Brazilija: utopija za manjinu

Ulogujte se / Kreirajte profil

Brazilija: utopija za manjinu

.

Become a Patron!

.

Kada je 1960. godine počela da živi brazilska prestonica, važila je kao remek-delo gradskog planiranja. Ideja je bila da svi društveni slojevi dele isti životni prostor – ali su siromašni ubrzo potisnuti na obod grada.

„Ispunili smo naš najteži zadatak, našu najdramatičniju obavezu“ – tim rečima je tadašnji predsednik Žuselino Kubiček pre 60 godina svečano otvorio Braziliju, novi glavni grad Brazila. U nepune četiri godine, Brazilija je ostvarila ideju koja je postojala još od kolonijalnih vremea: da se sedište vlade prebaci iz Rio de Žaneira u unutrašnjost zemlje. Vladari su smatrali da će tako država moći bolje da se štiti od invazije.

Projekat su napravili veliki majstori. Plan grada je sačinio Lusio Kosta, pionir moderne arhitekture u Brazilu. Najvažnije arhitektonske objekte je projektovao kasniji dobitnik Prickerove nagrade i tada arhitekta u usponu – Oskar Nimajer. Već i pre nego što je nastao, grad je bio legenda – ali i pun problema.

„Brazilija pati od svih problema modernog kapitalističkog grada“, objašnjava Valter Kaldana, profesor arhitekture na Prezbiterijanskom univerzitetu Mekenzi u Sao Paolu: „grad pokazuje protivrečnosti brazilskog razvojnog modela: rascepkanost, eksploataciju zemlje i infrastrukture, auto-puteve, izopštenost, ukratko, model koji je skup za onog koji plaća i perverzan za onog koji to mora da doživi“.

Za Kaldanu je veliki problem „to što smo mi stvorili nešto in vitro. Preko toga smo postavili zvono i ostavili sve u zamrzivaču na minus 273 stepena. To povećava potencijal za primerena rešenja, ali i za greške. Brazilija je zamrznuta i tako se njen razvoj poremetio“.

 

Utopijski dizajn

U martu 1957. se žiri sastavljen od brazilskih i međunarodnih stručnjaka jednoglasno opredelio za Kostin nacrt grada budućnosti. Kao i svi projekti koji su tada prezentirani, i njegov je bio racionalistički – grad je podeljen na četiri sektora čija su težišta bila: stanovanje, rad, kultivisanje tela i duha kao i kretanje, cirkulisanje. Tako je to propisano još 1933, u Atinskoj povelji, svetskom manifestu urbanističkog planiranja.

Druga važna inovacija je bila da je Kosta stare ulice zamenio novim konceptom. Njegovi putevi su favorizovali slobodan prostor i izolovane blokove zgrada. On je rekao da je njegov plan nastao „iz primarnog gesta kojim svako bira neko mesto ili označava da hoće da ga poseduje: dve ose koje se seku pod pravim uglom – dakle, stvaraju znak krsta“.

Projekat Brazilija, nazvan i „pilotski plan“, sastoji se od dve uspravne ose. Na takozvanoj monumentalnoj osi nalaze se zgrade državnih organa, a na saobraćajno-stambenoj osi su „superkvadrovi“. To su ulični blokovi dužine 240 metara i obuhvataju po 11 blokova zgrada za stanovanje i školovanje. Oblast u kojoj se dve ose seku predviđena je za različite funkcije: autobuske stanice, trgovine, banke.

Lusio Kosta, pionir moderne arhitekture u Brazilu

Kako bi grad bio prilagođen prirodnim vodama i da bi bile izbegnute monotone, prave ulice, Kosta je osu sa stambenim područjima lako zakrivio. Zato grad odozgo izgleda kao avion koji ke sleteo pored jezera.

Kosta je grad najpre projektovao za 500.000 stanovika. A onda ga je proširio na 700.000 – trebalo je da svi žive na obali veštačkog jezera koje je tu postavljeno da bi povećalo vlažnost vazduha u toj suvoj sredini. Kosta nije predvideo dalje širenje „pilotskog plana“.

 

Siromašni su ostali na obodu grada

U Braziliji, gradu inspirisanom modernim socijalističkim idejama, trebalo je da svi društveni slojevi dele isti prostor. No, taj koncept se nije ostvario. Grad je određen pre svega za javne službe, ali zaboravilo se da su tu i hiljade radnika koji su zidali grad i koji posle toga nisu imali nameru da ga napuste. Na to podseća citat švajcarskog pisca Maksa Friša: „Mi smo pozvali radnu snagu, a došli su ljudi“.

Tako je Brazilija postala stecište hiljada novih građana. Danas najmanji deo od tri miliona stanovnika živi u „pilotskom planu“ ili susednim otmenim četvrtima. Umesto toga, gotovo 90 odsto ljudi živi u tzv. „satelitskim gradovima“ koji su nastajali van glavnog grada i delom su od gradskog centra udaljeni i po 25 kilometara. „Satelitski gradovi nisu smeli da nastaju kao periferija grada“, kaže Henrike Karvaljo, arhitekta i istraživač Univerziteta Sao Paolo. „Ti gradovi su u početku bili samo privremeno rešenje za radnike koji su mislili da će posle toga moći da žive u Braziliji. Ali, nakon svečanog otvarana grada, oni su izolovani i prognani. Izopštavanje ljudi guranjem na obod grada, koje je tipično za brazilske gradove, ponovilo se i u Braziliji“.

Oskar Nimajer u Braziliji 1962.

Karvaljo kaže da je rast grada trealo da bude bolje isplaniran. Da su van grada mogli da nastanu mali centri sa po 200.000 stanovnika koji su mogli da zadrže koncept glavnnog projekta.

Radi se o antropološkom, ljudskom, faktoru a ne o problemu projekta, smatra Karvaljo. „Sve što Brazil mora da bude – ali nije – ponavlja se i u Braziliji“.

 

Satelitski gradovi opslužuju elitu u centru

S vremenom Brazilija nije postala samo simbol modernosti, već i socijalne nejednakosti o zavisnosti državne mašinerije.

U proseku, jedno domaćinstvo u četvrti „Pilotski plan“ ili u nekoj otmenoj četvrti zarađuje dva do šest puta više od domaćinstva u satelitskom gradu. To se vidi iz ankete javnog preduzeća Kodeplan, koje je zaduženo za planiranje i razvoj Federalnog distrikta i prestonicce koja se u njemu nalazi.  Gotovo trećina stanovnika tog distrikta radi u javnom sektoru. Ta primanja čine gotovo polovinu BDP glavnnog grada – kako prenosi Brazilski institut za geografiju i statistiku (IBGE).

Zgrada skupštine u Braziliji: već više od tri decenije svetsko kulturno dobro

„Brazilija je grad sa najvišim prosečnim dohotkom u Braziluu, rezultat jedne neverovatne, birokratske elite, koja se širila u poslednje tri decenije i koju opslužuje armija siromašnih stanovnika satelitskih gradova“, kaže Lusio Gomez Mačado, arhitekta i urbanistički planer.

 

Brazilija ostaje jedinstvena

„No, Brazilija će zbog svoje prostranosti i razmera ostati jedan izuzetan grad“, kaže Mačado: „To je bio najvažniji urbanistički razvoj 20. veka“.

Kvalitete Kostinog gradskog planiranja i Nimajerove arhitekture je neosporan. Unesko je 1987. Proglasio „Pilotski plan“ za svetsku kulturnu baštinu. Projekat je nasto u vreme obeleženo verom u racionalizam, funkcionalizam i tehnologijju. Neki teoretičari arhitekture čak tvrde da je Brazilija okončala tu epohu.

„To je jedinstven grad koji nikada neće moći da bude analiziran kao bilo koji drugi grad. On ima posebne i specijalne osobenosti“, kaže Kaldana: „Brazilija je rezultat i najveći simbol preduzetničkog umeća jedne zemlje, jednog naroda, jedne države“.

Izvor: DW

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Душко Јевтовић
Душко Јевтовић
5 months ago

Настанак Бразилије и њено планско уређење подсећају на Санкт Петербург у Русији, чију је изградњу започео и осмислио Петар Велики 1703. године. Како је написао Борис Пиљњак, то је град у коме су тргови настали пре улица, а улице се састају и секу само под правим углом и на својим крајевима завршавају у метафици. Река Нева, њени канали и њене притоке употпуњују склад воде, неба и људског духа који их обједињује у целину. Лепо што се у Бразилу, 250 година касније, оваплотио исти сан, у тишини пространства и праве линије, далеко од буке карневала.