Брајан –  Добрило Ненадић  или У потрази за изгубљеним платном

 ”Ништа додуше није онако како изгледа да јесте”

Прво издање овог романа је објављено октобра 2000. пред Cајам књига, можда баш и на Добрилов 60. рођендан.

Рађање ове књиге прати једна узбудљива прича коју сам давно чуо, али већина учесника, макар битиниjих, је тада још била жива, тако да нисам хтео ни да је помињем. Није неважно да сам другу половину деведесетих и прву првог десетлећа новог миленијума провео на неким другим просторима и нисам баш био у ситуацији да пратим шта се дешава на књижевном небу земље која је пуцала по шавовима и одавно добрано крварила. Тако се десило да ми је и овај роман, као и већина осталих публикованих у том времену, промакао… Стицајем околности, роман Победници који је Добрило ”написао, о свом трошку печатао и посветио успомени на стару српску пешадију” ми је допао шака 2004. и њега сам прочитао (и има посебна белешка о томе).

Да би се лакше разумела радња романа која се дешава 1296, дакле, последње године осликавања или фреско писања ове задужбине краља Драгутина Немањића, чије је зидање почело 1277, неопходна су мала подсећања на историју. Краљ Драгутин је после несрећног пада са коња 1282. на основу Дежевског споразума* предао круну свом млађем брату Милутину, који се на ктиторској фресци у овом храму, који је понео име по грчком свецу Ахилију из Ларисе, појављује уз брата и његову жену, мађарску принцезу Кателину.

Овај роман је многослојан, јер описује не само односе међу браћом, већ и међу црквеним достојницима, али и монасима, па и ”простим светом” о коме Добрило највише и воли да прича. Не бих рекао да су главни јунаци три грчка живописца: Стикриос, Јоргос и Јакос. Пре бих могао да кажем да су то њихови помоћници Стокиша, Шаин и главни јунак, Брајан. Наравно да се ту увек нађе неко ко ”млади срећу квари”, од локалног пробисвета и потрчка Пренка, преко изасланика два краља: бившег Драгутина, казнаца Војихне и садашњег Милутина, севаста Маркана и, кога би другог, до епископа моравичког владике Јевсевија…

Наравно да је нама ”завичајцима” интересантно тумарање Брајана и млађаног дечака-видара Доротеја рзавским обалама узводно до данас познате Височке Бање. Онда, до нама чувених места ко што је Урјак, донедавно скровито место на коме је Брајан угледао Бајову Срну и

која ће на крају, после невероватне унутрашње и спољње борбе мајсторског помоћника који је својим талентом и умећем надвисио и свог учитеља, дати своје лице и очи принцези Кателини, коју је Јоргос лоше живописао… Та нереализована младалачка љубав према Срни, жени времешног козара Баја чију костобољу лечи Доротеј, даје овом роману, ако се тако може рећи, љубавну ноту. Та на јави нереализована љубав, могла је да се и трагично заврши због пакосних оговарања потеклих од ноћних Брајанових бунцања Срниног имена, које је чуо завидни сплеткарош Пренка, раширио је међу монасима и светом уз Рзав и Моравицу. У стварању ове приче, рекох, која се умало није трагично завршила, а оставила је диван траг на најлепшој ктиторској фресци од свих манастира које су подигли Немањићи, видну улогу има један женски лик, Русанка, ”негдашња лепотица на гласу, сада помало начета годинама, али још увек хитре памети и оштра језика”… Интересантан део који на само Добрилу својствени начин говори о жени, њеном односу према мушкарцима који су ”вели Русанка, лажљиви и превртљиви окот. У стању су да клече на ораховим љускама, да чупају косе, да гребу лице, да плачу као киша, да завијају од тобожњег бола као вуци. Да се не помињу речи и све оне лажи и заклињања. А све то тако док не узјашу. Чим прођу одозго сместа све забораве што су чинили и говорили. Да се Руса питала она би овако: држала би мушкиње само колико за приплод јер они за друго и нису. Вишак би давила по рођењу…” Кад једној таквој, на мушки род кивној, али и на лепоту сиротице Срне, која наизглед живи у складу са својим старим мужем, који ју је, онако младу, тек напупелу, после смрти жене откупио од сироте мајке и која му је родила сина, дође до ушију глас ”да је ту могло бити нешто” онда се сложи прича. ”Слично је то зидању града. Један уместио овај камен, други турио онај. Колико ко је могао и шта је умео, оно је и приложио”… Тако се несрећном Брајану, ни кривом ни дужном, десило да крене прича о њему и Срни. која је могла бити једино у његовим сновима и жељама заједљиваца. ”Можда би се чудо и њима самима могло догодити. Ваља само имати мало наде, мало среће и згодну прилику”…

Добрило, је, како само он то уме, систематски, до у најситније детаље описао начин на који је припремана подлога за живописање;

како је и каквим бојама рађено… и то је права посластица за зналце, али и радознале. Има ту интересантних детаља и за нумизматичаре, љубитеље историје, посебно средњег века. Биће интересантна натезања краљевских намесника око позиција личности краљевских породица, зашто нема и Милутинове жене, па и његових синова. Лошом подлогом изазвано пуцање фреске Драгутиновог сина Владислава, који је по Дежевском договору требало после смрти Милутина да наследи круну, што се, како знамо није десило, али је прича о том случају кренула као злохудо предосећање…

Дакле, Ариље је одавно, од времена Немањића, било познато по цркви светог Ахилија, чије су мошти давно пре појаве српске државе донели до брега на ушћу Рзава у Моравицу, а њеном изградњом, постало седиште моравичке епархије. У моје школско време је била позната по песми Бранка Миљковића Ариљски анђео („да ниси анђео који страх мој кроти, чудовиште би био, у својој лепоти, чије порекло је, у мојој жељи, да уништен будем”). Онда је појавом романа Доротеј 1977. постало познато по његовом писцу, који је шездесетих година као агроном имао значајан, ако не и највећи допринос узгајању малине на тим просторима. Дакле, Рзав, Црква светог Ахилија, малине и Добрило су симболи Ариља. Морам да признам да сам читајући књигу очекивао да ће се као творац Плавог анђела, најлепше фреске после Белог из Милешеве, појавити управо Брајан, чији лик Добрило пажљиво и брижљиво гради, са објашњењем да је то фреска живописана по лику његовог пријатеља Доротеја (грч. Δωρόθεος , дар божји). Лично сам мишљења да је то можда и први аутопортрет у српском сликарству тог времена. Жао ми је што на ту тему нисам разговарао са Добрилом. Био је сујетан ако му се дирне у неки лик, али би можда и открио тајну која ће, ето, и остати тајном.

Не бих да анализирам структуру романа, нити да вам га препричавам. Нисам за то ни учен, нити умем, али испричаћу вам нешто што сам чуо давно, а мислим да је време да се о томе нешто каже. Добрило је, по сопственом признању, причао да је Брајана градио по лику Милана Туцовића, познатог и нажалост рано преминулог сликара (1965-2019). Овај му је у знак захвалности поклонио слику која се налази на корицама првог издања књиге 2000. на којој је аутор написао писмо захвалности Добрилу. Фотографију платна су послали издавачу, Народној књизи, али су они сматрали да њихов ликовни уметник то треба лично да слика и молили су Добрила да им пошаље слику. Добрило је после консултације са аутором Туцовићем слику доставио њему, а овај је однео издавачу чије је име наравно на књизи и који, такође, данас није међу живима. У Народној књизи су слику узели, урадили лепе корице и када је Туцовић дошао по њу, замолили су да дође следећи пут јер је негде… затурена. Тако један пут, други, трећи и… никад није враћена. Овде бих стао, јер неко ко ово чита може да се сети да ју је препознао на нечијем зиду, негде…

Дакле прича са Брајаном, Плавим анђелом, овом књигом али и њеним корицама траје још увек…

2021. крајем октобра, траговима ”Добрилових дана”

*Дежевски споразум је договор по којем је Милутин преузео српски престо 1282. године. Споразум је склопљен у Дежеви, месту у рашкој жупи где се налазио један од двораца Немањића, на који је очувана успомена и у народној песми (Код Дежеве стријех дворова). Кад је краљ Драгутин 1282. године код оближњег града Јелеча пао с коња и сломио ногу, повукао се с власти и предао престо у Дежеви млађем брату Милутину. Околности и услови под којима је предаја извршена мало су познати. Архиепископ Данило казује да је несрећа изазвала „велику забуну“ у земљи и страх од напада „суседних царева“, те је вероватно краљ под притиском догађаја, на државном сабору, одлучио да се повуче и преда брату знаке владарског достојанства, „свите многоценске царске, коња свога и оружје које сам носаше.“Према споразуму Милутин је требало да влада доживотно, с тим да после његове смрти престо заузме један од Драгутинових синова.Драгутин је задржао део српских земаља око Рудника, Ариља и доњег Лима.Дежевски споразум се није одржао и доцније је био узрок дужег сукоба између браће, с тешким последицама по Србију.(Вкпд)

Корице романа са Туцовићевом сликом и писмом, Фреска Плавог анђела кога је опевао Бранко Миљковић у својој песми Ариљски анђео.

Милан М. Пајевић

  Dobrilo Nenadić, Književnost, Milan Pajević