“Bosonogi gen” ili tragedija Hirošime

Bosonogi Gen (Hadashi no Gen) je japanski crtani film iz 1983. godine, čiji je autor Keiđi Nakazava (1939–2012). Film je nastao na osnovu serije manga stripova istog umetnika i obrađuje jednu od najvećih trauma modernog Japana: bombardovanje Hirošime atomskom bombom 6. avgusta 1945. čiji je svedok bio, iz prve ruke, sâm autor.

BOSONOGI GEN, PLAKAT

PONEDELJAK 6. AVGUST, 8.15 ČASOVA UJUTRU

Leto je 1945. godine i Japan je pred slomom. Izgubio je sve prekomorske teritorije, američka avijacija ga mesecima svakodnevno i nemilosrdno bombarduje konvencionalnim i zapaljivim bombama. Sva industrijska postrojenja su uništena, sve luke razorene. Ratna flota i avijacija više ne postoje. Tokio i drugi veliki gradovi, u kojima većina stanovnika živi u tradicionalnim kućicama od papira i bambusa, nalaze se u geografskim atlasima, ali njih u stvarnosti više nema: pretvoreni su u zgarišta. Čak i u gradovima koji nisu iskusili bombardovanje, kao što je Hirošima, nema hrane. Ljudi, premoreni od dugotrajnog čekanja u redovima, mahnito se bore za šaku riže. Ko je sačuvao bogatstvo – podmićuje; ko je spretan, taj vara i krade.

Ponedeljak 6. avgust 1945. Sunčano letnje jutro. Građani Hirošime obavljaju svoje svakodnevne poslove. Zaposleni idu na svoja radna mesta, učenici u škole, domaćice se staraju oko kuće ili se guraju u redovima za hranu. Tranvajski saobraćaj u gradu je gust. U strogom centru grada, na mostu Aoi kojim se prelazi preko reke Ota, vlada uobičajena živost.

Jedan američki avion (japanskih više nije bilo ni na zemlji, a pogotovo ne u vazduhu) pojavio se visoko na nebu. Kreće se prema centru Hirošime. Evo ga, opet: još jedan izviđački avion!

Skazaljke na satu pokazuju 8.15 časova. Avion je tačno iznad mosta Aoi. Bljesak! U trenu, ono što su bili ljudi: stari i mladi, značajni i beznačajni, pametni i priglupi, obrazovani i neobrazovani, vredni i lenji, pošteni i pokvareni – ljudi svih vrsta – pretvoreni su, pri temperaturi od 5000º celzijusa, u atome ili su razneseni u do tada nezabeleženom vazdušnom udaru. Blizu 80 hiljada sudbina je zbrisano, kao da nikada nisu postojale. I to nije bilo sve: u narednim danima, nedeljama, mesecima i godinama umrlo je od posledica ranjavanja i radijacije sigurno još 200 hiljada ljudi. U decenijama koje su usledile, oni koji su prošli bez direktnih posledica (ili su se rodili u narednim godinama) umirali su od različitih vrsta karcinoma izazvanih atomskim zračenjem.

UŽAS RATA I MUKE PORAŽENIH VIĐENI OČIMA DETETA

Animirani film “Bosonogi Gen” prikazuje, kroz priču o dečaku i njegovoj porodici, sudbinu građana Hirošime uoči, tokom i posle bombardovanja atomskom bombom. Gen je mlađeg osnovonoškolskog uzrasta. Njegova porodica je sasvim obična: otac je umetnik kaligraf i, moguće, veteran rata na Dalekom Istoku; majka je klasična japanska domaćica, u poodmakloj trudnoći. Sestra je u mlađim tinejdžerskim godinama, a brat još nije stasao za školu. U uslovima opšte nemaštine, život porodice sveden je na stalnu potragu za hranom. Ulicama Hirošime protežu se redovi građana, koji čekaju svoje mršavo sledovanje riže. Među izgladnelim ljudima nestaje svaka ograda, svi obziri…

Otac, svestan očiglednog poraza japanske vojne sile, pita se koji je smisao daljeg ratovanja, koji je smisao svakodnevnih patnji običnih Japanaca. Ali, jedan trenutak učinio je svaku dilemu bespredmetnom: vatra ekspolozije ga je progutala, kao i veći deo njegove porodice i sugrađana.

Gen i majka tumaraju ruševinama onoga što je do malopre bio grad. Sapliću se o ugljenisana tela, sudaraju sa izbezumljenim ili potpuno otupelim ljudima. Majka rađa devojčicu i Gen je odlučan da ih zaštiti: obećao je to ocu, sestri i bratu dok ih je bespomoćno gledao kako gore zatrpani u ruševinama njihovog doma. Tu negde pronalazi izgubljenog dečaka, koji ga podseća na brata i poziva ga da im se pridruži.

Život mora da se nastavi, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog bebe, koju pregladnela majka ne može da podoji. I, čak i u ruševinama Hirošime gde su beda i lagana smrt sveprisutni, postoje socijalne razlike: Gena i njegovog novog druga pronalazi bogataš, čija porodica i imovina nisu pretrpeli teže posledice bombardovanja i angažuje ih da neguju njegovog teško bolesnog brata. Biće novca za hranu, da se majka prehrani i podoji bebu! Ali kasno, beba umire.

Ima li ikakve nade za preživele? Iz sveopšteg beznađa, iz zemlje makar kontaminirane radioaktivnom kišom, iznikla je jedna klica žitarice. Za njom druga, pa treća. Na Genovoj glavi, potpuno ogoljenoj od posledica radijacije, iznikle su mekane vlasi. Priroda se obnavlja, život je pobedio smrt. Postoji nada da će preživeli, na temelju užasnog iskustva koje ne bi smelo više da se ponovi, izgraditi jedan novi i srećniji svet.

ATOMSKA PEĆURKA NA D HIROŠIMOM

USPON JAPANA KAO PREDISTORIJA

Sredinom 19. veka Japan je bio siromašna i izolovana feudalna monarhija, kojom su, u ime careva vladali šoguni – pripadnici ratničke, samurajske kaste. Nizom dekreta donetim sredinom 17. veka, šogun iz klana Tokugava je zabranio pristup strancima (ponekim evropskim trgovcima, ali najčešće hrišćanskim misionarima) na japansko tlo, odnosno zabranio domaćima da ga napuste.

Japan je taviorio u samoizolaciji, a evropske države započele su svoju kolonijalnu ekspanziju na Dalekom Istoku. Kina je bila prva na udaru. Britanija je sredinom 19. veka vodila tzv. Opijumske ratove, kojima je sebi omogućila nesmetano čerupanje i pljačku njenih bogatstava. U godinama koje su usledile, pojavile su se Francuska, Rusija, Sjedinjene Američke Države i Nemačka, koje su tražile svoj deo plena. Kineska vlada davala je velikim silama koncesije za izgradnju železnice i, sa njima, pravo na korišćenje čitave teritorije oko nje.

Došao je na red Japan. Godine 1853. ispred prestonice Edo (danas Tokio) osvanula je snažna američka ratna flota predvođena admiralom Metjuem Perijem. Američki komandant je imao jasan zadatak: da natera japansku vladu da sklopi sa SAD trgovinske ugovore, kojima će se Carevina vezati se za američku privredu. Slaba šogunska vlada je pristala na američke uslove i Sporazumom iz Kanagave (1854) Japan se politički i ekonomski vezao za SAD.

Sporazum sa SAD i svest o položaju u kome se našla Kina nakon Opijumskih ratova uzburkali su duhove u Japanu. Samurajska oligarhija je poražena u kraćem građanskom ratu i uspostavljena je čvrsta centralna vlast na čelu sa carem. Nova vlada je započela dvadesetogodišnji opšti program obnove i modernizacije japanskog društva, poznat kao Meiđi reforme. Suština je bila sledeća: prihvatiti samo one tekovine modernizacije koje ne zadiru u tradicionalne društvene odnose. Za kratko vreme, Japan je postao industrijska sila koja koristi sve moderne tehnologije, a da su sâmi Japanci ostali obespravljeni podanici cara koji ima božanske atribute.

Japan je izgradio jaku flotu i organizovao kopnenu vojsku, kojima je započeo kolonijalnu ekspanziju na račun Kine. U Prvom kinesko-japanskom ratu (1894–1895) Kina je doživela težak poraz i Japan je zauzeo prve posede na njenoj teritoriji. Deceniju kasnije usledio je prvi rat protiv jedne velike sile – Rusije (1905–1906), kojim je izbacio ovu kolonijalnu silu iz borbe za prevlast nad Dalekim Istokom. Najzad, za vreme Prvog svetskog rata vidimo Japan kao saveznika Antante, koji se domogao pojedinih nemačkih poseda na Pacifiku. Ovde vidimo klicu budućeg brutalnog obračuna sa SAD oko prevlasti nad strateški važnim pacifičkim ostrvima.

JAPANSKA CARSKA FLOTA

Posle 1918., Japan se sistematski pripremao za osvajački rat na Dalekom Istoku i Pacifiku. Ideolozi japanskog imerijalizma razvili su učenje o ugroženosti nacije od susednih azijskih naroda i od sila pobednica u Prvom svetskom ratu. Pronađeni su prirodni saveznici u nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Korak po korak, Japan se pretvorio u vojni logor.

Jula 1937. Japan je inscenirao tzv. Incident na mostu Marka Pola, u blizini Pekinga, kojim je započeo Drugi kinesko-japanski rat. Napadom na američku pomorsku bazu Perl Harbur na Havajima decembra 1941. ovaj se rat utopio u Drugi svetski rat, koji je završen septembra 1945. potpunim slomom carstva. Osmogodišnji sukob je obeležen neviđenom brutalnošću Japanaca. Odmazde nad civilima u svim okupiranim zemljama bile su redovna pojava, a nad Kinezima je izvršen genocid ravan onom koji su činili nacisti širom Evrope.

I rat između Japana i SAD bio je brutalan, s tom razlikom da SAD nisu branile svoju zemlju i slobodu, već su se borile za prevlast nad Pacifikom. Japanci su u ovom obračunu pokazali neviđen fanatizam, oličen u otporu američkoj invaziji na Ivo Džimu i u napadima kamikaza.

Strah od japanskog fanatizma imao je udela u odluci administracije Harija S. Trumana da se rat, koji je po svim parametrima bio rešen u koris SAD, okonča bacanjem atomske bombe. Ali, u igri je bilo još nešto i to mnogo krupnije. U leto 1945. sastali su se lideri tri sile pobednice nad Trećim rajhom u Podstdamu. Josif Visarionovič Staljin, Vinston Čerčil (odnosno novi premijer Klement Atli) i Hari S. Truman raspravljali su o pitanjima posleratnog preuređenja Evrope. Razlike u pogledima između SSSR i SAD bile su nepremostive. Takozvana gvozdena zavesa se spustila između Baltika i Jadrana. Kao neku vrstu uvoda u konferenciju, Amerikanci su napravili prvu nuklearnu probu na poligonu u Nju Meksiku i, bez pokrića u istorijskim izvorima, slobodni smo da povežemo Podsdamsku konferenciju sa bombardovanjem Hirošime i Nagasakija. Atomski napadi na dva japanska grada bili su demonstracija sile SAD, uperena koliko protiv Japana – kao aktuelnog protivnika – toliko i protiv SSSR, kao novog protivnika.

RUŠEVINE HIROŠIME

NEKA RAZMIŠLJANJA NA KRAJU

Istorija poznaje brojne primere kada je pobednička vojna sila demonstrirala svoju moć nad poraženim civilima i, što bi rat bio brutalniji, to bi čin odmazde bio strašniji. Sovjetsko potapanje broda Vilhelm Gustlof (januara 1945.), kada se utopilo preko 9 hiljada ljudi, mahom izbeglica iz Istočne Pruske, Poljske i Baltičkih republika i britansko/američko bombardovanje Drezdena (februara 1945.), kada je poginulo 22-25 hiljada civila, očigledni su primeri odmazde i ratnog zločina. Javno mnjenje saveznika ih je doživelo kao pravednu kaznu za sva zla koja su prethodno učinili pripadnici nemačkog naroda, a izvršioci, budući da su bili iz redova pobedničkih sila, nisu krivično odgovarali.

Višemesečno bombardovanje Tokija i drugih strateški značajnih gradova u Japanu odnelo je u apsolutnim brojevima više civilnih žrtava, ali se ono, po razmerama razaranja i posledicama, ne može poredetiti sa atomskim bombardovanjem Hirošime i Nagasakija. Ova dva grada, štaviše, nisu imala neki naročiti strateški značaj i bila su pošteđena od ranijih masovnih bombardovanja. Zato, slobodni smo da zaključimo da je bombardovanje Hirošime i Nagasakija bio čin retko brutalne odmazde, osvete pobednika nad poraženima, izrazita demonstracija sile i strašan ratni zločin.

Niko iz američke administracije, od predesdnika Harija S. Trumana pa naniže po hijerarhiji, nije odgovarao za zločin. Još jednom su naučna dostignuća zloupotrebljena u svrhu razaranja, a ne radi dobrobiti čovečanstva; još jednom je u ime boljitka jedne grupe ljudi naneto zlo drugoj, a jedan brutalni imperijalizam je zamenjen drugim (doduše umivenim). Ostala je moralna osuda mislećeg dela čovečanstva i nada da se tragedija o kojoj svedoči Bosonogi Gen više neće ponoviti.

za P.U.L.S.E Ivan Hofman

Animirani film, Bosonogi gen, Hirošima, Ivan Hofman