Béla Tarr i filmska industrija

Osam godina od kada je objavio da prestaje da pravi filmove, a nakon filma The Turin Horse, mađarski majstor Béla Tarr i dalje je okupiran poslom. Nakon što je 2013. godine otvorio školu filma u Sarajevu, te je zatvorio nakon tri godine, te 2017. učestvovao pravljenju instalacije za EYE filmski muzej u Amsterdamu, 2019. počinje da se bavi eksperimentalni pozorištem u Beču, i radi na restauraciji opusa Sátántangó iz 1994. godine.

Nova verzija filma prvi put je prikazana na ovogodišnjem Berlinskom festivalu, te je publika mogla da uživa u 432 minuta ovog epskog dela. Projekcija je održana u Delphi bioskopu u Charlottenbergu – na istom mestu gde je film pre 25 godina prvi put prikazan u Nemačkoj. Novinari portala The Film Stage porazgovarali su tom prilikom sa slavnim umetnikom, te između dve cigarete uhvatili delić sumornog raspoloženja, koje je ipak mnogo više od bilo kojeg veselja.

The Film Stage: Kada ste poslednji put pogledali Sátántangó u celini?

Tarr: Prošlog meseca. Sedeo sam u filmskoj laboratoriji i gledao ga scenu po scenu.

The Film Stage: Od kakvog je značaja to što je film ponovo objavljen u ovom trenutku? Prizori ljudi u pokretu, onih koji napuštaju svoje kuće, izgledaju kao odjek nekog prošlog vremena koji i u sadašnjosti nalazi svoje mesto.

Tarr: Mislim da je to veoma važno. A tokom poslednjih 25 godina Sátántangó je bio neobično živ. Ljudi ga još uvek gledaju, dolaze nove generacije. Jer film govori o celokupnom ljudskom biću, i još uvek je aktuelan dok priča o stanju čoveka, o uslovima života, ili samo o reakcijama, o emocijama i odnosima. Sve to još uvek važi.

The Film Stage: Postoji sveobuhvatnost.

Tarr: Da, prizori su univerzalni, nije to neko trenutno aktuelno sranje. Preživeo je tolike godine, i još uvek važi.

The Film Stage: Vaš nekadašnji asistent László Nemes odlično radi. Jeste li pogledali Sunset?

Tarr: Još uvek nisam pogledao film. Znate, već 35 godina se bavim filmom. I uvek sam želeo da zaštitim svoje učenike, da ih sačuvam od gluposti. Neophodno je da rizikuju i da budu hrabri, volim da budem okružen hrabrim ljudima. Drugi su mi dosadni, mrzim konformiste.

The Film Stage: Da li još uvek gledate puno filmova?

Tarr: Sve manje i manje. Gledam filmove svojih prijatelja kada naprave nešto novo.

The Film Stage: Nekom prilikom ste pomenuli da je Gus Van Sant posećivao vašu školu filma u Sarajevu. Mnogi tvrde da ste vi direktno uticali na to kako snima svoje filmove, na njegove duge kadrove. Koliko je to tačno?

Tarr: Da, bio je u Sarajevu tri puta. Dugi kadrovi…svako to može, nije to velika stvar.

The Film Stage: Postali su prilično popularni (dugi kadrovi), pa nas interesuje šta vi mislite o tome?

Tarr: Ne volim da pričam o onome što snimaju moje kolege. Razlikujemo se. Svako snima na svoj način. Dolazimo iz različitih kultura, sazrevali smo u različitim okruženjima, različite su nam istorije. Zbog toga ne mogu da merim nečiji rad po onome što ja mislim, to je glupo. Primitivno. Veoma su glupi oni koji tvrde da je nešto dobro, a nešto drugo loše. Nisam siguran da li je neko u pravu, ali je njegovo pravo da ne bude u pravu i da radi stvari onako kako misli da je ispravno.

The Film Stage: Puno se govorilo o vašoj instalaciji u EYE filmskom muzeju u Amsterdamu. Bila je neverovatno dirljiva. Planirate li da ponovite nešto slično?

Tarr: Da, jako sam uživao u tome, i u čitavom procesu rada. U Beču sam započeo sličan projekat za Wiener Festwochen, a koji kombinuje pozorište, film, instalaciju i muziku koja se izvodi uživo. Biće samo šest izvođenja, i to samo u Beču sredinom juna.

The Film Stage: Da li osećate potrebu da ponovo počnete da snimate filmove?

Tarr: Ne. Radim puno drugih stvari, nije mi dosadno, nisam u penziji, i još uvek želim da idem napred. Nakon filma The Turin Horse nemam šta da dodam. I tu se radilo o smrti svega. Rad je kompletan. Završio sam.

The Film Stage: Mislite li da kinematografija i dalje ima isti kulturološki značaj?

Tarr: Sve dok ljudi ne budu prestali da postoje imaće veliki značaj.

The Film Stage: Bez obzira na format?

Tarr: Možete da snimite nešto i telefonom, da pronađete svoj izraz i to je to. Koga briga? Jebeš filmsku industriju! Jebeš sve te umišljene tipove! Jebeš tržište! Tehnologija je danas drugačija, sve je drugačije. Danas vam nije potrebno mnogo novca da biste napravili savršen film. Ipak, za mene te digitalne novotarije nisu film u punom značenju te reči, ali služe kao sredstvo prilikom izražavanja. Daju mogućnost da se sve kaže sad i odmah.

The Film Stage: Da li još uvek volite da raspravljate o svojim filmovima?

Tarr: Više ne. Ne toliko.

Razgovarao: Rory O’Connor

XXZ Magazin

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments