Bez početka i bez kraja – Volfgang Lajb (Wolfgang Laib) je jedna od najneobičnijih pojava u umetničkom svetu današnjice. Najneobičnijih ne samo u odnosu prema svakodnevnoj umetničkoj praksi, već i prema samom poimanju misije umetnosti u virtuelnom društvu. Dok je većina umetničke produkcije zaokupljena trenutkom, gospodin Lajb je opčinjen večnošću. Dok su tumači umetnosti fascinirani promenom, gospodin Lajb je okupiran ponavljanjem istog umetničkog čina. Dok publika zahteva izvitoperenost, gospodin Lajb svoja dela opisuje jednostavno kao – lepa! Hrabro ističe:

Ne plašim se lepote, za razliku od većine današnjih umetnika.

Pripada li stoga gospodin Lajb svome vremenu ili je samo odjek nečega što je imalo smisla nekoliko milenijuma ranije?

Volfgang Lajb je rođen 1950. godine u Nemačkoj. Nije studirao umetnost, i to je možda najviše uticalo na njegovu umetničku praksu:

Ovo, naravno, nikada ne bih radio bez studija medicine i izbegavanja umetničkog fakulteta.

Otac mu je bio lekar, te je i sam studirao medicinu. Od oca je nasledio i, kako izgleda, daleko bitnije i daleko sveobuhvatnije interesovanje: fascinaciju Istokom, njegovom religijom, filozofijom, umetnošću… ukratko duhovnošću koja se bitno razlikuje od sveta u kojem je ponikao. Veliki deo detinjstva proveo je putujući sa porodicom zemljama drevnog porekla: Avganistan, Indija, Iran, Turska… Gospodin Lajb je tada postao i svedok i učesnik drugačijeg pristupa životu:

U zapadnoj kulturi uvek posmatramo spoljašnju formu i mislimo da se nešto menja. U istočnim kulturama možete imati i drugačiji izgled, ali unutrašnja suština je ista.

Nakon šestogodišnjeg izučavanja savremenih tokova zvanične medicine, gospodin Lajb je odlučno napustio karijeru lekara:

Što sam više znao o prirodnim naukama, sve sam više uviđao da su preuske za mene.

Nastanio se u prirodi, u okolini jednog nemačkog seoceta, konačno rešen da se u potpunosti posveti umetnosti:

Što sam dublje uranjao u svet, više sam osećao da je umetnost najvažnija stvar, i zato sam postao umetnik.

Samo šest meseci kasnije, gospodin Lajb je započeo sa jednom od svojih malobrojnih umetničkih praksi kojima se na isti način bavi i nakon četrdeset godina. “Kreirao” je svoj prvi “Mlečni kamen” (Milkstone). Reč je o postupku u kojem umetnik glačanjem belog Karara mermera debljine od 5 do 6 cm, stvara skoro neprimetno udubljenje na površini kamene ploče, koje kasnije popunjava mlekom koje ručno ravnomerno raspoređuje. Beli mermer i mleko, na taj način, u nekoliko narednih sati postaju jedinstveno umetničko delo. Gornja površina mermerne ploče privremeno postaje “tečna”. Organska i neorganska tvar tako nakratko bitišu zajedno, kao umetnički objekat koji obuhvata kako tečno, tako i čvrsto stanje, kako toplu tečnost, tako i hladan kamen, kako mleko koje isparava, tako i mermer koji opstaje.

Mislim da se kod Mlečnog kamena radi o tome da se upriliči koncentracija života koja traje samo nekoliko časova na površini belog mermera.

Museum of Modern Art – Wolfgang Laib – Milkstone.

Lajb je na taj način već u prvom pokušaju definisao svoju umetničku materiju, kao i postupke i ciljeve. Prikupljajući i koristeći prirodne materijale poput mermera (večnost, ali i kraj života – smrt) i mleka (prolaznost, ali i početak života – rađanje), obradom, pripremom i održavanjem, izvodi se pedantna ritualna praksa koja slavi jedinstvenost i kratkotrajnu lepotu života u beskraju proviđenja.

Rad koji izvodim je veoma, veoma jednostavan, ali je takođe i veoma, veoma složen.

Mlečni kamen umetnik održava kroz svakodnevnu praksu čišćenja, ponovnog ulivanja i rasporeda svežeg mleka. Gospodin Lajb objašnjava da je do mleka kao umetničkog materijala došao proučavajući njegovu strukturu u okviru izrade disertacije na temu higijene još na fakultetu. Verovatno je tada zaključio da je analiza hemijskog sastava pogrešan put ka spoznaji suštine bilo čega.

Mleko nije ono što higijena tvrdi. Može se naučiti sve o ovoj tečnosti, a da i dalje nemate pojma o čemu se radi.

Ta neuhvatljiva suština se, kako izgleda, daleko bolje otkriva umetniku, nego naučniku, jer je on u prilici da materiju stavi u nesvakidašnji, neočekivani kontekst. Umesto tekućine koja se razlaže i izučava, mleko dobija priliku da oplemeni svakodnevicu, da posluži jednoj višoj svsi, koja ima i tarapeutski učinak. Ono što oplemenjuje i ulepšava, ono što poziva na jednu višu razinu razumevanja, to ujedno okrepljuje, uzdiže i leči. Ili, kako sam umetnik kaže:

Smatram da nikada nisam ni promenio profesiju. Osećam da sam u umetnosti postigao ono što sam nameravao da uradim kao lekar.

Samo dve godine kasnije gospodin Lajb u bližoj ili daljoj okolini svoje kuće počinje sa prikupljanjem prirodnog materijala čijim će umetničkim oblikovanjem postati prepoznatljiv. Naoružan torbicama i teglama, početkom svakog proleća, on kreće u pohode, stazama i puteljcima ka proplancima i livadama na kojima će rukama sakupljati polen. “Spoznao sam da polen i mleko u velikoj meri pokreću svet, da su i kulturološki bitni”. Sam postupak je već deo umetničkog dela i gospodin Lajb mu pristupa s krajnjom skromnošću, predanošću i poštovanjem. Uglavnom obučen u belo, u odelu od prirodnih materijala, umetnik svakodnevno marljivo izvodi svojevrstan obred, poput molitve ili meditacije monaha, čiji je učinak ponekad i nakon nekoliko nedelja, samo jedna tegla žutog praha, često nepuna. U teglama je esencija bora, lešnika i maslačka, koje umetnik akumulira već decenijama. Gospodin Lajb za izložbe svojeručno potom na podu galerije raspoređuje polen u obliku veće ili manje pravougaone površine, povijen ili na kolenima, često samo u čarapama ili bos. Ova “instalacija” izvedena rasejavanjem žutog praha kroz muslin, samo uz pomoć tegli i kašičica, predstavlja umetnikovu estetsku intervenciju u užurbanoj svakodnevici. Svaki polen poseduje specifično isijavanje, od neon žute do sasušene boje peska. Radi se o krajnje dragocenom materijalu, strpljivo prikupljenom, osetljivom i skoro ranjivom tokom postavke, ali za retke koji uspeju da ostvare iskrenu komunikaciju, instalirano polje pretvara se u portal ka drugačijoj dimenziji postojanja.

Delo od polena izgleda kao žuta slika, ali je zapravo mnogo, mnogo više od toga.

Pollen from Hazelnut by BLOUIN ARTINFO

Veličina polja varira u zavisnosti od raspoloživog prostora i materijala. Polen je kao umetničko delo gospodin Lajb u Njujorku prvi put prikazao 1979. godine, a za postavku izvedenu 2013, u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) umetnik je koristio 18 tegli lešnikovog polena. Polen lešnika se prikuplja samo od četiri do šest nedelja u toku sezone, što obezbeđuje najviše jednu teglu godišnje. Po zatvaranju izložbe, polen se sa istom predanošću sa kojom je rasut, pomoću četkica različite veličine, prikuplja, i prosijavanjem čisti i pakuje do sledećeg izlaganja. Ovaj sitni prah u sebi sadrži neverovatan životni potencijal, sićušno jezgro u kojem je klica budućeg stabla, ali je i simbol večnosti, jer mu je trajanje ograničeno načinom čuvanja. Gospodin Lajb je pronašao još jedan opšte prepoznatljiv medij koji ima snagu da simblično prikaže cikličnost života i svih prirodnih i društvenih dešavanja, ali koji ima i moć da bar na trenutak u svojstvu okidača obezbedi duhovnu iskru neophodnu za izdizanje nad prolaznošću ovozemaljskog.

Nakon mermera, mleka i polena, gospodin Lajb je u svoje umetničke materijale uvrstio i više različitih vrsta kamenova, pirinač, mesing, drvo i pčelinji vosak. Samo nekoliko oblika konstantno zaokuplja umetnikovu imaginaciju, ali su oni sasvim dovoljni da u potpunosti posluže kao krajnje jednostavni prenosnici sveobuhvatne kosmičke poruke. Gospodin Lajb priznaje da u priči o njegovom umetničkom opusu nedostaju predvidive epizode o umetničkom razvoju, fazama ili evoluciji koja linearno vodi ka nekakvom krajnjem sazrevanju ili cilju. Njegova praksa je pre ciklična, ponavlja se i prati prirodne promene, koje odslikavaju kosmičke mene. Možda najčešće korišćen oblik je kuća, bilo da je relativno skromnih dimenzija i težine, kao u slučaju crvenog ili crnog indijskog granita ili pčelinjeg voska, bilo da je u obliku nešto zahtevnijih postavki od belog mermera, čija masa prevazilazi snagu pojedinačnog čoveka, jer često iznosi i tonu ili tonu i po. Kuća je stanište, kako tela, tako i duše, ali je i spiritualno vozilo za duhovno putovanje u onostranom životu, te je kamen često sa strane zasut ritualnim gomilicama pirinča. Na gomili pirinča je postavljen i crni granit jajaolikog oblika dužine jednog metra, sa simboličnim nazivom “Brahmanda”, što na Sanskritu označava „Najveće jaje“, ili zlatno jaje iz kojeg je ponikao Kosmos. Zlatnog sjaja su i linearno poređani tanjiri od mesinga, koje umetnik puni kupastim gomilicama pirinča. U tanjirima nije samo hrana za telo, jer se u nekoliko njih umesto pirinča nalazi mala akumulacija polena.

Stotine sitnih brežuljkastih akumulacija pirinča do visine od 7 cm, čine postavku „Bezgranični okean“ („Unlimited Ocean“) koja zauzima kompletan galerijski prostor. U okeanu od pirinča, ponekad se nalazi i nekoliko (uglavnom tri ili pet) kupa polena. Ukoliko usled prostorne ograničenosti nije moguće postaviti kompletan „okean“, često se na vrhu pirinčanih mikro planina nalaze mesingani brodovi, čime se ponovo na manjoj površini postiže eterični utisak kosmičke širine. Neretko se u sklopu okeana mnogobrojnih patuljastih planinskih uzvišenja nalaze i gigantski zigurati (visine i preko 6 metara, sa skoro isto toliko širokom osnovom), načinjeni od naslaganih blokova pčelinjeg voska. Zigurati su reinkarnacija mesopotamijskih piramidalnih hramova od pre punih pet milenijuma i svojom skoro mamutskom veličinom pored minijaturnih pirinčanih kupa, ostavljaju utisak velelepne grandioznosti, utisak podređenosti ovozemaljskog života sticanju prilike da se priđe večnosti samoj. „Osećam se mnogo bliže umetnosti koja se dogodila pre 2000 godina u Aziji ili Africi. Mislim da smo danas dospeli do tačke u kojoj svake sledeće godine ili svake sledeće nedelje očekujemo da se desi nešto novo. A to je zaista loše“. Nanošenjem pčelinjeg voska na zidove skučenih prostorija, umetnik ih transformiše u miomirisne ćelije, koje predstavljaju portale za put u drugu dimenziju, poput male pećine u Francuskim Pirinejima, do koje se može stići isključivo pešačenjem nazvane „Dom izvesnosti“ („La Chambre des Certitudes“, 2000). Ove „govornice“ za stupanje u vezu sa onostranim dimenzijama podsećaju na komore u egipatskim piramidama sa sličnom namenom, a u kojima su takođe pronađeni hiljadama godina stari ostaci pčelinjih proizvoda.

Iako zbog galerijskih postavki, gospodin Lajb poseduje apartman u Njujorku, i dalje nerado provodi vreme u velikom gradu, čije čak i parkove smatra tužnim. „Zaista želim da budem nezavisan od konkretne situacije, od grada“. Ovaj skromni umetnik zaobljenog lica opaljenog suncem, skoro bez kose, sa okruglim okvirima za naočare, podseća na svog zemljaka Hermana Hesea, sa kojim deli fascinaciju Indijom, ali za razliku od Hesea, gospodin Lajb se dobar deo svake godine nastanjuje u okolini jednog indijskog seoceta. Vreme koje provodi tamo, kao i vreme koje provodi u okolini kuće u kojoj se smestio po napuštanju studija medicine, uglavnom posvećuje ritualnom prikupljanju neophodnih umetničkih materijala, krstareći zemljom kojom je pešačio i Gandi, sa kojim takođe deli mnogo više od upadljivo slične fizionomije:

Ako veruješ samo u individuu, u ono što si pojedinačno, onda je život tragedija koja se završava smrću. Ali ako se osećaš delom celine, da ono što radiš nisi samo ti, pojedinac, već nešto veće, onda ovi problemi više ne postoje. Nema početka i nema kraja.

Kao inspiraciju, gospodin Lajb često navodi Đotove freske iz Asizija, ali ne zbog čuvenog slikara, već zbog Svetog Franje čiji život freske opisuju. Od umetničkih uzora se poziva samo na još jednog zemljaka – Jozefa Bojsa (Joseph Beuys). Obojica veruju u tarapeutsku misiju umetnosti u društvu. Ipak, za razliku od Bojsa koji u hepeninzima i performansima obilato koristi sopstvenu harizmatičnu ličnost, gospodin Lajb više voli da ostane po strani i da prepusti svojim delima da nesmetano nastave komunikaciju sa publikom posredstvom lepote:

Što su više prisutni ironija i sumnja, sve više osećam da je nešto poput toga bitno.

.

Za P.U.L.S.E Jovan Pavlović

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

{ U prilogu su korišćeni citati iz sledećih tekstova:

1. MATRIX 188: Pollen from Pine (http://www.bampfa.berkeley.edu/exhibition/188)
2. Journal of Contemporary Art, New York City, 1986: Wolfgang Laib (http://www.jca-online.com/laib.html)
3. Blouin ARTINFO: Pollen from Hazelnut (https://www.youtube.com/watch?v=AeQfeUU8kyg)
4. Art in America: Beauty and the Bees: Q+A with Wolfgang Laib (http://www.artinamericamagazine.com/news-features/interviews/wolfgang-laib-moma/)
5. Observer: Artist Laib Brings Pounds of Pollen to MoMA, 2013 (http://observer.com/2013/01/wolfgang-pluck-artist-laib-brings-pounds-of-pollen-to-moma/)
6. Sculpture Magazine : Making the Ideal Real: A Conversation with Wolfgang Laib, 2001 (http://www.sculpture.org/documents/scmag01/may01/laib/laib.shtml) }

  Jovan Pavlović, savremena umetnost, Umetnost