Bela Tar, mađarski filmski reditelj, koji je slavu stekao dugim, zahtevnim i vizuelno izuzetno stilizovanim filmovima kao što su Satantango, Verkmajsterove harmonije i Čovek iz Londona, preminuo je u 70. godini. Mađarsko udruženje filmskih umetnika saopštilo je da je Tar umro u utorak „posle duge i teške bolesti“ i dodalo da „ožalošćena porodica moli medije i javnost za razumevanje i da u ovim teškim danima ne traže izjave“.

Tar je međunarodnu slavu stekao tokom devedesetih i dvehiljaditih godina, kada su njegovi filmovi počeli da se prikazuju širom sveta – delom zbog svoje neobične dužine (među njima je sedmoipočasovni Satantango), a delom i zbog onoga što se činilo kao njegovo krajnje oličenje srednjoevropskog crno-belog mizernog sveta. Ipak, u intervjuu za Guardian iz 2024. godine, koji je dao Piteru Bredšouu (Piter Bradshaw), dugo nakon što se 2011. povukao iz režiserskog poziva, Tar je rekao da su njegovi filmovi pogrešno shvaćeni: „Mislim da smo zapravo snimali komedije. Možete se mnogo smejati.“ Dodao je i da oni nisu pesimistični: „Samo ovo pitam – kako ste se osećali kada ste izašli iz bioskopa posle mog filma? Da li ste se osećali jače ili slabije? To je glavno pitanje. Ja želim da budete jači.“

Tar je uticao na autore različitih poetika, od Gasa Van Santa (čiji je film Gerry iz 2002. godine bio direktan omaž) do njegovog sunarodnika Lasla Nemeša (László Nemes), koji je bio pomoćnik režije na Tarovoj adaptaciji romana Žorža Simenona Čovek iz Londona (The Man from London) iz 2008. godine, sa Tildom Svinton u glavnoj ulozi. Mnogi Tarovi filmovi nastali su u saradnji sa njegovom partnerkom Anješ Hranicki (Ágnes Hranitzky) – najpre kao montažerkom, a od Verkmajsterovih harmonija i kao korediteljkom.

Producent Majk Dauni (Mike Downey), odlazeći predsednik Evropske filmske akademije, izjavio je: „Film je izgubio jednog od svojih pravih heroja. Jedan od najupečatljivijih glasova našeg vremena nas je napustio. U vremenu koje kao da je zaboravilo osnovne ljudske vrednosti, Tarovi filmovi se i dalje ističu svojom veličanstvenošću. Oni su i dalje zapanjujuće aktuelni i izuzetno snažni. Evropskoj kinematografiji on će duboko nedostajati.“

Bela Tar rođen je 1955. godine i odrastao je u Budimpešti; otac mu je bio scenograf, a majka inspicijentkinja u pozorištu. Karijeru je započeo kao dečji glumac (pojavio se u televizijskoj adaptaciji Tolstojeve Smrti Ivana Iljiča), da bi kao tinejdžer počeo da snima kratke dokumentarne filmove na 8 milimetarskoj traci. Dugometražni rediteljski debi imao je 1979. godine sa filmom Porodično gnezdo (Family Nest), realističnom dramom o stambenoj krizi u Mađarskoj. Kako je kasnije rekao za Guardian: „Dolazili smo sa nečim svežim, novim, istinitim. Samo smo želeli da pokažemo stvarnost – anti-filmove.“

Njegov stil se presudno menja filmom Prokletstvo (Damnation), čiji je scenario pisao zajedno sa Laslom Krasnahorkaijem, a koji je premijerno prikazan 1988. godine. Reč je o paraboli o usamljeniku zaljubljenom u pevačicu, koju je kritičar Džonatan Rozenbaum (Jonathan Rosenbaum)) opisao kao „fetiš turobnosti“ i „hipnotišuću arabesku oko najbednijeg mogućeg industrijskog zapećka“. Sedam godina kasnije Tar je snimio adaptaciju Krasnahorkaijevog romana Satantango, koju je kritičar Džonatan Romni (Jonathan Romney) opisao kao „moćno, vizionarsko filmsko delo koje stvara sopstveni ogoljeni svet i gledaoca neumoljivo drži prikovanim tokom čitavog trajanja“.

Zajedno sa Hranicki, Tar je 2000. godine ostvario međunarodni proboj filmom Verkmajsterove harmonije, još jednom adaptacijom Krasnahorkaija – alegorijom o dolasku „cirkusa“ sa mrtvim kitom u zabačeni mađarski gradić. Film je popularizovao ključne elemente Tarovog stila: crno-belu fotografiju, duge kadrove i turoban, gotovo statičan ritam. Piter Bredšo iz Guardiana opisao ga je kao „jezivu monohromatsku viziju moći, masovne histerije, kosmološkog raspada i kraja sveta“.

Zahvaljujući tom uspehu, Tar je za naredni film mogao da angažuje glumce kalibra Tilde Svinton. Čovek iz Londona, crno-beli film noar po Simenonovom romanu, na kome je koscenarista bio Krasnahorkai a korediteljka Hranicki, imao je zapaženu premijeru na Kanskom festivalu, iako je njegova karakteristično sumorna atmosfera naišla na podeljene reakcije. Sledeći film, Torinski konj, bio je Tarovo poslednje ostvarenje – nemilosrdna parabola o ocu i ćerki koji žive u siromaštvu. Tar je govorio da je to film „o težini ljudskog postojanja… O tome koliko je teško živeti svakodnevni život i o monotoniji života“.

Nakon toga Tar se okrenuo producentskom radu, ali je za Guardian priznao da mu je život u Mađarskoj postao težak pod vlašću desničarskog premijera Viktora Orbana, koji je drugi mandat započeo 2010. Godine 2013. Tar je u Sarajevu osnovao filmsku školu film.factory i producirao filmove brojnih svojih studenata.

Tekst: Andrew Pulver
Izvor: theguardian.com

Izvor: Glif

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Bela Tar, Film, Glif, The Guardian

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.