Београд у стотину кућа и кроз стотине прича

Ulogujte se / Kreirajte profil

Београд у стотину кућа и кроз стотине прича

.

Become a Patron!

.

Ненад Новак Стефановић

Београд кроз кључаонице сто кућа”

Лагуна, Београд 2019.

Од Николе Доксата преко Јована Илкића и Николаја Краснова све до Михаила Јанковића и Бранка Пешића, од калемегданских капија и турских кућа преко академизма и сецесије до соцреализма и брутализма, од куће у којој је умро краљ Петар I Карађорђевић до куће која је постала вечно почивалиште маршала Тита, од куће која и даље постоји иако је држава која се у њој родила већ два пута умрла до хотела који је поделио трагичну судбину земље чије име носи – све је то град који ћемо спознати читајући сјајну књигу Београд кроз кључаонице 100 кућа, својеврсну ризницу без дна која ће нас сигурно изненадити обиљем нових података колико год да смо знали о Београду и његовим фасадама поред којих можда свакодневно пролазимо.

Представљајући нам избор од сто београдских грађевина, Ненад Новак Стефановић заправо је учинио много више, јер је у свих сто случајева претворио релативно сувопарне податке у праву причу, и то не само у приповест о адреси и називу куће из наслова текста, него и у причу о архитекти чије је знање најзаслужније за подизање дотичног здања, па и о догађајима који су непосредно или посредно пратили саму изградњу, најзад и о власницима који су изградњу поручили и који су у дотичној кући живели.

С обзиром на бурну историју Београда, није никакво чудо кад прочитамо да је у палати председника краљевске владе доцније живео један комунистички функционер, да је први ресторан „Мекдоналдс“ у југоисточној Европи отворен у једној цинцарској кући, да су темељи српске просвете нераскидиво везани за једну турску кућу која и данас постоји, да је у једној палати у Кнез Михаиловој улици рођен будући партизански командант, да су на фасадама међуратног Београда своје место нашли и фашистички и соцреалистички стил, те да и данас многе зграде носе ожиљке што су им начинила бурна времена у којима су разне идеологије стварале историју од почетка.

Иако у наслову књиге јасно стоји да ће бити речи о кућама, ипак је аутор отишао много даље, прешавши границу дотичног појма, тако да пред нама нису само приватне куће или некадашњи породични домови који су доцније претворени у музеје и друге институције, него се упознајемо и са фабрикама, црквама, облакодерима подигнутим с циљем да буду пословни простори или политичке организације, а посебну пажњу могло би привући некадашње седиште масонске ложе, за чију се причу везују чак и имена двојице писаца, при чему је Стефановић споменуо једно, док је друго прећутао и оставио да се читаоци сами сете.

Јасно је да су београдске куће послужиле Стефановићу само као повод за неке нове приче које можда на крају и немају увек велике везе са самим објектом коме текст треба да буде посвећен, али сигурно нам неће бити на одмет што смо још нешто сазнали и научили, јер била би штета да је прећутано какву бурну биографију има идејни творац зграде Београдског издавачко-графичког завода, како је један хрватски архитекта начинио на Врачару модерну зграду држећи се старог српског стила, који је познати глумац рођен у кући где ће доцније бити основано позориште ДАДОВ, како је за изградњу својевремено најчудније београдске куће вероватно крива боемија једног математичара и једног архитекте, који се врсни редитељ замало огрешио о Београд намеравајући да зарад изградње позоришта уклони једно репрезентативно здање које и данас краси Светогорску улицу, а сасвим је сигурно да нећемо остати равнодушни кад прочитамо шта су бивши робијаши Голог отока тражили по гранитним плочама око некадашњег Савезног извршног већа.

Осим бројних занимљивих података и анегдота које су нам сада доступне захваљујући овој књизи, вероватно ће нам и поједине адресе саме за себе бити право откровење, јер неке су грађевине довољно познате на основу званичних или незваничних назива да се чак и у јавним документима ретко означавају улицом и бројем, па многи неће знати шта се налази у улици Народних хероја на броју 41, у Француској улици број 3, у Краља Петра 6, на Булевару Николе Тесле 3, у Краља Милана 2, на Тргу Николе Пашића 13, у Кнеза Милоша 103, а камоли у Крушедолској под бројем 2а или на Калемегдану под званичним бројем 6 – али, захваљујући Стефановићевим текстовима, сазнаћемо да су ово званичне адресе Генексових кула (које су познате као Западна капија Београда), Народног позоришта, кафане „Знак питања“, хотела „Југославија“, Вукове задужбине, Дома Народне скупштине, Докторове куле, Храма Светог Саве, цркве Ружице.

Са друге стране, има и здања која су позната само на основу адресе, које су тако постале синоним и малтене колоквијални назив институције, али пошто у Француској 7 и на Андрићевом венцу 1 нису одувек били Удружење књижевника Србије и Председништво Републике Србије, и ове су грађевине биле довољно инспиративне да од њих буду сачињене занимљиве приче у књизи Београд кроз кључаонице 100 кућа.

Карактеристична је ауторова одлука да, премда је књига штампана латиницом, текстови имају азбучни редослед (на основу званичног назива адресе), али и та је недоследност сасвим у складу са распоредом кућа по београдским улицама, где се често градило неплански и противно свим правилима естетике, мада је и тај манир временом постао саставни део Београда, јер ако ништа друго, свака од тих грађевина сама за себе довољно говори и о епохи, и о обичајима, и о идеологији кад је сазидана.

Занимљиво је, најзад, да и такав, наизглед хаотичан редослед текстова на симболичан начин затвара један замишљени круг који је почео на београдској планини Авали а завршио се у најстаријој сачуваној београдској кући у улици Цара Душана.

Било да су знаменита историјска места, било да су у историју ушла захваљујући једном једином кадру из неког култног филма, било да су сведоци друштвених и културних промена, било да су подигнута из нужде или из ината, било да су приватне куће или државне институције, било да су гостионице или богомоље – сва ће та здања и приче везане за њих имати убудуће достојно место у повести Београда захваљујући томе што Ненад Новак Стефановић није устукнуо након што је завирио кроз њихове кључаонице.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

Првобитна верзија: Лагуна Букмаркер

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments