Benjaminova naprslina

Za Jednosmernu ulicu Waltera Benjamina vezane su dve ljubavi: sovjetska revolucionarka Asja Lacis i marksizam. Iniciran zaljubljenošću u Asju, Benjamin se zaljubio i u marksizam. I Asja i marksizam pokazali su se kao uzaludan ljubavni napor. Uzaludan, bar sa stanovišta doslovnog ispunjenja: Asja mu nije trajno uzvratila ljubav; Benjamin nikada nije postao marksista bez ostatka, vrlo važnog ostatka. No,  čak i pogrešne i beznadne ljubavi u stanju su da grade  čudesne lavirinte. Upravo takav lavirint je Jednosmerna ulica.

Knjiga se sastoji od poglavlja svedenih na fragmente. Krećući se kroz vlastite fragmente, Benjamin se uputio smerom suprotnim od svih marksističkih totalizacija i “globalnih obuhvata” uopšte. Time se okrenuo od vizije totaliteta ka viziji fragmenta i krenuo onom stazom kojom i Paul Valéry dok je godinama ispisivao Sveske. Ipak, izgleda da nije bilo intenzivnijeg dodira između ova dva majstora fragmenta od onog iz druge verzije Benjaminovog eseja Umetničko delo u razdoblju svoje tehničke reprodukcije.

Jedna od uporno ponavljanih Adornovih zamerki Benjaminu je da se isuviše služi metaforom koja zamenjuje strog pojmovni aparat, da je i Marksove termine upotrebljavao tako što ih je vraćao u maticu metaforike. Nema sumnje da je Adorno unekoliko bio na pravom tragu. Ono  što je za Adorna bila mana, danas, međutim, ostaje najvrednijim svojstvom Benjaminovog pisanja. Metaforično mišljenje omogućava bogatstvo kompleksnih povezivanja, ali i uzrokuje  problematična prenošenja sadržaja pojmova u druge, neispitane, stoga često neadekvatne kontekste. Ipak, nije nam dovoljno uzročno i korelacijsko zaključivanje zbog njegove strogosti i suvoće, otud i oskudnosti. I pored svih nama znanih rizika, osuđeni smo na upotrebu metafora. Benjamin ovo “prokletstvo” pretvara u graditeljsku virtuoznost. Neke od njegovih metafora poseduju toliku snagu da sam problem za koji su se vezale od tada u sebi zadržava aromu Benjaminove individualnosti. Vrednost Jednosmerne ulice nije u kretanju od saznanja do saznanja nego upravo u otklonu i iskliznuću, tanušnoj naprslini koja čini Benjaminovo mišljenje neponovljivo pojedinačnim. O toj tanušnoj naprslini govori i sam Benjamin u fragmentu “Tajni znak” koji ne pripada Jednosmernoj ulici nego omanjem zapisu “Iz podnevnih senki” koji se može naći u ponekim izdanjima njegovih eseja. Jednosmerna ulica je Benjaminovo remek-delo fragmentacije, a “Tajni znak” najsažetije samoodređenje Benjaminovog stila.

Skrivena, ali svakim nervnim završetkom opipljiva teleologija Jednosmerne ulice je ljubavna priča. Benjamin, međutim, nije bio rođeni pripovedač, kao što nije bio rođen za akademskog naučnika. Neuspela habilitacija, čiji je plemeniti rezultat Poreklo nemačke žalobne igre, srećom ga je odvratila od nasilja hipertrofirane sistematičnosti i usmerila ga ka onom za šta je bio rođen, ka eseju. Svi Benjaminovi putevi vode u esej. To nije “forma između literature i teorije”; esej je najprivilegovaniji i najuzvišeniji oblik iskazivanja – onima koji su rođeni za njega. Otud je i Jednosmerna ulica umesto ljubavne priče morala biti ljubavna esejistika, što nije isto što i esejistika o ljubavi.

Vratimo se Benjaminovoj magiji metaforizacije. Kako ona izgleda na primerima iz Jednosmerne ulice? On puteno združuje knjige i kurve, jer oboje rado i lažljivo pričaju o tome kako su postale to što jesu: kurve o svom posrnuću, knjige o svom nastanku. Pri tom su fusnote za druge ono što su novčanice zadenute u čarape za prve. Mermerni sto kafea hiruški je sto,  čaša sočivo pod kojim pisac ispituje svoju misao-pacijenta. Prebiranje po nacrtima rukopisa je hiruško zasecanje, premeštanje naglasaka u utrobi, spaljivanje metastaznih izraslina reči, da bi jedna tuđa reč bila ubačena kao srebrno rebro. Interpunkcija finim ubodima zašiva celinu, a asistenta, konobara, treba isplatiti u gotovini. Građenju metafore ne smeta što ambijent kafea ima veze sa samim pisanjem koliko san anestetizovanog s hiruškom intervencijom. Naprotiv, to i jeste njen domen slobode. Marselj, kroz koji Benjamin ovaj put samo prolazi kolima, postaje knjiga koju hitro prelistava pre no što iščezne iz vidokruga u tavanskom kovčegu na ko zna koliko vremena. A šta je s mehaničkim igračkama za decu na vašarima? One su Benjaminu metafora za političku istoriju koja nije suvislija od igre lutkarskog pozorišta.

Susan Sontag insistira na Benjaminovoj šetalačkoj melanholiji. U njoj se krije paradoksalni spoj njegovih sklonosti ka kretanju i mirovanju. Otud Benjaminova melanholija nije bez ritma i saspensa. U fragmentu-poglavlju Jednosmerne ulice naslovljenom “Oružje i municija” on daje blistav kroki vlastite hipersenzibilnosti:

Dva  časa sam usamljen lutao ulicama. Nikad ih nisam ponovo video takvim. Iz svake kućne kapije sukljao je plamen, iz svakog kamena na uglu vrcale su varnice a svaki tramvaj proletao bi poput vatrogasnih kola. Ona je, u stvari, mogla da izađe baš iz te kapije, da iskrsne iza onog ugla i sedi u ovom tramvaju. No, od nas oboje, ja sam morao, po svaku cenu, da budem prvi koji će ugledati onog drugog. Jer, ako bi ona na mene položila fitilj svog pogleda, ja bih se morao rasprsnuti poput magacina municije.

Čovek koji je bez svake sumnje, što pokazuje Moskovski dnevnik, bio tragično zaljubljen u Asju Lacis,  čini se da je više od marksizma ipak voleo snove, igračke i bajke. Igračke, bajke? Marksisti bi to verovatno nazvali retrogradnim gubitkom osećaja stvarnosne konkretnosti odnosa. Sve u Jednosmernoj ulici zaista gubi svoje uobičajene koordinate, prostorne reference koje nam omogućuju, nameću nam osećaj izvesnosti koliko je šta veliko i važno. Zašto je Benjaminu potrebna vizura infantilizacije, “dečiji stadijum” u mišljenju? Već smo govorili da je Jednosmerna ulica lucidnošću fragmenta zamenila lucidnost celine. Fragmentacija je usitnjavanje, ljubav prema malom (malo je, u stvari, veliko; smanjivanje je posledica udaljavanja, odrastanja), prema tragovima i nezavršenom, prepoznavanje znamenja u detalju, nijansi. “Totalisti” detalj smatraju otpadnim materijalom. U tom otpadnom materijalu treba prepoznati lice koje pokazuje svet stvari. Baudelaire kaže:

Nikada ne prođem pored nekog fetiša od drveta, nekog pozlaćenog Bude, nekog meksičkog idola, a da sebi ne kažem: možda je to pravi bog.

Benjaminovi fetiši su detalji. Lice sveta treba  širiti kao lepezu:

Moć mašte je dar interpoliranja u beskrajno malom, otkrivanja u svakom intenzitetu onoga što je u njemu ekstenzivno, njegova nova, tek zbijena punoća, ukratko svaku sliku uzeti kao da je skupljena lepeza koja do daha dolazi tek razvijanjem i koja, raširena, u svojoj unutrašnjosti, otkriva crte voljenog bića.

Ljubavna esejistika, rekosmo.

Isto tako rekli smo da uzaludan ljubavni napor, pogrešna i beznadna ljubav može sagraditi lavirint imenujući ga jednosmernom ulicom. Zidovi tog lavirinta pokriveni su mnoštvom ogledala. Kao što smo i dosad činili, Benjaminova uputstva koja nalazimo po kutcima lavirinta ćemo, zbog njihove autorefleksivnosti, primenjivati na Jednosmernu ulicu, ali i na Benjamina samog. Paul Valéry zamera isključivim ljubiteljima novoga što ne razmišljaju o vrednosti koja može biti ponovljena (ponovo slušana, ponovo mišljena, ponovo viđena). Dok Valéry govori o neophodnosti ponovljenog čitanja, Benjamin insistira na prepisivanju teksta koji čitamo. Prepisivanje je poseban način ulaženja u detalj. On razlikuje pukog čitaoca od prepisivača, jer “snaga seoskog puta je drukčija ako neko njime ide pešice ili nadleće avionom”. Jevgenij Zamjatin je u svom eseju o Herbertu Georgeu Wellsu njegov pristup nazvao “Wells u avionu”. Iz vrtoglave avionske visine otkrivaju se beskrajne daljine. Wells posmatra kroz čudesno umanjujući, ironični teleskop. “Avion leti – nestaju pred pogledom carstva, carevi, zakoni i vere”, kaže Zamjatin. Naš melanholični šetač je, naravno, na strani pešačenja. Snaga nekog teksta se razlikuje ako ga čitamo ili prepisujemo. Ko leti, vidi samo krajolik, veruje Benjamin. Tekst treba propešačiti, kineska umetnost prepisivanja je jamstvo književne kulture. Ponovljeno čitanje i prepisivanje su čeprkanja po pesku knjige. A tada se može desiti čudo: da iz peska izroni vrh katedrale. Onako kao što se crkva pojavi kad okopni sneg u Münchhausenovoj priči, kao što se pomalja pod rukom slepca vođenom rukom koja vidi u Carverovoj priči Katedrala.

Lutanja melanholičnog šetača, naravno, isključuju kretanje svedeno na propise jednosmerne ulice. Umesto jednosmernosti dobijamo mnogosmernost. Što je možda još važnije, Benjamin pokušava da pobedi i drugi usud jednosmernog kretanja – nepovratnost. Jednosmerna ulica obiluje skrivenim ili pak naglašenim ponavljanjem motiva. Samosvest i programsko načelo tih ponavljanja nisu sadržani samo u ideji prepisivanja tekstova. Za Benjamina to je deo svake ljubavne strategije:

Osnovno načelo pridobijanja: usedmostručiti se; sedmostruko se obviti oko one za kojom žudite.

Nostalgija ponavljanja je Benjaminova univerzalna emocija. Prisutna je i u posmatranju jer “ponavljano posmatranje umnožava”, a takvo umnožavanje možda zaustavlja vreme i udaljava smrt? U svakom slučaju, ponavljanje može bar jedno, da gustinu preplitanja motiva prevede u ornament. Ulaženjem u ornament, on za nas postaje lavirint. U fragmentu “Unutrašnja arhitektura” Benjamin govori o arapskoj formi nekih tekstova. To su ona dela kod kojih se organizovana struktura ne može od spolja registrovati nego se otkriva tek iznutra. Poglavlja u takvim knjigama često nemaju naslove koji direktno upućuju na svoj sadržaj nego je sve deo igre ornamentalnog preplitanja koje priželjkuje da se nigde ne prekine. “U ornamentalnoj gustini takvog načina izlaganja”, kaže Benjamin, “poništava se razlika, između tematskih izvođenja i digresija.” Stoga u takvim knjigama nema ni indeksa pojmova; on se, naime, posuvratio u lavirint same knjige.

Nemogućnost stvaranja indeksa pojmova Jednosmerne ulice ne smanjuje potrebu za nekom vrstom registra varijacija značenja ključnih pojmova. Neke od njih smo već, na ovaj ili onaj način, pomenuli: ponavljanje, prepisivanje, ornament, krajolik, daljina, blizina, dečje, bajka, malo i veliko, katedrala, melanholija, ruševina, šetnja (bazanje), knjiga, žena (poput žene)… Ovakav registar varijacija mogao bi predstavljati neku vrstu propusnice u Jednosmernu ulicu i onaj sloj Benjaminovog opusa koji u ovom tekstu dodirujemo. Upravo sazvučje opusa i ove malene Benjaminove knjige dodatno nalaže formiranje registra varijacija ili kartoteke. Svakako da neki od variranih pojmova dobijaju potpunije sazvučje u drugim ili sa drugim Benjaminovim tekstovima. Daljina i blizina, recimo, to postižu u sazvučju s Umetničkim delom u razdoblju svoje tehničke reprodukcije, a šetnja (bazanje) s Parizom Drugog carstva u Baudelaireovom delu. Sam Benjamin u stvari pretiče takve kartotečke ambicije dovodeći u pitanje njihovu podređenu ulogu u odnosu između čitača-istraživača i knjige:

A već danas je knjiga… zastareli posrednik između dva kartotečka sistema. Jer, sve bitno nalazi se u kutiji s karticama istraživača koji je knjigu sastavio, a naučnik koji radi na njoj asimiluje je u sopstvenu kartoteku.

Razlika između ovako shvaćene kartoteke i knjige je nezavršenost prve. Zaokruživanje dela, okončavanje pisanja knjige je, u stvari, prekid marljivog rada na vlastitom kartotečkom ustrojstvu. “Samo slabiji, rasejaniji, crpi neuporedivo zadovoljstvo u okončavanju i oseća kao da time iznova poklanja sebi život”, kaže Benjamin. Za manje rasejane lakše je i manje vredno završiti delo od rada fragmentacije u kome prekida nema. Između koncepta kartoteke u kojoj se stalno talože fragmenti i završenog dela postoji nesvodljiva razlika. Krećući se od koncepta ka delu ili, pak, od dela ka konceptu, uvek moramo nešto izgubiti. Benjamin nas podseća  šta gubimo kada se krećemo ka delu i njegovoj okončanosti. “Delo je posmrtna maska koncepcije.” Jedino onaj koji završenost dela posmatra kao estetsku nužnost koja nije mogla biti drugačija u stanju je, u svakom sadašnjem trenutku, smatrati je najvišom vrednošću. I život i delo, međutim, uvek ostaju samo torzo vlastite zamisli, divna skulptura čiji su udovi prilikom transporta dovršavanja slomljeni. Dela su uvek, i odmah, ruševine. Apoteozi dela Benjamin nudi protivvrednost apoteoze fragmenta, nedovršenosti.

Pod znakom Saturna, jedan od najlepših eseja Susan Sontag, ne pripada struji istraživanja Benjaminovog opusa iz perspektive doprinosa marksizmu. U njemu Sontagova skreće pažnju da se Benjamin stalno vraća metodama pretvaranja sveta u prostor. Radom fragmentacije ne samo da je odbacio hronološki poredak, samo vreme počelo je da iščezava; “govorim o prostoru, trenucima i diskontinuitetima”, njegove su reči iz Berlinske hronike. Sontag tome dodaje:

Vreme ne daje čoveku dovoljno prostora za manevrisanje: ono nas gura napred kroz uzani levak sadašnjosti, u budućnost. Međutim, prostor je širok, prepun mogućnosti, lokacija, raskršća, prolaza, skretanja, promena smera, ćorsokaka, jednosmernih ulica.

Danas mi možemo zaustaviti sliku na videu, Benjamin je ideje i doživljaje zamišljao kao ruševine. Bilo je potrebno da ih izuzme iz jednosmerne ulice vremena da bi mogao da njima šeta korakom melanholičnog šetača.

Među ponavljanim i variranim rečima Jednosmerne ulice možda je najčešća – sanjati. Kad vreme iščezava, ostaju nasumična sećanja i snovi. “Sanjao sam”, “u snu videh”… Najžalobniji san-fragment ironično je nazvao “Zatvoreno zbog preuređenja”. Podseća na Ljermontovljevu slutnju smrti iz 1841. godine, o kojoj je Nabokov pisao u svom predgovoru za Junaka našeg doba. Nekoliko meseci pred dvoboj s Martinovim, Ljermontov je u stihovima video svoju smrt koja se ogledala i prelamala u snu. Navedimo čitav Benjaminov fragment:

U snu sam oduzeo sebi život oružjem. Kada je tane pogodilo, nisam se probudio nego sam se tokom dugog trenutka video kako ležim kao leš. Tek onda sam se trgao iz sna.

Ipak, od sna do prvog pominjanja samoubistva Gershomu Scholemu prošlo je nekoliko godina, a onda gotovo još deset. Oružje Benjaminovo, međutim, nije bilo tane. Umesto metka, bila je to, za tu priliku čuvana, velika doza morfijuma s kojim se, u manjim dozama, i pre toga družio.

Završni pasus poglavlja “Garderoba za maske” sadrži jednu tipičnu benjaminovsku bravuru kojom nas, uz pomoć scenskog uvoda, izvodi pred kulise samog života. Uvukavši nas u vrtloge opažanja duha vremena i sebe samoga, Benjamin nam daje nadu za Benjamina. Dolazak nekog drugog vremena i promena naglaska u spektru osećajnosti tog vremena “omogućava napuštenima da dođu do daha i obuhvata ih novom atmosferom”. Novi načini  čitanja  žvota ljudi i dela, izglobljenih iz svog vremena, uvode u igru nadu da  će “naše bekstvo kroz život”, kako ga Benjamin naziva, biti zaštićeno razumevanjem tih novih, nepoznatih, kasnije prispelih posmatrača. Tek na horizontu postmoderne Benjamin biva oslobođen zadataka “doprinosa” bilo čemu sem sopstvenoj esejistici. Benjaminova “postmodernost” je tolika da ga neki vide kao jednog od prvih jasnih zaseka postmoderne u duh vremena. Ipak, umesto “jasnog zaseka”, možda su bolje reči iskliznuće ili naprslina. Benjaminovi fragmenti ne “dozivaju” nikakvu celinu koja bi ih osmislila, sistematizovala i do kraja dešifrovala. Umesto te vrste dozivanja Benjaminova esejistika ljubavi i melanholije pruža ruku koju nije umela ili nije mogla da prihvati Asja Lacis. Uhvatimo se za tu ruku i prošetajmo Jednosmernom ulicom.

Za P.U.L.S.E: Zoran Đukanović

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  esejista, Filozofija, Književnost, marksizam, postmoderna, Valter Benjamin (Walter Benjamin)