Bizmark u stvari predlaže takvu strategiju koja se sastoji u ponudi dogovora austrijskim državnicima, na šta će se redovno vraćati, istina bez uspeha, sve do njegovog dolaska na vlast.

Ova strategija se zasniva na ubeđenju da odnosi između država počivaju koliko na odnosima snaga toliko i na moralnim principima. Da li je potrebno dodati da ga zbog toga mnogi njegovi konzervativni prijatelji nepravedno okrivljuju, naročito braća fon Gerlah, koji bi želeli da reše odnose sa Bečom na bazi solidarnosti konzervativnih principa? Tim više je dubok raskid sa Jozefom Marijom fon Radovicem, koji je inspirisao nemačku politiku Fridriha Vilhelma, koga će šaljivo Bizmark nazivati „vešti garderober srednjevekovne himere svog monarha“.

Odnosi snaga ostaju retko nepromenjeni, oni variraju u odnosu na okolnosti. To je ono što su izgleda Fridrih Vilhelm i Radovic zaboravili. Dok je možda bilo moguće da se dogovori sa Austrijom za sve vreme koliko je bila opterećena borbom protiv mađarske pobune, više nije moguće kada uspeva da uguši pobunu, u avgustu 1849, uz pomoć Rusije.

Osim toga, pruski projekat doživljava neuspehe. Bavarska i Virtemberg su počeli da se povlače. Pošto je učestvovanje Hanovera i Saksonije bilo uslovljeno dogovorom sa Minhenom i Štutgartom, imaju dobar argument da se i sami povuku. Fridrih Vilhelm bi mogao da odluči da stavi tačku na sve to. Lišena pomoći četiri kraljevstva, tvorevina ograničene Unije izgleda veoma krhka. U svakom slučaju, posle ovih povlačenja, više nije moguće mahati zastavom nemačkog ujedinjenja.

Austrijska ruka sigurno nije bila bez uticaja na ova odmetanja. No, Švarcenberg ide još dalje. Iako mu je još uvek cilj formiranje Velike Austrije, u koju bi habsburška monarhija ušla u celosti, on takođe zna da ovaj plan nije odmah ostvarljiv. U prvo vreme on bira da ponovo oživi pokojnu Nemačku konfederaciju. Svima je dato na znanje, a naročito Pruskoj, da Austrija nije napustila nemačku scenu, i da ništa neće moći da se odluči bez nje, a tim pre protiv nje.

Za Prusku je ova inicijativa ispunjena pretnjama, jer postavlja pred ograničenu Uniju kontra-vlast koja svoj autoritet zasniva na zakonitosti i čvrstom osloncu Austrije i njenih saveznika, što preti da je uguši. Takva inicijativa odmah pojačava antagonizam, pa se Nemačka sada nalazi podeljena na dva neprijateljska kampa: s jedne strane, države koje su ostale verne ograničenoj Uniji, a sa druge strane one koje, odgovorivši na poziv Beča, prihvataju da prisustvuju skupštini u Frankfurtu.

Ne treba dugo čekati na posledice ove podele. Kriza se razbuktava kada, usled pretnje da bude uklonjen revolucijom, princ od Hese-Kasela odlučuje da zatraži pomoć od Bunda (Federacije). Stvar bi se relativno veoma lako rešila da Hese-Kasel nije isto tako pripadao ograničenoj Uniji. Pruska odmah reaguje osporavajući federalnoj skupštini pravo da se umeša u poslove države članice Unije. Ona je utoliko manje spremna da se povuče jer smatra da su njeni vitalni interesi umešani kada Hese-Kasel odvoji Staru Prusku od Rajnske Pruske. Intervencija Austrije ili njenih saveznika bi zapretila da prekine komunikacijske linije između dva dela kraljevstva.

Bizmarkova crna zver podnosi ostavku

Obe strane pokazuju istu odlučnost, i veliki je rizik da se afera ne proširi. Utoliko pre što Švarcenberg, kao što je postupio Kaunic uoči sedmogodišnjeg rata, smatra da treba da iskoristi ovu priliku da pokori Prusku.

I da bi to postigao on raspolaže ozbiljnim adutima. Austrija se oslobađa mađarskog tereta i mobiliše u Bohemiji pet korpusa pod komandom starog maršala Radeckog, koji je ponos monarhističke armije, i kome je Johan Štraus upravo tada posvetio poznati marš. Povrh toga je razrađen plan protivudara. Bavarci su dobili u zadatak da održe red u Hese-Kaselu. Ako bi se Prusi tome usprotivili, Austrijanci, potpomognuti građanima Virtemberga i Saksonije, bi pokrenuli ofanzivu koja bi ih odvela do Berlina.

Ove pripreme nemaju vremena da se ostvare. Preduhitrivši ih, Fridrih Vilhelm izdaje naređenje, 25. oktobra, da se zauzme Hese-Kasel. Ovaj odvažni udarac se pokazuje prilično neoprezan i na kraju i kontraproduktivan. Kao rezultat povezuje Rusiju sa suparničkom stranom. Branilac reda u Evropi, Nikolaj I je odlučan da pritekne u pomoć svima onima koji se usprotive revoluciji, ma u kakvom obliku da se ona pojavi. On je već ponudio vojnu pomoć Austriji kako bi joj pomogao da uguši mađarsku pobunu. Što se tiče Nemačke, u pokretu za ujedinjenjem vidi duh revolucije na delu. Takođe mu je plan ograničene Unije odmah delovao sumnjivo. Kada odbijanje Pruske da prizna autoritet Nemačke konfederacije prelazi u stvarnost i preti da gurne Nemačku u rat, on više ne okleva. Staviće se na stranu Austrije kako bi odbranio red i pravo protiv revolucionarne aždaje.

Za Prusku, diplomatski i vojno izolovana, situacija je postala veoma kritična. I da istraje na putu koji je izabrala rizikovala bi katastrofu. Međutim, da se od toga udalji nije baš laka stvar. Tokom ovih nedelja, njena politika sledi nesiguran tok, da ne kažemo haotičan, koji odražava sukob dve suprotstavljene partije unutar vlade. Fridrih Vilhelm, 2. novembra, odlučuje u korist traženja jednog mirnog rešenja i objavljuje da je spreman da rasturi ograničenu Uniju. Kao posledica ovog odricanja, Radovic, Bizmarkova crna zver, podnosi ostavku na mestu ministra inostranih poslova. Četiri dana kasnije, ton opet postaje pesimističan: i kad se više ne postavlja pitanje evakuacije Hese-Kasela, proglašena je opšta mobilizacija. Novi preokret se događa 15. novembra kada Pruska objavljuje da rasformiše ograničenu Uniju. Ostaje pitanje Hese-Kasela koje nije još uvek rešeno.

Koristeći prednost, Švarcenberg nudi Pruskoj ultimatum kojim joj daje četrdeset osam sati da se preda. Umesto odgovora, Fridrih Vilhelm šalje u Olomouc novog ministra spoljnih poslova, barona Otoa fon Mantojfela. On treba da pregovara izlaz iz krize. Međutim, njegovo polje manevrisanja je jako uzano. U stvari nema drugog izbora do da popusti u aferi oko Hese-Kasela i da prizna autoritet Nemačke konfederacije. Sporazum je potpisan 29. novembra. Predanje će pričati o „kapitulaciji“ ili o „povlačenju“ iz Olmouca, koju će ogromna većina Prusa da doživljava kao poniženje. Dramatizacija događaja će doprineti da se pojača ovo osećanje, čak i ako je Mantojfel izbegao najgore. Bojeći se da ne uvredi Rusiju čija je pomoć bila nezamenljiva da se primora Berlin na predaju, Švarcenberg se uzdržava da nametne Pruskoj svoj plan reforme Konfederacije. Opšte rešenje nemačkog pitanja je odloženo do sledećeg proleća na konferenciji u Drezdenu gde će se iscrtati novo lice Nemačke.

Sva iskušenja patriotizma

Pred burnim nizom događaja Bizmark ne sledi pravu liniju. Za njegov patriotizam se pružaju dve opcije, između kojih balansira pre nego što će se odlučiti za jednu.

Pretnja invazijom ga najpre čini pristalicom otpora. Posle odlaska Radovica, što ga jako raduje, njegova prva reakcija ga stavlja na stranu belicista: „Neka bude rat!“ uzvikuje, „Nebitno gde i protiv koga. Svaka pruska sablja će radosno sijati na suncu.“ Na jednom sastanku sa Leopoldom fon Gerlahom je isto tako jasan: „Mi ne možemo da dopustimo da 100.000 Bavaraca i Austrijanaca zauzmu poziciju između naših istočnih i zapadnih pokrajina.“ Ne ostaje dugo pri tom stavu. Isuviše je kritikovao u poslednje dve godine liniju koju je sledio Fridrih Vilhelm a da ne zaključi da je kriza u stvari završetak takve politike obeležene pečatom ležernosti i ustupcima revolucionarnom duhu. Viši pruski interesi tu nisu u igri.

U članku objavljenom 19. novembra u Kreuzzeitungu već snižava ton. Nekoliko dana ranije, Bizmark je pisao Johani da afera Hese-Kasela nije vredna jednog rata. On kaže da je sada ubeđen da će Austrija pristati na takav sporazum na štetu malih država. U pitanju ne bi bilo ništa manje do institucionalizovanja jednakosti između dve moćne nemačke sile. Do tada, neophodno je održati mobilizaciju vojske. Ona će poslužiti da podrži poteze pruske diplomatije. Ovaj članak odaje nepoznavanje realnosti što će se retko dešavati tokom Bizmarkove karijere. Švarcenberg ni u jednom trenutku nije imao takve namere, i daleko od toga da je zamišljao bilo kakvu jednakost sa Pruskom, on je pre imao za cilj obnavljanje i još bolje, učvršćivanje austrijske hegemonije u Nemačkoj.

Posle Olomouca, 3. decembra, Bizmark koristi skupštinsku govornicu da objasni svoj stav. On daje podršku vladi koja je upravo prihvatila uslove koje joj je Austrija postavila. Neravnoteža snaga je bila takva, objašnjava on, da bi rat doveo do katastrofe iz koje bi se Pruska teško oporavila. Trebalo bi da se ona bori protiv koalicije „dve od tri najjačih kontinentalnih sila, dok bi treća, u želji da sebi osigura plen, i ona takođe naoružala i rasporedila vojsku duž svoje granice“. I pred ovakvom opasnošću, dobro je bilo najpre poštedeti Prusku užasa unapred viđenog poraza, a da se pri tom ne uvredi budućnost. Ovakav izbor se nametnuo utoliko pre što jedna država mora da ima pravilo da se opredeli u zavisnosti od svojih interesa, a ne nejasnih ideja, pa i ako one imaju izgled plemenitih: „Jedini zdravi temelj velike države“, postavlja Bizmark kao postulat, „jeste egoizam a ne osetljivost; i to je ono što bitno razlikuje jednu veliku državu od male. Nije na nivou velike države da se svađa oko strane afere nebitne njenom interesu.“

Pošto postavlja ovo načelo usledile su posledice. Krenuti u borbu za Hese-Kasel bi se već pokazalo donkihotski. Još gore od toga bi bilo ući u rat u takvim uslovima koji bi doveli Prusku u situaciju da svoj mač stavi u službu stranih interesa koji nisu i njeni. Ona bi se borila za Nemačku u kojoj ona ne bi imala kontrolu i u kojoj bi baš suprotno rizikovala da se rasturi. Drugačije rečeno, Pruska, kao svaka velika država, treba da vodi samo one ratove koji su isključivo njeni. Dakle, bilo je dobro što se zaustavila pre nego što je bilo prekasno. Međutim, ta opreznost joj zahteva da ostane budna. Takođe bi bilo poželjno da se održi mobilizacija vojske kako bi brzo reagovala u slučaju napada. Istinu govoreći, ovaj savet, u trenutku kada je dat, nema više smisla. Mantojfel je nekoliko dana ranije u Olomoucu, na insistiranje Švarcenberga, prihvatio demobilizaciju pruske vojske.

Revolucija učvrstila reputaciju

Bizmark se umešao u ovu raspravu ne kao izolovani govornik, nego kao port-parol konzervativaca, izbor koji pokazuje njegovo mesto koje će mu otada biti priznato u tom krugu.

I kralj ga takođe drugačije posmatra. On zaboravlja oštru Bizmarkovu kritiku politike koju je vodio od marta 1848, da bi bolje prihvatio elokventnog advokata linije koja se sledi u poslednjoj fazi krize. Revolucija je učvrstila njegovu reputaciju čvrstog reakcionara. Sve više se posle Olomouca pojavljuje kao branilac solidarnosti konzervativnih interesa. Veoma ograničena predstava, kao što će događaji uskoro pokazati. U svakom slučaju Bizmarkov govor je privukao pažnju Fridriha Vilhelma. Kao i na kraju 1847, kralj ponovo može da uzme u obzir Bizmarkove usluge.

Srazmerno Bizmarkovim uslugama, treba predvideti službu na višem nivou od one na koju bi se nekad mislilo. Kraljev izbor je da bude predstavnik Pruske na federalnom saboru u Frankfurtu. Posle Olomouca, a naročito posle konferencije u Drezdenu, proleća 1851, kada se, kao posledica saglašavanja oko reforme organizacije germanske celine, došlo do sporazuma o povratku na status quo ante, i tada je ponovo Konfederacija prihvatila način funkcionisanja odlučen 1815. Treba ukazati na važnost ove službe, i to među najvišim ličnostima u hijerarhiji pruske diplomatije. Što se tiče Pruske, iako je njeno uzdizanje zaustavljeno, nemačko pitanje postaje prioritet.

Treba dakle shvatiti ovo naimenovanje kao znak poverenja prema Bizmarku. Ono takođe ima naročito političko značenje. Ono treba da se razume kao jak signal u pravcu Austrije. Šaljući u Frankfurt ne nekog pristalicu rata, nego branioca politike u Olomoucu, želi se pokazati Beču da Pruska ostaje u dobrim odnosima sa obe monarhije. Međutim, ova odluka nije bila jednoglasno prihvaćena, čak ni među samim konzervativcima. Pruski princ, koji se pre Olomouca zalagao za pružanje otpora, ima oštru kritiku kako bi izrazio svoje neslaganje: „Molim? Je l’ to onaj poručnik kopnene vojske koji treba da postane ambasador na federalnoj skupštini?

U stvari, i jedan i drugi, kralj kao i njegov naslednik, greše što se tiče Bizmarkove ličnosti, već dovoljno kompleksne nego što se moglo nazreti iz njegove reputacije. Isti čovek koji se usled neophodnosti povezao sa odlučenim pravcem u Olomoucu, je nekoliko meseci ranije branio Fridrihovu strategiju koja je prihvatala rizik konfrontacije sa Bečom. Dakle, ne pokazuje li se Bizmark nimalo kontradiktoran sam sa sobom, u Frankfurtu, kada bude otkrio da nije potčinjen Austriji.

Ja sam božji vojnik

Bizmark stiže u Frankfurt sa već jasno izgrađenim stavom ali bez imalo pređašnjeg iskustva za zadatke koji ga očekuju. Pre ovog posla nije imao nikakva diplomatska zaduženja.

I za razliku od većine njegovih kolega, nije morao da prolazi razne stepene na političkoj lestvici. Sam grof Fridrih Tun-Hoenštajn, s kojim će se uskoro sukobiti, jeste već četrnaest godina u austrijskoj diplomatiji. Iako nije očekivao ovu potpuno nepredviđenu nominaciju, Bizmark je prihvata bez ikakvog oklevanja. „Ja sam božji vojnik i dužnost mi je da idem tamo gde me pošalje“, jedini je komentar koji daje Johani. Jedva da ima vremena da se pripremi za novi život jer se sve odvija na brzinu. Kao posledica konferencija u Drezdenu treba da preuzme službu bez odlaganja. Krajem aprila 1851. je naimenovan, da bi već 13. maja došao na mesto savetnika konzula u Frankfurtu. Ne treba dugo vremena da prođe da se ostvari obećanje koje mu je dato. Već 15. jula njegovo naimenovanje postaje zvanično.

Bizmark tako dolazi na mesto na kojem će njegove sposobnosti doći do izražaja. Kao i drugi ambasadori tako i Bizmark prima naredbe direktno od kralja i od predsednika vlade Otoa fon Mantojfela, koji je takođe i ministar inostranih poslova. On vrlo dobro zna da nema tu povlasticu da odlučuje o spoljnoj politici Pruske. Ipak odbija da se vidi u prostoj ulozi izvršioca Mantojfelovih instrukcija, on računa na to da koristi svoju poziciju da usmeri njen tok, makar i po rizik zatezanja odnosa. Kad uviđa da Tun nema nameru da „utiče na sadržaj instrukcija“ dobijenih iz Beča, možemo s pravom pretpostaviti da se neće na njega ugledati.

Bizmark najpre treba da se upozna sa funkcionisanjem Nemačke konfederacije. Ona obuhvata trideset devet država, od kojih je trideset pet monarhija i četiri slobodna grada. No, ova prva podela skriva ostale. Raznovrsnost i nejednakost su ključne reči koje karakterišu Konfederaciju. Tih trideset pet monarhističkih država su u okviru jednog carstva, pet kraljevstva i čitavog niza raznih nadvojvodstva, vojvodstva i kneževina. Veličina i populacija predstavljaju drugi faktor podele. Od trideset devet država, dvadeset i jedna ima manje od 100.000 stanovnika a neke su po površini skoro liliputanske. Šta ima zajedničko između Austrije sa skoro trinaest miliona stanovnika sa ovim zemljama Konfederacije, ili sa kneževinom Lihtenštajn koja nema čak ni 10.000?

Način organizovanja Bunda (Konfederacije) stvara ovu raznolikost i neravnopravnost. Pod austrijskim predsedništvom, federalna skupština zaseda ili kao savet sa ograničenim brojem članova ili kao generalna skupština. Ograničeni savet ima nadležnost u većini stvari što se tiče Konfederacije i ima sedamnaest glasova. Jedanaest država ima po jedan glas (osim Austrije i Pruske, tu su četiri ostala kraljevstva, Bavarska, Hanover, Saksonija i Virtemberg, a zatim Baden, Hese-Kasel, Hese-Darmštat, Holštajn i Luksemburg). Poslednjih šest glasova se raspodeljuje na ostalih dvadeset osam država, koje glasaju naizmenično. Suprotno od toga, u generalnoj skuštini sve države imaju svoje predstavnike a način brojanja glasova, iako nesavršen, zavisi od njihove uzajamne važnosti. Austrija i Pruska poseduju po četiri glasa svaka, srednje države, u zavisnosti od slučaja, imaju tri ili dva, a najmanje samo jedan, što sve ukupno iznosi šezdeset devet glasova. Iz svega ovoga proizilazi da ni u jednoj ni u drugoj skupštini, ni Austrija, a ni Pruska, čak i da imaju podršku drugih kraljevstva, ne mogu da dovedu u manjinu koalicuju ostalih država.

Neuobičajena doza lukavstva i proračuna

Teorija i realnost su daleko jedna od druge! Ovakav scenario izolacije Austrije ili Pruske je prosto školska hipoteza. Veoma moćne, one se oslanjaju na mrežu uticaja koja im osigurava odanost i zaštitu.

Tim pre što njihov dogovor može da blokira proces i tako čineći uzaludnim bilo kakvu želju drugih država da se izdvoje. Meternih je to dobro shvatio koji je do revolucije 1848. izgradio nemačku politiku na jednom takvom sporazumu, uz duplu korist za Austriju, da osujeti Prusku od opasnih iskušenja i da kontroliše Konfederaciju.

Federalna skupština je smeštena u palati Turn-i-Taksis, u Enšajmer Gase ulici. Palata je dovoljno velika da se u njoj smesti oskudna administracija Bunda, koja nikad ne broji više od tridesetak osoba. Takođe i njihov raspored u palati je pokazatelj hijerarhije snaga unutar Konfederacije: prvi sprat je rezervisan za predsedničke kancelarije, drugim rečima za predstavnike Austrije. Već se Bizmarkova misija nagoveštava teškom. Čak i posle Olomouca, pruski funkcioneri smišljaju sporazum između dve sile na bazi jednakosti koju je Švarcenberg manje nego ikad spreman da im odobri. Nesumnjivo nije uspeo da uvede celo Austrijsko carstvo u Konfederaciju, ali i pored toga nije odustao od ovog projekta. I već teži proširenju carinske unije (Zollverein) na dunavsku monarhiju, što je na neki način ponovno pokretanje ovog projekta, započinjući ga najpre na trgovačkom planu.

Ako je Bizmark imao iluzije prema Austriji, brzo će biti razvejane. Već od prvog susreta sa predstavnikom Beča, grofom Fridrihom Tunom, jasno mu je da će imati posla sa oštrim protivnikom. Utisak koji na njega ostavlja, malo posle dolaska u Frankfurt, nije nimalo prijatan. Ispod vesele spoljašnosti grof krije „neuobičajenu dozu lukavstva i proračuna“, što se ispoljava „čim politika uđe u igru“. I dalje nastavlja Bizmark: „Smatram ga opasnim protivnikom za sve one koji mu ukažu poverenje umesto da mu uzvrate istom merom3“. S druge strane ni grofu Tunu nije trebalo mnogo da pronikne u Bizmarkove skrivene misli: „Što se tiče svih pitanja vezanih za konzervativne principe“, govori Švarcenbergu, „G.Bizmark je savršeno uzoran. Š…Ć S druge strane, čini mi se, onoliko koliko sam mogao da procenim do sada, da on pripada isključivo onoj partiji koja jedino ima za cilj interese svojstvene Pruskoj4.“ Upravo je takvo i Bizmarkovo ponašanje. On se njega drži nesumljivo do najsitnijih detalja ali koji imaju i te kako značenja. Pošto je video da grof sebi daje za pravo da puši cigaru dok predsedava skupštinom, i on odlučuje da ga imitira. Isto tako, ako ga Tun primi u košulji on odmah skida sako! U oba slučaja se radi o podsećanju svog sagovornika na pravo Pruske na jednakost.

Ovakavim načinom postupanja ne može se izbeći zategnuti odnos Bizmarka sa austrijskim ambasadorom, najpre grofom Tunom, a kasnije i baronom Prokešom fon Ostenom. Ali na stranu ove neprestane provokacije, on želi potpuno drugačiji odnos sa Bečom. Da bi dostigla ciljeve koje je zacrtala u politici, Pruska mora da izađe iz zamke u koju se zatvara traženjem privilegovanog sporazuma sa Austrijom. Takva strategija vodi u ćorsokak stoga što Habsburška monarhija, osim ako nije prinuđena, neće nikada prihvatiti jednakost koju joj Berlin traži. I zato Pruska mora da izvrši pritisak na Beč preteći joj savezom sa nekom drugom silom izvan Nemačke.

U Evropi toga doba, jedino bi Francuska sa princom-predsednikom na čelu, a zatim i Napoleonom III, mogla da odigra tu ulogu. I kako on, koga većina evropskih dvorova gleda sa sumnjom, da ne bude sklon da odgovori na jedan takav predlog? Istinu govoreći, Bizmark ne insistira na tome, on samo priželjkuje takav savez, ali veoma dobro procenjuje korist koja bi mogla da se izvuče iz takve diplomatije otvorene ka više opcija: „Ubeđen sam“, objašnjava, „da bi to bila velika nesreća za Prusku ako bi njena vlada morala da uđe u jedan takav savez sa Francuskom, ali, čak i ako ne bi trebalo da tako nešto primeni, nikada ne treba da odbacimo mišljenja naših partnera koje, pod određenim okolnostima, možemo izabrati kao manje zlo od dva ponuđena

Žan – Pol Bled

Danas online

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Bizmark, Feljtoni, Istorija