Ulogujte se / Kreirajte profil

Boža Ilić, umetnik

Komad drveta pod njegovim rukama poprimao je oblik žene. Stvarao je najlepša bedra, struk i grudi. Pravi uglovi dobijali su zaobljen izgled pokretima dleta i šmirgle. Drvo je bilo tvrdo ali lepo, šare su izbijale ispod neravne površine već nakon nekoliko pokreta rukom. Podigao je naočare na vrh glave, obrisao znoj sa čela i nastavio sa istim žarom.

Odavno niko ne kupuje njegove slike. A od nečega se mora živeti, zato se i prihvatio ovog drveta. Slike su bile lepi rodni pejzaži, prsate sekretarice i crveni petlovi. Ali eto niko ih nije želeo. Ali nije uvek bilo tako.

Svetla Venecije obasjavala su njegove ponosne proletere tih dana. Bilo ih je stotine, išli su u koloni, išli su ka zapadu kao da su želeli da ga osvoje i učine ga crvenim. Bio jeto Bijenale u Veneciji godine 1950. tek nekoliko godina posle rata. On je predstavljao tadašnju Jugoslaviju. Za ovako značajnu manifestaciju izabran je zbog svojih izuzetnih dela. Dela su bila monumentalna, ogromna platna sa brojnim likovima. Posleratna izgradnja bila je inspiracija za mnoge umetnike ali je on umeo najbolje da prenese radost, snagu i lepotu radnika u zanosu sondiranja terena na Novom Beogradu.

Sondiranje terena na Novom Beogradu

Misli koje su mu za trenutak navrle u svest nisu usporile njegovo oblikovanje drveta. Kuckao je po njemu milujući njegove oblike kao što je nekada milovao lepe žene u svom ateljeu.

Boža Ilić – Sekretarica (omiljeni motiv)

Postao je vodeći slikar socrealizma, svi su ga pozivali i svi su želeli njegov portret. I vrhovni komandant je to poželeo. Maršal Tito stajao je satima ispred njega pozirajući mu. Ljubomora dugih uticala je da portret velikog vođe bude okarakterisan kao preozbiljan. I završi u nekoj od mnogobrojnih kancelarija ministarstva. Ali kako zlo nikada ne ide samo tih pedesetih i država se zbog Rezolucije Inforbiroa okreće zapadu, ostavljajući njegove umorne radnike na zapećku istorije.

I on se odjednom našao van tokova modernog slikarstva. Principijelan kakav je bio nije mogao da se menja u trenutku. U prestonici više ga niko nije želeo i vratio se u rodni kraj. Tamo gde je sve i počelo u podnožju Radan planine. Tamo gde je jednog jutra, dok je išao u školu, prolazeći pored Crkve Svetog Đorđa koji ubija aždaju, video ljude koji hramu daju neki novi sjaj. I prišao im je dečak od četrnaest godina privučen magijom poželvši da i on učestvuje u tom ponovnom nastajanju svetaca. Iskusni majstor kome je trebao pomoćnik, koji će mešati boje, prihvatio ga je. I dečak je svakog dana posle škole ostajao da pomaže i odslikava najpre pozadinu a zatim i likove svetaca. Talenat za boje i oblike izbijao je na površinu kao što su sveci izlazili iz izbledelih zidova crkve. Uoči samog rata upisao je likovnu akademiju u Beogradu i završio je u klasi profesora Mila Milunovića.

Drvo je poprimalo konačan izgled, telo je bilo gotovo, trebalo se sada fokusirati na vrat. On je trebao biti izdužen i tanak kao vrat žena na slikama Modiljanija.

U zavičaju ga nisu doživljavali kao velikog umetnika već kao svog dobrog komšiju. Njih umetnost nije mnogo zanimala a one koje je to interesovalo brzo su našli u njemu vrsnog učitelja koji ih je besplatno podučavao svemu što je znao od pravljenja boja, zatezanja platna do kompozicije slike i dubine prostora. Tako da je ubrzo nastaja čitava plejada njegovih amaterskih sledbenika.

Kada je vrat bio gotov i zaista ličio na vrat Žane čuvene muze Modiljanija, uzeo je žice, polako ih namestio i zategao čivije. Violina je bila gotova. Sa stola pored uzeo je gudalo. Violinu prislonio uz obraz i počeo da prevlači gudalom po žicama. Razlegla se najlepša muzika, osmeh na njegovom licu govorio je ova je izuzetna. Pesma je bila iz detinjstva, ona koju je nekada čuo od svog dede koji je svirao frulu. Muzika koju je samo on znao i koju je osećao titrajem vazduha iznad oscilirajućih žica. Melodija je bila jedina koja mu je ostala u sećanju.

Tog davnog zimskog popodneva koga se i sada sećao, imao je dvanaest godina i igrao se sa drugom decom. Duže nego što je to trebalo ostao je napolju. Hladnoća je polako obuzimala njegovo krhko telo oduzimajući mu pokrete. Video je i čuo uplašene roditelje kako ga utopljavaju u vunene čerge. Video je i čuo doktoricu koja mu daje injekciju i zatim odjednom tišina. Više nije ništa čuo, samo je video uplašena lica ljudi oko sebe. Nije čuo, kao što neće više nikada ništa čuti. Dečak je ogluveo usled velike količine kinina leka koji se tada koristio za lečenje jakih prehlada. Sve njegove kasnije aktivnosti ostaće u senci njegovog nedostatka sluha.

I sada kada je svirao violinu koju je sam napravio bilo je jasno, on je osećao zvuk oblika i boja. Njegove boje na slikama su govorile a njegove violine ispustale najlepše zvuke. Ono sto su drugi čuli on je osećao, ono sto su drugi čuli on je razumeo, stvarao je ono što drugi nisu mogli. On je bio umetnik.

Boža Ilić – Autoportret

PS: Boža Ilić, rođen je 1919. u Žitnom Potoku a umro u Leskovcu 1993. godine. U detinjstvu je ostao gluv ali ga to nije sprečilo da postane jedan od najvećih slikara.Njegova slika “Sondiranje terena na Novom Beogradu” jedna je od najznačajnijih iz tog perioda i nalazi se na istaknutom mestu u obnovljenom Narodnom muzeju u Beogradu. Nakon socrealizma biva zaboravljen od svih i u nedostaku novca počinje da pravi violine, prodaje ih, i tako se izdržava. Neke od njegovih violina nalaze se u vlasništvu naših najpoznatijih muzičara, na kojima oni izvode najlepše kompozicije sirom sveta.

Za P.U.L.S.E Bratimir Petrović

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.