Бескрајни кругови поезије Црњанског

ОД ИТАКЕ (1919) ДО ЛИРИКЕ (1993)

Има писаца који се не одлучују тако лако да објаве оно што су написали, а и кад једном објаве, склони су да уносе корекције већ приликом наредног штампања, као да се плаше коначне одлуке, као да знају како ће им колико сутрадан пасти на памет нешто чега се нису сетили пре него што је рад био одштампан – а баш би та нова идеја, сигурни су, од њиховог дела начинила савршенство каквим су од почетка тежили.

Карактеристично је да се колебањем и несигурношћу много више одликују песници него прозни ствараоци, јер песме ипак нису романи који врве од реченица па да понека – све и ако испадне просечна или испод нивоа романа као целине – буде непримећена. Напротив, у поезији се мора добро промислити о свакој речи пре него што буде унесена у стих, нарочито код краћих песама, где се настоји да висок квалитет надокнади низак квантитет. Што је мање стихова, то песник има мање простора да искаже своју мисао, па је управо савладавање те препреке један од начина за достизање оних поетских висина којима стваралац тежи.

У том погледу би могао бити занимљив однос песника Милоша Црњанског према сопственој поезији или, да будемо прецизнији, према сопственим стиховима, јер ако се погледају сва посебна издања лирике Црњанског објављена за ауторова живота, неће нам бити тешко да уочимо колику је пажњу песник имао не само према свакој строфи, него буквално свакој речи у песми, па и свакој запети. Зна се да је Црњански и као прозни писац посвећивао пуну пажњу малтене сваком правописном знаку у романима од по осам стотина страница, често вршећи нове корекције за свако наредно издање, притом на тај начин изградивши својеврстан синтаксички манир који га у очима читалаца и данас чини препознатљивим.

Стога није чудно што се колебања Црњанског још више уочавају у његовим песмама и што су у неким стиховима недоумице решаване изнова при сваком наредном штампању, често и на потпуно супротан начин у односу на редакцију из претходног издања. Гледајући песникове личне примерке штампаних збирки, приређивачи су налазили не само ауторске корекције, него чак и уметнуте странице из других издања, што би значило да Црњански никада није до краја био задовољан одштампаном збирком, него би увек намеравао да је наредном приликом објави у прерађеном облику, са неком песмом више, неком строфом мање итд.

Са те стране гледано, чини се да је најстрожи и најнемилосрднији критичар лирике Црњанског био управо – сâм Црњански.

Како би се на прави начин схватио однос песника према сопственој поезији, треба се осврнути на њен квантитет, управо зато што варира буквално од збирке до збирке, па број песама најбоље показује песников аутокритеријум у преломним моментима. Наравно да квалитет увек има предност у очима критичара и историчара, наравно да квалитет много више говори о суштини саме поезије, али у овом случају је квантитативна страна најбољи показатељ самокритичности песника Црњанског, поготову кад се збирке међусобно упореде на основу броја унесених песама, али и на основу најбитнијих текстолошких измена, које често јесу обична формалност, можда и тривијалност којој у читању поезије нема места, но могу бити од помоћи у једном оваквом случају.

Разуме се да је свако упоређивање излишно ако се у обзир не узму све песничке збирке Црњанског које се сматрају најзначајнијим, на првом месту Лирика Итаке из 1919, затим Одабрани стихови штампани у Паризу 1954, а онда и сва важнија антологијска издања објављена у Београду за песникова живота: Итака и коментари 1959, две књиге из едиције Српска књижевности у сто књига 1965, Поезија у оквиру Сабраних дела 1966, Лирика из 1968, најзад и Одабрани стихови 1972; ту су и песме које је Црњански објавио у периодици па их доцније или уносио у нове збирке или их одбацивао, ту је незаобилазни „Ламент над Београдом“, првобитно објављен као библиофилско издање у Јоханесбургу 1962, најзад и нека постхумна издања поезије Црњанског, нарочито Лирика коју је 1993, поводом стогодишњице песникова рођења, приредио Живорад Жика Стојковић и на тај начин донекле затворио круг разрешивши већину недоумица које су одликовале песнички опус Црњанског – а које су често настајале управо захваљујући песниковим поступцима.

Очигледно је Милош Црњански био довољно самокритичан већ када је приређивао за штампу своју прву збирку, Лирику Итаке, јер ни у ово издање нису ушли сви стихови које је песник током претходног периода (1912–1918) објављивао по часописима, а изостала је и „Судба“, песма из гимназијских дана, штампана 1908. у сомборском Голубу.

Лирика Итаке (у даљем тексту: ЛИ 1919) била је састављена од 56 песама распоређених у 3 циклуса неједнаког обима: „Видовданске песме“ (14), „Нове сенке“ (23) и „Стихови улица“ (19). Пошто је ван збирке остало 6 песама („У почетку беше сјај“, „Победи“, „Песма“, „Робовима“, „Николи I“ и „Куга“), као и већ споменута „Судба“, то значи да је, закључно са годином 1919, односно са објављивањем своје прве збирке, Црњански имао у свом опусу 63 песме.

Ипак, најзрелије доба песниковог стваралаштва долази тек након Лирике Итаке, па иако за десетак наредних година (1919–1928) објављује свега 14, односно – ако се „Апотеоза“ рачуна као песма у прози – 15 нових песама, управо је то прави пример како се ниским квантитетом углавном гарантује висок квалитет, а очигледно је и сâм Црњански највише ценио овај период свог рада, што је очекивано ако се зна да су тих година настале неке од његових најзначајнијих песама, као што су „Суматра“, „Стражилово“ и „Сербиа“. Могло би се рећи да је поменути десетогодишњи период (у даљем раду углавном ћемо га називати други период) био онај крајњи, врхунски домет и последња реч Црњанског као песника, јер након песме „Привиђења“ (написана 1928) писац се окренуо неким другим књижевним и културним пољима. Међутим, ако је дотични период и био један затворен и завршен круг, онда се „Ламент над Београдом“ слободно може сматрати звездом која је изнова отворила круг, макар и на плану формалности, што ћемо тек имати прилике да детаљније сагледамо.

Дакле, пошто песник након своје прве збирке објављује у периодици 14, односно (рачунајући и „Апотеозу“) 15 нових песама, а након много година и своју „лабудову песму“, то онда значи да песнички опус Милоша Црњанског чини укупно 78 песама или (са песмом у прози) 79 песама – тај број треба увек имати на уму, првенствено ради лакшег упоређивања различитих издања.

Након 1928, Црњански се својим песмама враћа тек за време лондонске емиграције након Другог светског рата, па ће 1954. код париског издавача Аћимовића објавити антологију Одабрани стихови (ОС 1954), састављену од 12 песама. Битно је нагласити да је ЛИ 1919 овде заступљена са свега 6 песама (од укупно 56), док осталих 6 чине избор од 14 (15) песама другог периода. Ипак, песник се потрудио да објасни зашто је у своју антологију уврстио тако мали број песама, истакавши да свесно није унео ниједну „политичку песму“, сматрајући да оне „у туђини“ губе сваки смисао, те да би могле бити штампане једино у Београду, где је „песник испунио своју судбину“; притом је Црњански напоменуо да бар једна песма (мада је вероватно било више таквих) није могла ући у антологију зато што му није при руци био ниједан примерак са кога би могла бити прештампана.

У збирку Итака и коментари (ИК), којом песник Црњански доживљава неку врсту рехабилитације у Југославији (премда још увек живи у емиграцији), улазе све песме из ОС 1954, али и оне које у претходном издању нису биле штампане из „политичких“ или техничких разлога (притом је морала изостати „Судба“, које се Црњански сетио у напомени на крају књиге). Пада у очи да ИК доноси 22 песме из ЛИ 1919, док је за други период задржан песников критеријум из ОС 1954, с тим што је унесена и „Апотеоза“ – тако да ово издање садржи укупно 28 (29) песама. Ако знамо да је ЛИ 1919 имала 56 песама, видимо да је и у новом издању, процентуално гледано, опет много боље прошло стваралаштво другог периода, док је песник и даље веома строг према стиховима из ране фазе свог стваралаштва. Штавише, Црњански је био склон и понеким радикалним изменама у самим текстовима, па је тако из песме „Поздрав“ избацио целу последњу строфу, што ће доцније помало бити камен спотицања приликом приређивања нових издања након пескове смрти.

Када је реч о „Апотеози“, занимљиво је да се она у ИК налази међу песмама из ЛИ 1919, малтене прилепљена уз један прозни текст, чиме је такорећи претворена, макар на први поглед, у коментар. А како ће „Апотеоза“ у осталим збиркама лирике чије приређивање песник надгледа бити прештампавала евентуално тако, као прозни коментар, многи је доцнији приређивачи неће ни узимати као песму. Са друге стране, карактеристично је да се ИК завршава прозним текстом „Наша небеса“, који би такође могао бити протумачен као песма у прози – но, то се ипак неће десити, него ће поменути текст бити прештампаван само као завршни коментар збирке Итака и коментари.

Након повратка Црњанског у Југославију, 1965, у едицији Српска књижевност у сто књига (Матица српска – Српска књижевна задруга) излазе две његове књиге: Лирика, проза, есеји (ЛПЕ) и Сербиа, Сеобе, Ламент над Београдом (ССЛ). Уз поштовање песникових сугестија, приређивач Живорад Жика Стојковић је за ово издање донео 34 песме из ЛИ 1919, што је видно ублажен критеријум у односу на обе претходне антологије, али треба истаћи да је Црњански, поред већ наведених измена у песми „Поздрав“, малтене преполовио песму „Слава“, а песми „Растанак“ наденуо назив „Растанак код Калемегдана“. Када је у питању други период, избор је двоструко проширен, на 12 песама, мада нису јединствено одштампане: од 10 песама оформљен је циклус „Привиђења“, док је песма „Девојка“ (иако први пут објављена у часопису Зенит 1921) штампана међу песмама из ЛИ 1919, а поема „Сербиа“ у другој књизи (ССЛ). Ако додамо да је у ЛПЕ штампана и прва песма Црњанског, „Судба“, онда закључујемо да ово издање доноси укупно 46 песама, а ако још урачунамо поеме „Сербиа“ и „Ламент над Београдом“, то значи да је у две књиге исте едиције укупно штампано 48 песама Црњанског.

Већ наредне, 1966. године, излазе из штампе Сабрана дела Милоша Црњанског, а приређивање лирског опуса преузима Стеван Раичковић, који ће од Црњанског издејствовати одобрење да, у односу на претходни избор, буду објављене још 4 песме из ЛИ 1919, међу њима и песма „Његош“, којој аутор даје проширени назив: „Његош у Венецији“, а занимљиво је да за ову прилику донекле нове наслове добијају и две песме из другог периода: „Беспуће“ постаје „Беспућа“, како ће бити и у свим наредним издањима, а наслов „Лето у Дубровнику године 1927“ скраћен је на „Лето у Дубровнику 1927“, што је била ствар чистог формализма, али ће доцније варирати малтене од издања до издања (негде са именицом „године“, негде без ње). Организација и распоред песама помало су необични, пошто је у један велики циклус „Лирика Итаке“ унесено и 12 песама другог периода, а ван јединственог циклуса остаће само прва и последња песма – „Судба“ и „Ламент над Београдом“. Тако у четвртој књизи Сабраних дела, која носи наслов Поезија (ПСД), имамо циклус „Лирика Итаке“ са 50 песама (38 из ЛИ 1919 и 12 из другог периода) и још две песме ван циклуса, а пошто су за ово издање прештампани и текстови из ИК, међу њима и „Апотеоза“, то значи да се овде налазе 52 (53) песме. Ово ће, све до 1993, остати најобимније издање песничког опуса Милоша Црњанског, јер од некадашњих 56 песама из ЛИ 1919, донесено је њих 38, а од 14 (15) песама из другог периода, критеријум је задовољило њих 12 (13); сем тога, за ову су прилику прештампани и преводи Црњанског из јапанске и кинеске лирике.

Знајући да песник више неће попустити нити дозволити да се прекорачи ионако снижен критеријум, Жика Стојковић ће се за Просветино издање поезије Црњанског из 1968, које носи наслов Лирика (Л 1968), држати шаблона из ПСД, с тим што ће поново оформити два циклуса (на основу издања ЛПЕ): „Лирика Итаке“ са 38 песама и „Привиђења“, који је сада коначно састављен од 12 песама другог периода, док ће прва и последња песма опет бити штампане изван циклусâ, тако да је, са техничке и редакторске стране гледано, ово издање ипак у предности кад се упореди са претходним, премда је број песама исти: 52, односно (са „Апотеозом“ као коментаром) 53.

Коначна песникова реч биће дата 1972. у Нолитовој антологији под називом Одабрани стихови (ОС 1972), када је Црњански, према схватању Жике Стојковића, очигледно рашчистио са песмама које вероватно „ни очима није више хтео да види“, па отуда у овом издању имамо свега 36 песама, и то: 24 из ЛИ 1919, 11 из другог периода и поему „Ламент над Београдом“. Примећујемо да се Црњански донекле вратио критеријуму из ИК, где смо имали 22 песме из ЛИ 1919, но да је за други период, не рачунајући једну песму („Девојка“, око које је очигледно и раније било неких колебања), задржао критеријум из издањâ ЛПЕ, ПСД и Л 1968 (уз напомену да је и „Апотеоза“ изостављена).

Уочљива је притом и подела песама на циклусе каквих до тада није било ни у једном издању: „Итака“ (10 песама из ЛИ 1919), „Сећања“ (14 песама из ЛИ 1919 и 3 песме из другог периода) и „Повратак“ (8 песама из другог периода), док је „Ламент над Београдом“ ипак остао као посебна, завршна песма.

Да ли је, међутим, антологија ОС 1972 тако неочекивана и радикална како на први поглед изгледа?

Најпре идентичан наслов, а потом и строг лични избор навео нас је да упоредимо емигрантску, париску антологију из 1954. са Нолитовом антологијом из 1972. Можда се наслов сасвим случајно подудара, али пада у очи да би издање ОС 1972 лако могло бити допуна издања ОС 1954, првенствено за оне песме које песник „у туђини“ или није желео да објави или их није могао објавити из техничких разлога. Од 1954. до 1972. прошао је песник пун круг, дозволивши можда и преко воље да нека издања буду проширена за известан број песама, али када је добио прилику да „лично“ (како и стоји на насловној страни) сачини и уреди избор своје поезије, он је јасно показао не само стварни однос према сопственим стиховима, него и то да се његов став није у многоме променио чак ни након две деценије. Променило се једино то што је Црњански сада био у домовини, па је могао да штампа и „политичке песме“ – а такве песме и јесу највећа разлика између двеју истоимених антологија.

Париско издање ОС 1954 углавном се не узима као релевантно, вероватно због тога што садржи свега 12 песама, а можда и због тога што је „емигрантско“, но управо је то једина антологија поезије Црњанског за коју би се могло рећи да је састављена искључиво према личном песниковом критеријуму, без било каквих сугестија са стране и без било каквих компромиса – осим компромиса са самим собом. У том погледу, личну песникову вољу могло би представљати и издање ИК, које јесте штампано у Југославији, и то пре песниковог повратка из емиграције, али управо због тога Црњански није био под непосредним утицајем београдског издавача, него је из Лондона дао смернице које ће песме и на који начин ући у збирку, а што је – може се тврдити – доследно испоштовано.

У неким случајевима се, ипак, показало да је Црњански, макар и прећутно, дао приређивачима за право и прихватио њихове сугестије којих се потом држао до самог краја.

Примера ради, Црњански је песму „Његош“, додуше са називом „Његош у Венецији“, након ЛИ 1919 унео тек у издање ПСД из 1966, па иако је то сигурно било на наговор Стевана Раичковића, ова ће песма бити прештампавана у свим доцнијим издањима поезије за живота Црњанског – штавише, песник ће јој наменити место и у планираном али никада објављеном другом (и допуњеном) издању Итаке и коментара.

Нешто је сложенији случај са песмом „Јадрану“, око које се песник непрестано колебао: изостављена у ОС 1954, ипак је штампана у ИК, али не и у књизи ЛПЕ 1965, да би већ наредне године била објављена у Сабраним делима Црњанског, а аутор ће је сâм уврстити у ОС 1972. Ни то, међутим, није била коначна песникова одлука, јер према сведочењу Жике Стојковића, Црњански је у свој лични примерак ПСД из 1966. управо ову песму означио за избацивање, али је то вероватно учинио тек након објављивања ОС 1972.

Две наведене песме, колико год указивале на извесне недоследности и недоумице песника који је у јавности наступао самоуверено и самокритично, истовремено говоре и о неодољивој жељи Црњанског да се на самом крају врати оном критеријуму (или барем начелима тог критеријума) који је представио још 1954. у париској антологији своје поезије, те да на тај начин затвори један целовит круг, наравно под условом да тај круг није – бескрајан.

Да вероватно јесте бескрајан и круг у коме владају чисте формалности, показало се након смрти Милоша Црњанског, када су приређивачи почели да се на разне начине довијају не би ли новој публици предочили сав песников лирски опус а да притом испоштују вољу самог аутора, који је експлицитно ставио до знања да један број песама не треба више прештампавати. Ипак, најчешће би превагнуло оно прво, да се у новом издању нађу све песме Црњанског без обзира на песникову самокритичност, па је тако Светлана Велмар-Јанковић (М. Црњански, Сабране песме, Београд 1978) не само прештампала све песме из оригиналног издања ЛИ 1919, него им је додала и неке песме из периодике које Црњански свесно није био унео у своју збирку. Са друге стране, Гојко Тешић (М. Црњански, Лирика Итаке и коментари, Нови Сад 1993) први пут након 1919. прештампава песме из Лирике Итаке држећи се у потпуности оригиналног издања, али то опет значи да ни овај приређивач није испоштовао песникову одлуку да поједине песме из саме збирке не треба више објављивати. Тешићев смели поступак донекле је дао замаха и другим приређивачима да Лирику Итаке најзад могу штампати на основу изворника, па ће тако, на пример, учинити и Миливој Ненин (М. Црњански, Лирика Итаке и све друге песме, Београд 2002).

Одлуке песника Црњанског, које нису увек биле доследне, најбоље је разумео и разрешио Живорад Жика Стојковић након што се прихватио приређивања целокупне поезије Црњанског, рачунајући ту и збирку Итака и коментари, као и преводе кинеске и јапанске лирике. Разуме се да је Стојковић морао одбацити издање ОС 1972 (тим пре што је оно само по себи избор, како и стоји на насловној страни), али ипак није изнова, као целину, прештампао ЛИ 1919 и све песме из другог периода, јер је знао да песник никада не би тако поступио чак ни у издању које претендује да обухвати сав његов лирски опус (то се јасно видело још у Сабраним делима из 1966). Зато је приређивач одлучио да пронађе нови компромис и, може се рећи, учинио је то на релативно срећан начин: за основу је узео издање Л 1968, које је такође он приредио, а које је за песникова живота једино „преузело најшири избор“ поезије и притом „задржало распоред песама према коме се могу распознати две главне књижевно-историјске, али и садржинске целине поезије Милоша Црњанског“.

Стојковић је, дакле, у обиман том који носи наслов Лирика (1993) донео уводну песму „Судба“, затим 38 песама из ЛИ 1919 (али са појединим новим насловима и редоследом по узору на Л 1968), 12 песама из другог периода (које, сада распоређене хронолошки, формирају циклус „Привиђења“) и поему „Ламент над Београдом“, док су у два посебна додатка штампане остале песме из ЛИ 1919 (18), као и песме које је Црњански за живота објавио само у периодици (њих 8); наравно, као саставни део Итаке и коментара прештампана је „Апотеоза“, што значи да се у једном издању коначно нашло свих 79 песама Црњанског, и то распоређених тако да се јасно види чак и то које песме сâм аутор не би прештампао ни у својим целокупним делима. Оно што би се приређивачу ипак могло замерити, то је делимично васпостављање првобитна три циклуса из ЛИ 1919 („Видовданске песме“, „Нове сенке“ и „Стихови улица“), јер су такве целине сувишне ако већ нису састављене онако као што је у изворнику, него само од појединих песама, и то не оригиналним редоследом.

Треба напоменути и то да Стојковић није Итаку и коментаре у целости донео према издању из 1959, него на основу корекција које је Црњански извршио у свом примерку дотичне књиге, па би се Стојковићев приређивачки поступак могао овако сажети и представити: песничке целине оформљене су углавном на основу првих издања (1919, 1959), али су распоред и избор песама, као и евентуалне измене у насловима, дати на основу доцнијих најважнијих издања (1966, 1968), а сами текстови на основу коначне ауторове редакције, ако је уочљива (1968, 1972, као и лични песникови примерци збирки).

И поред узорâ које имају кад је у питању редакција туђих текстова, очигледно је да ће се нови приређивачи и редактори непрестано вртети у кругу док не дођу до правог решења како најбоље представити поезију Милоша Црњанског новој генерацији читалаца. Таква колебања и недоумице не морају, међутим, бити схваћена трагично, јер у питању је трагање за песништвом оног писца који је управо и створио један бескрајан круг у коме треба тражити звезду – а види се да ни сâм писац из тог бескрајног круга није успео да изађе, намерно или случајно, може се нагађати.

за П.У.Л.С Душан Милијић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Квантитативни пресек поезије Милоша Црњанског у најважнијим издањима од 1919. до 1993:

ЛИРИКА ИТАКЕ, Београд 1919 (ЛИ 1919)

56 песама

– Видовданске песме: 14

– Нове сенке: 23

– Стихови улица: 19

ОДАБРАНИ СТИХОВИ, Париз 1954

12 песама

– 6 (ЛИ 1919)

– 6 (други период: 1919–1928)