Za samo deset godina, Bitlsi su promenili lice zapadne popularne kulture.

Njihove pesme nikada nisu izgubile svoju aktuelnost – one se, zvukom i rečima, obraćaju i mladima i starima, izravno iz srca, na način sa kojim se svi možemo povezati.

From left, George Harrison (1943-2001), Paul McCartney, Ringo Starr (behind) and John Lennon (1940-1980) of English rock and pop group The Beatles pose together during a press call to promote their performance of the song 'All You Need Is Love' as part of the 'Our World' worldwide satellite broadcast, at Abbey Road Studios in London, 24th June 1967. The band would perform the song live on a global television link up the next day, 25th June. (Photo by Ivan Keeman/Redferns)

Rođen sam 1955. godine, ali tek 1963. sam zaista postao svestan grupe. Prvi susret bio je kroz njihovu pesmu Love Me Do, i njen efekat na sve nas bio je trenutan. Sestra i ja smo se svađali oko toga ko će zadržati fotografije iz časopisa o Bitlsima ili njihovu sliku sa naslovne strane TV Timesa. Naše roditelje su nervirala ta četvorica duhovitih, ponekad drskih, energičnih i briljantnih mladića, sa nepristojno dugom kosom, koji su nama zaista delovali kao da menjaju svet.

Sećam se kako sam ocu puštao Nowhere Man sa albuma Rubber Soul, kao i Barbara Ann druge velike grupe tog vremena – The Beach Boys – pokušavajući da mu pokažem da znaju da pevaju višeglasno, poput hora. Otac mi je isključio gramofon.

Slušali smo, opčinjeni

Od 1964. godine bio sam dečački horista u horu King’s Collegea u Kembridžu i naše muzičko iskustvo tamo nije bilo oblikovano samo delima Vilijama Birda, Herberta Hauelsa, Čarlsa Stenforda i Ralfa Von Vilijamsa, već i svakim novim hitom Bitlsa koji bi se pojavio. Godine 1966. pevali smo tri koncerta u Švedskoj, a u kući u Stokholmu u kojoj sam sa jednim prijateljem boravio tokom turneje, sin domaćina je imao novi album Bitlsa – Revolver. Slušali smo ga bez prestanka, opčinjeni gudačkim orkestrom u Eleanor Rigby i asimetričnom melodijom Good Day Sunshine. Obožavali smo ga.

Godinu dana kasnije, Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band stigao je u školu i neprestano smo ga slušali, diveći se harfi i gudačima u She’s Leaving Home i orkestarskom kulminacijom u A Day in the Life. Možda nesvesno, ali svakodnevno pevanje muzike engleske horske tradicije učinilo nas je svesnim koliko je muzika Bitlsa bila sofisticirana – koliko harmonski smela i koliko briljantno komponovana i oblikovana.

Klasični aranžmani za sofisticirane pesme Bitlsa

Mnogo godina kasnije, kada sam bio član vokalne grupe King’s Singers, japanska kompanija Victor Company zamolila nas je da snimimo album Bitlsovih pesama u novim a cappella aranžmanima (The Beatles Connection, 1986). Ja sam, zajedno sa nekoliko kolega aranžera, dobio zadatak da četiri ili pet pesama Bitlsa „oživim“ u stilu King’s Singersa. Ispostavilo se da je to izuzetno zahtevno, jer je postalo jasno koliko su te pesme u svom izvornom obliku bile promišljene i precizno građene – ne samo u melodijskoj i tekstualnoj strukturi, već i u svom zvučnom svetu, koji je bio višeslojan, obojen, ličan i potpun.

Čokoladna torta sa Džordžom Martinom

Pred kraj mog vremena u King’s Singersima, održali smo koncert u Kvebek Sitiju u Kanadi, sa bendom i simfonijskim orkestrom kojim je dirigovao Džordž Martin, producent Bitlsa. Pripremao sam aranžmane koje smo kao grupa pevali sa orkestrom, zasnovane na originalnim orkestracijama, i sećam se kako sam jednog junskog popodneva vozio do Džordžove kuće u Glosterširu da preuzmem partiture.

Pozvonio sam, a sledeće čega sam postao svestan bilo je to da sedim ispred televizora sa njim i njegovom suprugom Džudi, gledam Vimbldon, pijem čaj i jedem čokoladnu tortu. Malo kasnije napustio sam kuću naoružan njegovim orkestarskim partiturama za Because, All You Need Is Love i Golden Slumbers.

Koncert je bio veličanstven, ali ono što je ostalo u sećanju jeste trenutak kada je Džordž Martin izašao na scenu: publika je eruptirala u aplauz koji nije prestajao više od petnaest minuta. Posle koncerta, ljudi su stajali u redu da im Džordž potpiše Bitlsove singlove i albume – potpisao je svaki i sa svakim se ljubazno zadržao u razgovoru.

Jedan od najvećih kreativnih izliva u istoriji muzike

Izuzetne stvari koje se događaju u životu često su rezultat niza okolnosti: srećnih slučajeva, pravih stvari u pravom trenutku, kombinacije slučajnosti i dobre sreće. Za Bitlse, sa muzičkog stanovišta, jedna od presudnih srećnih okolnosti bila je njihova veza sa Džordžom Martinom – klasično obrazovanim pijanistom i oboistom, koji je studirao na Guildhall School of Music u Londonu.

Radio je za EMI Records, da bi na kraju postao direktor izdavačke kuće Parlophone, koja je objavljivala muzička i humoristička izdanja. On je potpisao Bitlse za Parlophone i, kroz svoje mentorstvo, inventivnost i, možda najvažnije, izuzetnu muzičku empatiju, kao producent omogućio i negovao jedan od najvećih naleta kreativnosti i muzičke energije koje je svet popularne muzike ikada video.

Iako su Džon Lenon i Pol Makartni bili glavna autorska snaga, bend je u suštini bio pravi ansambl, za razliku od mnogih drugih grupa tog vremena koje su bile usredsređene na glavnog pevača i prateće muzičare. Njihova zajednička veština bila je očigledna ne samo u sviranju, već i u vokalnim harmonijama, koje su izvođene sa izuzetnom intonacijom i fraziranjem. Taj vokalni stil naročito dolazi do izražaja na albumu Rubber Soul, sa prilično složenim harmonijama u pesmama poput Drive My Car, Girl, Michelle i In My Life. U to vreme nije postojao autotjun na koji bi se moglo osloniti u studiju.

Vizionarski studijski eksperimenti

To je bilo i vreme kada je studijsko snimanje napredovalo i otvaralo nove mogućnosti za zvuk. Pojavila se mogućnost višekanalnog snimanja, dupliranja vokala, panoramskog raspoređivanja glasova tako da deluju kao da dolaze iz različitih pravaca.

Verovatno je i album Pet Sounds grupe The Beach Boys iz 1966, briljantan primer pomeranja granica u studijskom radu, dodatno podstakao kreativnost Bitlsa. Iako su do 1968. snimali na četvorokanalnim mašinama (sve do White Albuma, snimanog na osam kanala), njihova snimljena muzika nije poznavala granice kada je reč o orkestraciji, formi i zvučnoj perspektivi.

The Beach Boys (L-R Carl Wilson, Al Jardine, Brian Wilson, Mike Love, Dennis Wilson), whose 1966 album Pet Sounds inspired The Beatles to even greater creative heights - Michael Ochs Archives/Getty Images

Poznato je da su bili upoznati sa radom avangardnog kompozitora Karlhajnca Štokhauzena, naročito sa njegovim elektronskim delom Gesang der Jünglinge iz kasnih pedesetih. Inspirisan tim delom, Pol Makartni je pravio tonske petlje koje su korišćene u pesmi Tomorrow Never Knows sa albuma Revolver, a slične tehnike primenjene su i u Revolution 9 na White Albumu. Priča se da su za nadrealne zvuke ringišpila u Being for the Benefit of Mr Kite sa albuma Sgt. Pepper koristili unapred snimljene zvuke, sekli trake, bacali ih po studijskom podu i zatim ih nasumično ponovo spajali.

Promenili su muzički pejzaž za sve nas

Diskografija Bitlsa, obuhvatajući mnoštvo stilova i žanrova, koristi čitav niz instrumentalnih postava: gudače, harfu, limene duvače, puni orkestar, sitar i čembalo – često sa gitarama i bubnjevima, ali ponekad i bez njih.

Klavir se kao vodeći instrument javlja nešto kasnije, u pesmama poput Hey Jude, Ob-La-Di Ob-La-Da i The Fool on the Hill, uz flaute i blok-flaute u Martha My Dear i Let It Be. Do tog trenutka, klavir zapravo još nije našao svoje mesto kao glavni instrument u pop kulturi. Sećam se 1970. godine, kada sam bio u srednjoj školi, i kada je prijatelj doneo album novog izvođača po imenu Elton Džon – oduševilo nas je što po prvi put čujemo klavir tako istaknuto, istovremeno lirski i perkusivan, u pesmi koju smo slušali iznova i iznova: Border Song.

Muzičke reference i uticaji u pesmama Bitlsa izuzetno su raznovrsni, a elementi klasične muzike pronalaze svoj put u njihova dela, bilo kroz instrumentaciju ili kroz posebnu muzičku atmosferu. Ono što je, međutim, jasno jeste da su pesme bile zamišljene kompozitorski, kroz spajanje često prilično složenih harmonskih obrazaca sa povezujućim melodijskim linijama. Kako je još 1963. godine napisao muzički kritičar The Timesa, Vilijam Man: „Stiče se utisak da istovremeno razmišljaju o harmoniji i melodiji.“

Možda je ipak najvažnije to što su Bitlsi, za samo deset godina, kroz svoju muziku i sposobnost da na tako dubok način komuniciraju sa čitavim svetom, zauvek promenili muzički pejzaž za sve nas.

Bob Chilcott

Izvor: Classical Music

Fotografije: Getty Images

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  BBC Classical Music, John Lennon, Muzika, Paul McCartney, The Beatles.

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.