима то нешто аномалија? И ко је тај ко одређује правила, стандарде, норме (овде је сјајна илустрација њен есеј Измишљање хетеротопије. Друштвена Игра – код нас објављен у листу Поља бр. 483). И у књизи У потрази за Књигом, долажење до највеће истине било је резервисано за глувонемог Гоша. То померање, поништавање граница и одступање од прописаних закона оличава Јаков Франк (оснивач секте франкиста), који је још у XVIII веку направио револуцију одбацивши талмудске законе, који ништа добро Јеврејима нису донели; напротив, само су веће патње подносили. Франк је кренуо да окреће свет наглавце. Установио је властити поредак, у којем не постоје више закони брака, држање поста, прописао је слободу телесних спајања, прелажење из једног верозакона у други, мењање имена, мењање територије… До Бога се долази преко различитих религија, говорио је. Долажење до Бога је као пут током којег мењамо ципеле. Главни подстицај за писање романа Књиге Јаковљеве, инспирисане ликом и делом тог јеврејског шизматика, била је за Олгу чињеница да је Франк у Јасногорској Богородици (Црна Мадона у Ченстохови, највећа пољска национално-католичка светиња) видео ни мање ни више него Шехину – Божје присуство у свету, женски аспекат Бога. С обзиром да је то XVIII век, била је то заиста револуционарна идеја, симптом просветитељског духа. Данас, такво запажање не би имало тако револуционарну димензију, али ако би данас, каже Олга, неко рекао да животиње треба третирати исто као људе, да су бића са једнаким правима – е, такав би већ добио по глави. По Олгином мишљењу, потребно је претресати историју, чути и друга предања, изван официјелног поретка. Историја се може и мора реинтерпретирати, јер се времена мењају и данас, када знамо много више него што нам је било приступачно у прошлости, дужни смо то да радимо. Између осталог, и то је био разлог због ког је она табуизирану историју франкиста извукла из нафталина и удахнула јој нов живот, показујући званичну историју Пољске XVIII века у сасвим другачијем светлу.“

Шта повезује Куницког, Ерика и анатома Филипа Верхајена, што ће нам на први поглед измаћи, и оставити нас у запитаности чиме су, којом то нарочитом особином, заслужили место у једној оваквој књизи? Куницки, млади супруг на породичном путовању на необјашњив начин на острву Вису губи супругу и дете од три године. Данима затим траје потрага у коју се укључују и полицијске снаге, моторни чамци, хеликоптери, житељи острва. Ерик (чије право име нам није откривено) морнар је који услед сплета околности завршава већ на почетку путовања у затвору, где са друговима ишчитава књигу Моби Дик Хермана Мелвила (Herman Melville), и уз помоћ ње учи енглески језик, али и преживљава затворске дане, хранећи своју душу сновима и симболима. Верхајен, спречен у својој намери да постане теолог услед несрећног случаја, посвећује се анатомији, веома вешт у цртању, давши науци велики допринос; а предмет који најрадије анализира његова је сопствена, ампутирана нога. Већ из ових пар реченица видимо различитост у судбинама ликова, начину живота, степену образовања, свему што им споља можемо придружити и назвати то идентитетом или најважнијим одређењима за причу о њима. Но, нешто им је ипак заједничко, чак читав низ доживљаја и особина којима их можемо повезати: неизвесност, незнање, анализа, страх… Опсесивна анализа средство је помоћу којег они покушавају да успоставе контролу над ситуацијом у којој контрола евидентно измиче. Куницки, кад престаје да верује у помоћ коју му пружају за то надлежне службе и други добронамерни људи, вади садржај из женине торбе, ређа га и снима, затим га опсесивно проучава у нади да ће пронаћи одговор о њеном и дететовом нестанку. Чак и кад се изгубљени врате, његов страх и неизвесност о томе где су били, како је могуће да их нису могли пронаћи, шта се заиста догодило, наставиће да га прогањају и нагоне на наставак сад већ параноичне анализе, која више и не дозвољава повратак на старо. Ерик са истом опседнутошћу анализира текст који је у затвору затекао. Моби Дик Хермана Мелвила који Ерик тако приљежно чита, не разумевајући у почетку, већ учећи напамет читаве пасусе, постаје за њега оно што је Библија била за Достојевског и безброј других затвореника који о томе нису оставили сведочење. Пасуси из књиге постају средство за тумачење света, начин за комуникацију међу затвореницима која је стражарима нејасна; постају и обећање о будућем богатом, уносном животу препуном авантура. Но, од свега тога остају тек неразумљиве реченице које припити Ерик изговара у кафани. Филип Верхајен, анатом с краја 17. века, истом опсесивном методом приступа бескрајном расклапању свог ампутираног уда, који је у тренутку ампутације сачувао из религијских а не научних разлога. Надао се током дугих година рада, размишљања, цртања, бележења својих мисли (повлачећи се све више од људи, чак и колега, у самоћу свог радног кабинета) да ће му се у механизмима тела које је посматрао открити тајна о човеку и свету. Но, ништа није могло да објасни фантомски бол који се појављивао у оном делу где ноге више није било. Мимо логике, научник пише Писма ампутираној нози, једно од несумњиво најлепших места у овој маестралној књизи.

Опсесија је пак предосећај постојања индивидуалног језика, непоновљивог језика којим ћемо, одважно се њиме служећи, открити истину. Ка том предосећају треба стремити у подручјима која другима могу да делују апсурдна и луда. Не знам зашто тај језик истине једнима звучи анђеоски а другима се претвара у математичке обрасце или нотни запис. А опет, постоје и такви којима се обраћа на веома чудан начун.

Преводитељка Милица Маркић нам и овде открива још једну димензију могућег тумачења овог драгоценог штива: „Ампутирани део тела и фантомски бол с њиме повезан – фигура је, такође, земље која је изгубила део себе, Пољске која је изгубила Јевреје који су срасли с њом, стопили се као нигде у свету у један јединствен организам. Управо су франкистички Јевреји израсли у најбољи део пољске патриотске интелигенције. У свим својим књигама пре Књига Јаковљевих Олга је тек у назнакама откривала своја опсесивна занимања, фрагментарно, у надасве широком тематском опсегу.“

Књига која говори о путовањима као ходочашћу, као позвању, истовремено представља и другу страну – страну која је упад у замку, бегунима намештену да се ухвате и тако се њима поново загосподари из злог центра. Тако на моменте видимо да путовање постаје средство зараде, маркетинга, умањене верзије статичног живота. Многе ствари продају се у минијатурним облицима, чиме се стиче утисак да су намењене патуљцима или деци, недораслима, са којима се путници на овај начин изједначавају, некој другој раси у односу на ону која живи у насељима,. Ту су затим услуге које се могу добити на аеродромима – изложбе, предавања, разне врсте удобности – но све је то површнија варијанта сличних садржаја који се могу добити „код куће“; варијанта садржаја за конзумирање успут, као што су успутна познанства настала у авионима или другим превозним средствима.

Милица Маркић наглашава: „Свет се данас радикално компресовао, све се сужава, своди на минијатурне облике, као што је и у савременим геџетима у којима се могу сместити читави томови енциклопедија. Рецимо, Википедију Олга назива најчеститијим сазнајним пројектом данашњице, у којој свако даје свој допринос и знање тако постаје свима приступачно, није више резервисано само за одабране, који ће касније исписивати историју. У Књигама Јаковљевим лик који заговара овакво становиште (а кога Олга описује са бескрајном симпатијом), је свештеник Бенедикт Хмјеловски, аутор прве пољске енциклопедије; сам се залаже за такву идеју доступности знања за све.“

Затим, ту је путничка психологија, наука која покушава да објасни и контролише све што важи за човека гоњеног жудњом за кретањем (јер то су сасвим други механизми него кад се посматра човек у стабилном контексту). Путничка психологија на тај начин разбија устаљене обрасце, мукотрпно формиране, који човека гледају кроз призму стабилнијих појава у његовом животу (биолошке конституције, друштвених и породичних веза и позиција) наглашавајући несталност тих структура и њихову непуноважност, немогућност да у свету у којем је све у покрету, све у некој врсти жудње и кретања ка нечему, одрже стабилност човековог психичког устројства.

Путници на својим путовањима пролазе једни поред других као поред препарата уроњених у формалин. На такав закључак ауторку нагони аеродромска трака којом људи једни поред других промичу. Но, није ли тако и на местима која су намењена сталном боравку? Зар људи и тамо не пролазе једни поред других, не спознајући ништа сем спољашњости других и Другог, као да је свет ништа друго до гомила дводимензионалних слика у простору? Осећамо само болове сопственог тела и духа, болове сопства, чак и оне фантомске, јер осећамо и оно што (више) не постоји. Је ли могуће порастом знања о Другом утицати и на промену односа према свету, удахнувши му на такав начин интензитет живог који му наш незаинтересовани поглед неправедно узима? Или нас знање и логика још више удаљавају од света? И, да ли пролазност одузима легитимитет свему, те се зато наука, уметност, религија, ничим другим и не баве већ једино питањем очувања нечега што ће избећи овом поништавању?

Греши онај ко мисли да ми, анатоми, прелазимо преко сваке секције тек тако. Понекад, као данас, „лебди“ нешто што зовем „истина тела“. чудно уверење да упркос евидентној смрти, и поред одсуства душе, тело које је препуштено само себи јесте некаква интензивна целина. Разуме се, мртво тело не живи, пре ми је на уму чињеница да остаје у својој форми. Форма је на свој начин жива.

Напор анатома, научника, истраживача, путника, није ништа друго до покушај одржавања одређене форме, форме која обезбеђује трајност, и тиме одузима легитимитет свепрождирућој пролазности. У ту сврху тражи се онај прави раствор, који ће препарату одвојеном за чување обезбедити неограничено трајање. Дакле, тражи се формалин. Или се, у другом случају, тражи права форма, уметничка, која ће трајно сачувати, можда и оживети приказано. Олга Токарчук у Бегунима, колаж техником која нам, поред костура, доноси и све остало потребно ткиво за једну живу, непролазну, а опет вечиту причу, успева у проналажењу праве животодарне форме.

Записиваћемо једни друге, то је најсигурнији начин комуникације, претвараћемо узајамно једни друге у слова и иницијале и овековечавати на листовима папира, пластинираћемо се, потапаћемо се у формалине реченица.

За ПУЛС Јадранка Миленковић

Текст првобитно објављен у часопису ”Бдење

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.