Ruski pesnik Boris Rižij rođen je 1974. u Čeljabinsku i u svom kratkom životu – po nekima nije dosegao ni svoj kreativni klimaks – nesumnjivo je postigao mnogo. Sa 14 godina bio je lokalni šampion u boksu, sa 17 se oženio, a u devetnaestoj je postao otac. Najveće priznanje dobio je 2000, Antibukerovu nagradu za poeziju; iste godine objavio je zbirku pesama u Petrogradu i učestvovao je na internacionalnom pesničkom festivalu u Roterdamu. Već za života je bio smatran „zvezdom koja sija na nebu ruske poezije“. Međutim, sedmog maja 2001. izvršio je samoubistvo. Posthumno je dobio prestižnu rusku nagradu za književnost Severna Palmira, paradoksalno, upravo za zbirku Opravdanje života.

Boris Rižij je dokumentarni film holandske rediteljke ruskog porekla Alione van der Horst. Autorka filma o motivima za snimanje ovog dokumentarca za „Vreme“ kaže:

„Dugo sam želela da napravim film o ruskoj poeziji, budući da mi je majka Ruskinja. Čini mi se da u Rusiji više cene mrtve pesnike, nego žive, što mi je pomalo tužno. U vezi sa nastankom ovog filma postojale su neke čudne koincidencije. Prvo sam čitala Rižijeve pesme u originalu, da bi ubrzo bile prevedene na holandski. Zatim sam gledala crno-bele intervjue sa njim i videla sam izuzetno zgodnog momka sa neverovatnom harizmom. Pomislila sam: ‘Ah, mimoišli smo se!’ Bila sam veoma tužna. Imala sam osećanje nekakve obaveze prema njemu, kao da mu dugujem da napravim ovaj film. Bio je izuzetna ličnost. Rekla bih da je živeo tri života istovremeno. Noću nije spavao, čitao je ruske pesnike i to ne samo renomirane, nego i zaboravljene i opskurne poete, a danju je bio naučni saradnik u rudarskom institutu.“

U filmu Boris Rižij dominira pitanje motiva samoubistva pesnika koji je bio obrazovan, uspešan, priznat… Iako dokumentarac ne pretenduje na to da nedvosmisleno odgovori na ovo pitanje, autorka se potrudila da kontekstualizacijom Rižija u doba perestrojke dočara surovu svakodnevicu u kojoj je živeo. U ovom periodu i sama je nakratko bila u Rusiji na studijama ruske književnosti, a za pokojnog pesnika je rekla da nije naišla na pesnika koji je tako potpuno, a emotivno opisao to doba.

„Vreme u kojem je Boris živeo bilo je nepodnošljivo, naročito za tako senzibilnu umetničku ličnost kao što je bio on“, kaže Aliona van der Horst. „Moguće odgovore na pitanje motiva samoubistva tražila sam u spoljnim faktorima – vreme i mesto u kojem je živeo. Bio je iz dobre porodice, otac mu je bio direktor fabrike, a on se družio sa kriminalcima. Borisova generacija je izgubljena generacija, jer je nakon njihovog maturiranja škole nestao Sovjetski Savez. Nastala je opšta besposlica i tada je jedina perspektiva za momke bila da budu telohranitelji, a devojke prostitutke. Boris se našao u toj šizofrenoj situaciji – postojala je ogromna diskrepancija između realnosti njegove porodice i ulice. I pored toga, njegovo prijateljstvo sa vršnjacima iz okruženja, koji su bili telohranitelji ili su se bavili kriminalom, bilo je iskreno. On se nije pretvarao, niti je igrao ulogu neshvaćenog pesnika. Na neki način je vodio dupli život. Njegovi prijatelji sa ulice nisu znali da piše poeziju, a on, iako se družio sa njima, nije učestvovao u kriminalu.“

Свега се сећам, а много сам заборавио –

Видим распричану школску гомилу живу,

Како смо се првомајском радовали пиву

Када сам из канистера први гутљај испио.

Сећам се, нарочито, онога часа када

Су нас учесници параде за исмевање газили,

И музике и како су завоји црвени били…

Али је раније све било лепше, него сада,

По добром, по љубави, по топлој јесени.

И чудом неугашена цигарета ми оста.

А му лежимо ту на тргу Свердловска,

Где ће споменик подићи само мени.

.

[АКО У ПРОШЛОСТ]

.

Ако у прошлост – онда боље трамвајем

Са звоном и са суседом на штакама,

Са ђаком и тетком што путује сама

И са лишћем тополе што трчи за нама.

А онда – после пет или шест станица,

Сићи ћемо у осамдесете године:

С лева фабрика стоји, с десна турбине.

Немој да гасиш. Запали, ове су фине.

Зашто скептички мумлаш – не знам:

– Све је то из Набоковљеве прозе –

– Он је високог рода, а ми сачувај боже –

Осмехни се, нек сузе ти лице не росе.

Стигли смо, ево, и до наше станице:

Ту плакати висе, тамо се транспарент клати.

Небо плавичасто, заставе, призори познати,

Нечију сахрану тиха музика прати.

Засвирај зубима тим старцима

И удаљи се уз музику, корака лака,

У јакни кожној навученој на брзака,

По тој улици вечитих растанака.

По улици вечне туге, пред оградом

Родне куће, стапајући свој лик

Са листопадом, на самоћу налик,

Врати се као убијени војник.

[ДАЈ СИРОМАХУ]

.

Дај сиромаху на мамурлук који динар.

Сам ти – ко си? Луталица и беспосличар.

Будала, у ствари.

Сем дамама у годинама не допадаш се ником.

Дивљи, необријани човек са ожиљком,

Балавац прави.

Дај просто онако, не тражи да ти опрости

грешној души, а кад стане да се крсти

ти га заустави.

Због усамљености, увреда, љути ћемо бити

на оног самог; са њим рачуне сводити,

не из љубави.

.

[ПЛАВИЧАСТО СВЕТЛО]

А. П. Сидорову

.

Плавичасто светло у ходнику болничком,

лунина светлост кроз прозор бије.

Треба мислити о оном обичном,

треба мислити о најобичнијем.

Трећи дан како криза мучи Циганина,

просто се Циганину не може помоћи.

Воду зарђалу пијеш преко дана

и не спава ти се, и луташ у ноћи

ходником болничким при светлу

плавом-плавом, кроз прозор гледаш.

Како си мало проживео на свету,

је ли могуће да ћеш да се предаш?

(У руци ми непрочитана књига,

толико их заборављених има,

и стварну музику Грига

звиждим вештачким зубима.)

Да, доврага, али понекад из немоћи,

свеједно, дешава се – понекад,

на тренутак да затворим очи,

онда их отворим, и тад,

колена рукама обухвативши,

о смрти правој мислим пун језе,

тупо зурећи у зид болнички

на коме су насликане брезе.

.

[СА ДЛАНА]

.

  Boris Rižij, Film, Književnost, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi