Бела пустиња – За плаву мисао у отварању књиге
Ако сте радознали да претражите хлорофилију тишине са детаљима ураслим у ствари и пејзажне пределе, уз трагања у којима се очас мењају боје и облици, чије мене урастају у речи, а речи у реченице магично одбеглих предела и лица, читајте роман Вјећеслава Берара ЗА ШАКУ СНОВА. Пред нама је штиво расправног трактата о стварању, смело расписано и осмехнуто распусно. Штиво отвара узнемир тишине у којој и зрно песка добија, у пуном убрзању, облик звезде репатице илити звезде падалице с трагом октривалачког знака небеске наплаве. Чим угледамо такву звезду, обичајно, хватамо се за прво дугме и, разуме се, зажелимо да нам се догоди нешто радосно и лепо у животној спекули. Било у коју библиотеку, ту чаробну апотеку сазнања и мудрости, да закорачиш, суочићеш се са отвореном загонетком књиге која није испричано нашла крај, нити почетак бескраја, загонетка у трајању. Управо, и овај роман представља такву библиотеку сажетог бераризма приповедне берзе Вјећеслава Берара, чији упокојени, а у мени још увек живи, његов отац Мирче, и траје постојано, и ја, ево, уписујем од оца ка сину Вјећеславу утиске ревносног читаоца.
Колико је Марсел Пруст трагао за изгубљеним временом толико ће Берар ислеђивати будне снохвате и снове да би некако у словном азбучнику налазио речи за драму која га је снашла. Садржајно, писац је загледан у вечну вртњу времена, догађаје произишле из виолинских кључева, вагоне напуштених станичних перона док стакленим излогом призива срце да шаком снова разгрне заборављене илити загубљене жеље. Све те минијатурности су у макзама сатних казаљки за варијацијије неизрецивог. Боје и мириси речи су у свим наоблакама мисли овога романа јасне. Лепет приповедног галопа написан је без муцавости и млитавости. Наличје мастила сличи пучини гладно беле хартије да би се нашло све то стреловито заривено у тело и масив назван књига, књига као вечно отворена кључаоница којој, канда, нико и неће наћи кључ у песковитој равни вазда пустињског нам живота.
Разуме се, инспирација је дар који се не одбија, и писац, у овом случају, Вјећеслав Берар тај формулар прихвата, и пристаје да га уредно придопуни. Унапред му бива јасно да нађене ликове не окује у некакву форму. Писањем, Берар ће нам отворити кофер насељен разноликим стварчицама.
Опчињеност сатовима јесте евидентна.
Лица се отимају мирисима старих књига. У том бекству већ досањаног упуштају се у замену кућа, системом кључ за кључ, али истина је увек шаренија од сенке. Бекства нема, све је привид само.
Нуволета је идеалиста, сањарско биће које премерава ширине својом омиљеном књигом до последњег словног педља. Никад она вас не би упитала колико имате година, већ које сте књиге прочитали?! Додиром трагајући за сликама Нуволета је загледана у прелазне нијансе.
Уствари, лица су нетремице у непрегледном току мисли, и тако, помало, загубљени, траже се, међу корицама неке ненаписане књиге. Запетљано се отпетљава чаробним триковима мисаоних комбинација. Све те спекуле припадају неком несавршеном времену. Забачено у мислима није одбачено, постаје случај над којим би могао стајати натпис Карирани облаци ошамутног кофеина над шифрованом улицом где оркестар склопљених шалукатри музицира развучене тихо отуђене хармоније.
Многе наше инспирације затичемо у старим књигама. Наличје јаве је у сатним казаљкама које је немогуће свезати у чвор. И кућни зид може бити инспирација која музицира, на додир наших прстију, причом. Роман В. Берара преслишава, не само своју, него и нашу замагљену меморију. Отуда и Скарлет, нимало не личи на себе из сна, украј Нуволете.
Колико тмина упија, толико сјај опија. Оштрине међуречене се укрштено претапају, застају и губе се до недођије. Напуштено се враћа у запуштено и јако утиче на карактер, ако хоћете и на самога читаоца. Позориште очас постаје представа која се губи у засталим сликама искрслим из радионице Салвадора Далија са пуним кишобранским падом из небеса Ренеа Магрита над штафелајем сна украј старог рингишпила. Сан иште јаву. Јава се отима од сна, али, како нам саопштава писац папир чува тајне мога срца, (истргнуто из Нувалетиног дневника), прошлост ме тражи и дозива, а ја сам ту да чујем; како би казао француски лирик модерног сензибилитета Жан-Пјер Фај: говорио сам са већином који су ми приповедали.
Време је лутање, дакле, кључ је у лутању које тражи излаз, кључ је у спознаји лутања. Чуј да би те чули. Приказати минуле контрасти и огрнути их садашњим временом, разоткрити оно иза да би се стало испред, јер прошлост је трајнија од садашњости. Пирамиде су новост садашњости, то су те зачудно варљиве обртнице. У роману, да се послужим одредницом самога аутора: Садашњи тренуци неумитно су клизили све дубље на скали прошлости. Чин писања је још увек неистражен, иза свих рокада и матирања, писање је вазда отворено шаховско поље. Отуда, неизвесност писања се још увек налази у фази цветања. Тајна мастила равна је тајни кишне капи. Лепота приче је у самом приповедању. Лепота уметности јесте и себи сама довољна. Ars gratia artis. Расплет је ту само да стави тачку на то, као кад хоћете да затворите врата за собом. Књижевност је врт уживања… Може и тако, што да не. Одобравам.
Арлекин Армонија није случајан трагалац за жицом виоле као што је и Теодор Сновисни опчињен пером и мастилом, обојица су трагачи за дивотом уметничког чина.
Књига је осет, повратак у сећање. Сећање нема крај, оно је вазда на (пра)почетку, јер је дубоко празно за сваку допуну. Јасних сећања има само у књигама, у тим сећањима се и препознајемо. Ах, та препознавања уписно укњижена. Шта да вам кажем? То је вероватно нека карактерна црта са којом се родимо, управо ту сушт писца Берара, хтели или не, морамо прихватити као битну одредницу књиге. Он нам ни не крије колико јесте залуђен књигама. Управо том богатом снохвату посвећује роман. Ово је књига за смислене трагаче, има се читати на кашичице, много је живота скривено иза страница овога штива. То је тај Волођа, дечак маште разигране. Марно ценим градитеље. Готивим људе који сањаре о томе да остварују свет добре и племените ковине. Окренут сам лицима загледаним у бескрајне литерарне светове. Дивим се тим неимарима којима није тешко да нас испуне до последњег кутка својим маштаријама. Волођа, чист као перо које сања живу кап мастила над океанском белином хартије, управо је такав лик.
Није лако изабрати бележницу на чијим страницама ћеш уносити рецептуру сопствене маштарије. А ту је и перо важан инструмент за плаву ноту на белом папиру. Вук завија загледан у небо, а писац цвили над белом пољаном папира. Битан је тоналитет перцепције. Перо је кључ битан за оне којима су јасне браве у отврању. Писац мора ићи до краја сопствене мисли, ма колико му то мучно било, и никако не сме дозволити себи да га необјашњиви догађаји држе у шаци. И феномен неразјашњеног даје се описати, и немоћи наше су и те како занимљиве теме о којима ваља писати. Ма колико да су све приче испричане, оне јесу непресушне. Никад се неће исцрпети. Чак и ове које су испричане увек могу да се испричају на другачији начин, како напомиње Берар. Подсећа овај роман на Хиљаду и једну ноћ, на чарање свиленог конца глагољиве Шехерезаде, конца којим зашивамо токе сна и шарених речи на модроплавим хаљинама наше маште. Реченице многих књига усудно нас прате, срастемо уз њих и опстајемо с њима утешно спремни за сутрашњи дан.
У овој, још увек рукописној књизи, пројекција тишине пуна је слика, слика које и у глазури магле ти јасно казују: Срешћемо се ми опет, мада се нећемо видети. Књиге су немарни хватачи снова, а: Снови су попут новца. Можеш их гомилати, и направити неравнотежу, а можеш их и трошити како пристижу.
Није се лако играти маском туђих снова: Почнем о једноме, а одлутам толико далеко да не умем да се вратим назад. Изгубим се у лавиринту приповедања… Марсел Пруст је запажао, да нам и лоше скројене књиге могу бити од неке хасне, ако их с пажњом рашчитавамо. Да, како нам поручује и Берар вртлгом немира: Свака кап мастила па и она најситнија којом се умива мастиљарска мушица, читаво је море по којом броде радознале лађе, море боје неба којим одзвања лепет звезданих јата. Свака је кап један универзум, ако јој се довољно приближите. Тајна је у заспалом оку посматрача.
Речи су посејане на страницама овога романа, има шта да никне пред радозналим оком читача, записане стрпљиво, чекају да их неко домашта или досања. Даровити читалац је увек изнад још даровитијег писца. Књига и јесте трезор нађених речи да се не би изгубили у машти отвореног разговора. Књига, широка као време, и скривена као мисао у отварању.
У НОВОМ САДУ, 19. марта 2022.
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
Бела пустиња – За плаву мисао у отварању књиге napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →