Bol – partitura ožiljka, izvor umetnosti

Bol je najprisniji od stranaca. Smestio mi se u kosti i izabrao da ostane. Ne znam kako je ušao, samo znam da je tu, nepomičan kao stena u mojim plućima. Diše mojim vazduhom, ali ga ja ne udahnem – on udahne mene.

Nije mi učitelj. On je spokoj između dva otkucaja mog srca, prostor gde prestaju moje misli i ostaje samo vibracija. Taj granični fenomen koji Rilke nije uspeo da imenuje, samo preti da me razori, a nikad ne razori do kraja. Ostavlja me na ivici, da vidim koliko prostora zapravo imam unutra.

Avgustin je tražio reč za njega i nije je našao. I ja je ne nalazim. Znam samo da je moja rana bez oboda. To nije lokacija, već stanje. Moja duša nema telo, a ipak svaki njen deo boli. To je bol koji nema oblik, samo prisustvo, poput svesti o sopstvenoj krvi koja mi teče pod kožom.

Hemingvej je slagao. Ovaj bol ne pokušava da me uništi. On samo postavlja jednostavno pitanje: “Hoćeš li i dalje da budeš?” A moj odgovor nije “da” ili “ne”. Moj odgovor je treptaj mog kapka u mraku. Činjenica da još uvek vidim svoju senku na zidu.

Džubranovu ljusku ne lomi snaga. Lomi je vreme koje provedem u njenom zatvoru. Ova bol je dleto koje ne kleše po mom kamenu. Ona čeka da kamen sam popuca pod sopstvenom težinom, a onda samo ukloni komadiće. Otkriveni oblik nije lep. Samo je moj i istinit.

Van Gog je bio precizan. On je rekao da je bol svuda. I u meni je, ali nije suprotnost radosti. On je njen sastojak. Moja radost bez ovog bola bila bi šećer bez ukusa, samo slatka praznina. Oštri kontrast i sukob ne postoji. Postoji samo ova kompleksna jedinstvenost osećanja koja odbija podele.

Marko Aurelije je stajao na granici i shvatio da “bol nije sramota zato što nije izbor”. On je, kao i moj dah, činjenica mog postojanja. Ne kvari mi razum, on otkriva njegove granice. Pokazuje mi gde prestaje moja misao, a počinje nešto drugo, neimenovano.

Ovaj bol nije jezik. On je nemogućnost mog jezika. Svaki moj pokušaj opisa je izdaja, pretvaranje nečega neizrecivog u reči koje lažu svojom preciznošću. A ipak, pokušavam. Jer u tom mom neuspelom prevođenju, u tom jazu između mog iskustva i mog izraza, susrećem se sa drugima koji su takođe pokušavali. I u tom neuspehu, se nalazimo.

Bol je tiha alhemija. Što dublje osećamo, to dublje stvaramo. On je nevidljivi most između patnje i lepote, između gubitka i umetnosti. On nije metafora već materija od koje se grade svi moji pokušaji da kažem nešto istinito.

Na kraju, on nije partitura niti svetlost koja kasni. On je samo moja pukotina. U nju ne ulazi ništa spolja. Iz nje izlazi ono što je već bilo u meni, ali nisam smela da vidim. Ne čini me ranjivom, on otkriva da sam oduvek bila ranjiva. Ne, ne lomi me, on otkriva da sam oduvek bila slomljena.

Maja Marković – MayaM

bol, Društvo, Maja Marković, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Umetnost