“Da li je bolje kada sezona izađe odjednom ili kada se svake nedelje čeka nova epizoda” je “biti ili ne biti” današnjeg doba. Dilema na koju ne postoji tačan odgovor, osim onog, krajnje subjektivno “više volim ovako” ili “više volim onako”. Više volim Netflix ili više volim Max (ex HBO, prim. aut.), koji predstavljaju simbole za ova dva tipa gledanja serijskog sadržaja.

Netflix koji je uspostavio “bindžovanje” kao takvo, sa jedne strane i Max koji i dalje poštuje svoju staru dobru tradiciju — “serija se gleda ponedeljkom”.

Da je u pitanju istinska dilema potvrđuje i to da i Netflix i Max koketiraju sa suparničkim postupkom, pa tako Netflix ponekad sezonu objavi iz dva dela, ostavljajući gledaoce i gledateljke da čekaju, a Max povremeno pusti nekoliko prvih epizoda odjednom, kako bi to povezivanje sa pričom i idejom bilo intenzivnije, a onda se vrati na poetiku koja glasi — “jednom nedeljno”.

Sa druge strane fanovi određenih serija, naviknuti na XXI vek, neretko sami sebi obezbede “bindžovanje” — čekaju da izađe cela sezona, ali ukoliko ne volite spojlere, a volite internet, jako je teško da unapred ne saznate baš ništa deset nedelja, tako da se ljudi uglavnom odlučuju da seriju gledaju onako kako im pripadajući servis nalaže.

Zvuči kao dobra “Black Mirror” epizoda, nešto na šta ste pretplaćeni ti organizuje život i određuje kako ćeš i na koji način tu pretplatu da koristiš. Određuje sa kim možeš, a sa kim ne možeš da deliš šifru. Menja cene. A ti klikćeš, klikćeš, klikćeš i prihvataš. Jer, ko bi se vratio na torrent? Pod jedan — nije legalno. Pod dva — ne želim da čekam, želim sadržaja tada, u tom trenutku. I striming platforma to razume i to mi omogućava. Doslovno, “Black Mirror” epizoda.

Od ove premise, prema kojoj su ljudi “navučeni” na različite servise polazi epizoda “Common People”, prva u novoj sezoni — koje uslove različitih servisa ste spremni da prihvatate iznova i iznova kako biste nesmetano nastavili da ih koristite?

U dve reči: uglavnom sve. Naročito kad se u tu priču ubaci smrt, odnosno život voljene osobe. Tu se pristaje na doslovno sve. Na povećanje cene, na promenu paketa, na “više za isto” ili čak “više za manje”, dakle, na doslovno sve. Spremni ste da uradite bilo šta. Prodate bilo šta. Uložite bilo šta. Nekad i ono što nije uvek najvidljivije, ali čim ga malo izložite, tu je kraj. Morate da dajete sve više i više i više. I često da to što dajete — strimujete.

Kao neka savremena verzija Fantine iz Igoovih “Jadnika” koja daje sve, i samu sebe, da bi spasila svoju ćerku. Sve je isto, samo što Fantina to ne strimuje. Iako bi tehnički En Hatavej u toj ulozi života to i radi. Svi znate tu scenu koja joj je donela Oskara, a u kojoj se šiša pred kamerom i ima samo jedan pokušaj da ta kosa koja se reže bude zaista njena — i uspeva. Dobija Oskara, ali daje sebe i to “u lajvu”.

I od tada (2012) – ništa, poneka neočekivana romantična komedija, poneki blokbaster, ali ništa veliko kao Fantina. Jer posle davanja kose mora da se da nešto veće, da biste nastavili da se igrate. Ili nastavili da živite, ako se vratimo na prvu epizodu nove sezone. Vi birate. Osim što ne birate. Sve je iluzija.

Iluzija je, takođe, osnova druge epizode pod nazivom “Bête Noire”. Šta je stvarnost, a šta ne? Da li je vaša istina ujedno i svačija istina? Da li ona zavisi od odnosa koji imate sa osobom ili je istina univerzalna?

Gaslajteri i gaslajterke će vam sigurno objasniti da nije. Da nešto niste dobro shvatili. Da se nešto desilo drugačije. Da oni znaju bolje. Izviniće vam se ako su pogrešili. Jesu, ali oni će iskoristiti to uslovno “ako”, a onda vas vremenom naterati da prestanete da verujete sebi i prestanete da verujete u sebe.

Takođe, ponašanje staro koliko i ljudski rod. Samo se nije oduvek zvalo “gaslajting”. Nekada se zvalo “izluđivanje” ili “zaluđivanje”. I nije potrebna tehnologija da to omogući. Nikakav magičan daljinski kojim će osoba iskriviti vašu percepciju stvarnosti. Dovoljno je da s vremena na vreme bude ljubazna, da vam s vremena na vreme nešto pomogne, da se uvuče među vaše ljude i “klikne” sa njima. Bukvalno i metaforično. I ništa nije nemoguće. Nebo je granica. A vi svakako niste poneli pasoš.

Nemogućnosti i nemogući odnosi su takođe ono čime se bavi epizoda “Hotel Reverie”, u kojoj se Netflix, ponovo, kao i u onoj s početka, poigrava sa sobom i sopstvenim načinom funkcionisanja, ali na jedan “meta” način. Poigrava se sa onim za šta ih kritika uglavnom optužuje — za nedovoljno originalnog sadržaja (fokus je na nastavcima i rimejkovima) i za “too woke” poetiku.

Treća epizoda donosi sve to — snimanje rimejka izmišljenog holivudskog klasika, gde glavnu mušku ulogu — dobija žena. Crna žena. Glavna ženska uloga ostaje ženska i igra je originalna glumica zahvaljujući savremenoj tehnologiji koja omogućava spajanje ova dva sveta. Ali, izlazak je za nijansu teži. Takođe, izlazak znači da se ne možete vratiti nazad. Izlazak znači da ste vi i vaša voljena osoba zaista “dva sveta različita” i nikada niste ni mogli da budete jedan u praksi.

Još jedna tema koju dotiče ova sezona je tema “sećanja i zaborava”. Da li nam tehnologija u tome uopšte pomaže? Da li nam svi ti snimci koje pravimo na koncertima, sve te fotografije koje objavljujemo na mrežama ili ljubomorno čuvamo u skrivenim folderima, da li nam one pomažu da se setimo ili nam one pomažu da zaboravimo? Da li se mi zapravo određenih događaja sećamo tek kada skrolujemo galeriju i naiđemo na određenu godinu, osobu i trenutak? Da li ona u našoj glavi postoji bez dokaza da je postojala?

Sve to se na maestralan način problematizuje u epizodi “Eulogy” zahvaljujući pre svega fantastičnoj interpretaciji Pola Đamatija koji igra tužnog čoveka. Povređenog čoveka. Besnog čoveka. Čoveka sa greškom koju nije mogao da ispravi.

Pa, šta se još krije na tom ljudskom hard disku? Koji neprežaljeni odnosi, koje nerešene situacije? Koji ljudi? I da li ih zauvek sve pamtimo? Teško. Da li uvek možemo da ih se setimo? Pa, ne baš uvek.

Ove četiri ideje stožer su nove sezone koja se, čini se, po kvalitetu, nalazi negde rame uz rame sa prvim sezonama, onima koje je publika najviše volela. Onima koje su više bile o nama, nego o digitalnom svetu.

Jer, pogrešna je premisa da se ova serija bavi negativnim uticajem tehnologije. Odnosno, da se samo time i bavi. Savremeno doba svakako jeste ubrzalo svet. Jeste poremetilo našu pažnju. Jeste donelo mnogo toga što se može iskoristiti protiv čoveka. Ali, nije do tehnologije, do ljudi je. Mi smo i dalje glavni.

Mirjana Narandžić

Izvor: Velike priče

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Black Mirror, distopija, Film, tehnologija, Tv serije, Velike priče