Ulogujte se / Kreirajte profil

Britanski rhythm & blues

,,Iako je komercijalizacija britanskog rhythm & blues pokreta započela nakon uzleta Merseysidea, njegov je rast potaknut ranije, sredinom pedesetih godina, kada su Cyril Davies i Alexis Korner otvorili ,,London blues and Barrelhouse club“ za svirke četvrtkom u pabu Roundhouse u Sohou.

Dve godine kasnije, 1957. vođa jazz-sastava Chris Barber preduzeo je prvu iz serije turneja s gostujućim američkim blues muzičarima poput Big Bill Broonzyja i Muddy Watersa. Do 1960. godine Barber je u program svoga sastava uveo blok rhythm & bluesa sa pevačicom Ottilie Patterson koju su pratili Korner na gitari i Davies na usnoj harmonici. Te kratke tačke postale su tako popularne da su Korner i Davies odlučili pokrenuti vlastiti rhythm & blues sastav.

Tako se rodila grupa ,,Blues incorporated“ u čijoj su postavi na njenom prvom koncertu u londonskom ,,Ealing rhythm and blues clubu“ u martu 1962. godine, nastupili Davies ( usna harmonika, vokal), Korner (gitara), Charlie Watts (bubnjevi) i Art Wood ( vokal) – ovaj poslednji stariji je brat kasnijeg gitariste Facesa i Stones, Rona.

Wood je, u stvari, uskoro otišao da osnuje vlastiti sastav – ,,Artwoods“, a usledile su i druge promene. U leto, grupa se sastojala od Daviesa, Kornera, tenor-saksofoniste Dicka Heckstall-Smitha, klaviriste Johnnyja Parkera, basiste Jacka Brucea i bubnjara Gingera Bakera. John Baldry izmenjivao se u vokalima s Daviesom, a stalni posetioci ,, Ealing cluba“ poput Micka Jaggera, Briana Jonesa i Paula Jonesa(Manfred Mann) nastupali bi s grupom.U to doba, osim stalnih nastupa u ,, Ealingu“, grupa ,,Blues incorporated“ dobila je stalan angažman i u londonskom klubu ,, Marquee“. Pored ,,Marqueea“, međutim, jedan je drugi, bivši jazz klub – ,,Flamingo“- razvijao vlastiti stil rhythm & bluesa. Pod uticajem pretežno crnačke publike, Georgie Fame svirao je mešavinu američkih i karipskih stilova u rasponu od Jamesa Browna i Mosea Allisona do Ska muzike (rane forme reggaea).

Do kraja 1962. godine stvorena su četiri stila britanskog rhythm & bluesa. Cyril Davies napustio je ,,Blues incorporated“ da bi vodio vlastitu grupu (koja je uključivala Baldryja kao pevača i Nickyja Hopkinsa na klaviru), u želji da oponaša zvuk i stil Muddyja Watersa. Korner ga je zamenio Grahamom Bondom na alt-saksofonu, davši grupi ,, Blues incorporated“ napadniji jazz-zvuk nego ranije. Jagger, Jones, Keith Richards, Ian Stewart i Dick Taylor osnovali su ,, The Rolling stones“ da bi svirali ritmičniji r’n’b Chucka Berryja i Bo Diddleyja, s gitarom u prvom planu, a ,,Georgie Fame and the Blue Flames“ stvorili su vlastiti stil, jedinstven za ,, Flamingo“.

Grupe koje su kasnije nastale gotovo su bez izuzetka sledile jedan od ova četiri stila“.

,,Ilustrovana rock enciklopedija“

   Alexis Korner (1928-1981)

Aleksis Korner jedna je od ključnih ličnosti britanskog rock and rolla i rhythm & bluesa. Zanimajući se za jazz isprva je surađivao sa Chrisom Barberom, a potom upoznaje usnog harmonikaša Sirila Dejvisa i okreće se bluesu. Kao srodne duše krajem pedesetih pokreću ,,London blues and Barrelhouse club“. Kako London tih godina nije još uvek bio spreman za njihovu ,,novu“ muziku – mešavinu bluesa, jazza i rhythm & bluesa, Korner se iznova vraća saradnji sa Barberom koji se i sam sve više posvećuje r’n’b zvuku.

Napokon, 1961. godine, desio se istorijski trenutak – Korner i Davies ponovo se sreću i osnivaju ,,Blues incorporated“, vlastitu rhythm & blues grupu. Bio je to hrabar i dalekovid, pionirski potez dvojice vrsnih muzičara. Kada je 17. marta 1962. godine otvoren ,,Ealing r’n’b club“ u Londonu, bend pronalazi utočište iz kojeg počinje misionarski delovati. Na njihovom prvom nastupu, postavu benda činili su Korner, Davies, Keith Scott (klavir), Andy Hoogenboom (bas), Charlie Watts (bubnjevi) i Art Wood (vokal). Nakon što je legendarni bubnjar Watts otišao u novoformirane ,,The Rolling stones“, menja ga Ginger Backer (budući član slavnih ,,Cream“). Kroz Kornerov pionirski r’n’b bend prošli su tih godina mnogi značajni umetnici britanske rock scene: basista Jack Bruce (budući član ,,Creama“), saksofonista Dick Heckstall- Smith (budući ,,Colosseum“), pevač Paul Jones (,,Manfred Mann“). Korner je bio vođa (otac-utemeljitelj) i gitarista, dok je vokal prepuštao budućim slavnim pevačima poput Micka Jaggera (,,The Rolling stones“), Ericu Burdonu (,,The Animals“), Paulu Jonesu i Long John Baldryju. Kroz ,,Blues incorporated“ su prošli i mnogi legendarni instrumentalisti : Keith Richards i Brian Jones, gitaristi Stonesa, Graham Bond, John McLughlin… Cyril Davies je napustio bend decembra 1962. godine u nameri da osnuje vlastiti bend – ,, Cyril Davies all stars“.

,,Blues incorporated“ su bili jedan od prvih belačkih električnih blues sastava na svetu čija su pionirska uloga i uticaj nemerljivi. Mada Alexis Korner nikada nije uspeo snimiti neki od bitnijih i komercijalnijih albuma, bendovi koji su nastali pod okriljem njegovog rada  i uticaja poput ,,The Rolling stones“, ,,Yardbirds“, ,,Animals“, ,,Manfred Mann“ ili ,,Cream“ dovoljna su potvrda njegovog ogromnog značaja za savremenu muziku. Njegov vatreni rhythm & blues  osvojili su i zapalili Ostrvo početkom šezdesetih godina 20. veka ispisujući istoriju zlatnim slovima. Ono što je nekad isključivo bila muzika crnačkih geta Amerike postalo je zahvaljujući pre svega Korneru zvuk velikog dela sveta.

Pola veka kasnije, pesme poput ,,Oh lord don’t let me“, “Corina, Corina“, ,,Hoochie coochie man“, ,,She fooled me“, ,, I got a woman“, ,,Louisiana blues“ ili ,,Everyday i have blues“, u izvođenju Alexisa Kornera još uvek zvuče više nego moćno i govore o značaju jednog zvuka, vremena i čoveka koji su zauvek pomerili granice i proširili vidike do neslućenih daljina. Zabava još uvek traje. 

Cyril Davies (1932-1964)

Nakon što se oprobao u raznim jazz i skiffle bendovima, legendarni britanski usni harmonikaš Cyril Davies postaje jedan od ključnih muzičara u razvoju britanske r’n’b scene. Zajedno sa Kornerom osnovao je ključni britanski r’n’b sasatav ,,Blues incorporated“. Nakon uspostavljanja i proboja r’n’b scene Davies se okreće još izvornijem r’n’b zvuku i i osniva vlastiti ,,Cyril Davies all stars“ bend – postavu su činili : Long John Baldry-pevač, Nicky Hopkins-klavir, Carl Little-bubnjevi, Rick Barton-bas i Bernie Watson-gitara. Mickey Waller bio je samo kraće vreme bubnjar benda.

Svojim beskompromisnim stavom i vrhunskim talentom Cyril Davies stvorio je jednu od najboljih ranih britanskih r’n’b grupa, stvorio je (zajedno sa Kornerom) jedinstveni duh iz kojeg će proisteći i nenadmašni ,,The Rolling stones“ koji će širom sveta proslaviti vanvremensku dušu jedinstvene ritmične i plesne muzike, tako jednostavne, energične i krajnje neposredne, životnog stila za sve one neumorne koji se nikada ne zaustavljaju i stalno se kotrljajući nikad ne odustaju. ,,Route 66“ još uvek postoji u srcima svih onih istinskih ,,lutalica i prašinara“ koji se uprkos moronizaciji svega ne predaju i neumorno se kotrljaju od izvorišta do beskraja snova i nazad – više od pola veka ili pola večnosti.

Graham Bond (1937-1974)

Još jedan od ključnih ljudi britanske r’n’b scene šezdesetih, uz Johna Mayalla i Alexisa Kornera nezaobilazno ime tadašnje scene. Njegov prvi bend, osnovan 1963. godine, u postavi je imao niz legendarnih muzičara jedne jedinstvene i neponovljive epohe – gitaristu Johna Mc Laughlina, basistu Jacka Brucea i bubnjara Gingera Bakera.

Uz njih, nastupao je Graham Bond kao jedan od vrsnih muzičara inovatora, prvi britanski instrumentalista koji je koristio Hammond orgulje i melotron, između ostalog. ,,Graham Bond organisation“ bio je vatreni r’n’b bend, poznat po najgrubljem rhythm & bluesu Ostrva. Uprkos brojnim daljim nevoljama i životnim lomovima, Graham Bond ostaje ,,otac utemeljitelj britanskog rhythm & bluesa“, jedna od ključnih ličnosti muzike šezdesetih.

Georgie Fame

Znameniti pijanista i pevač, vođa sastava ,,Blue flames“, sa kojim je početkom šezdesetih stvarao istoriju rhythm & bluesa, nastupajući u londonskom ,,Flamingo“ klubu. Stvorio je jedinstven r’n’b stil, mešavinu američkog rhythm & bluesa, soula i karipskih ska ritmova.

The Rolling stones: ,,The Rolling stones“ (1964.)

Debi album britanskog benda The Rolling Stones, objavljen 26.aprila 1964., delo je rhythm & blues posvećenika, jednih od ostrvskih predvodnika pomenutog pravca – uz Alexisa Kornera i njegov, sada već legendarni ,,Blues incorporated“ (ključni rasadnik talenata u kojem su zanat ispekli i budući Stonesi), Yarbirdse, Animalse i druge, brojne bendove, predstavlja jedan od najuzbudljivijih početaka u istoriji rok muzike. Odajući priznanje američkim, crnim blues legendama, njihovom nepravedno zapostavljenom značaju i uticaju na nastanak i širenje priče zvane rock and roll (za koju mnogi tvrde da je samo komercijalizovana verzija ,,crne“ muzike, u slučaju Stonesa ironično nazvane ,,polja pamuka na obali Temze“), pre svega za njih ključnim autorima- Muddy Watersu (,,Rolling stone blues“, pesma po kojoj su se nazvali) i Jimmy Reedu, a potom i prvim pravim rock and roll klasicima koji su transponovali tradiciju u moderni rock and roll zvuk – Chuck Berryju i Bo Diddleyju, Stonesi su otvorili jedno od najdugovečnijih i najkreativnijih poglavlja u istoriji moderne muzike – priču koja traje više od pola veka, povezana sa korenima koji sežu sve do druge polovine 19. veka i nepreglednih polja i močvara delte Mississippija.

Od uvodnih taktova rhythm and blues standarda Route 66 do završnog udarca činele u Walking the dog, sve prosto kipti od ritma koji pokreće i neobuzdane energije. Silovito i razorno, svaki nerv Stonesa pulsira u ritmu Berryja i Diddleyja, uranjajući u duh tradicije i stvarajući iz njenih korena nešto sasvim lično, originalno i veoma uzbudljivo i moćno.

Impresivni ritam naprosto pršti i melje klasikom Route 66, starom stazom korena, duha slobode i slave, dok Džegerov grčevit vokal i Ričardsova prašteća, rockandrollerska gitara podiže atmosferu do usijanja- iako je u pitanju ,,samo“ obrada moćnog standarda, bilo je očigledno da je svet dobio jedan od najuzbudljivih kreativnih tandema, u najavi- Jagger – Richards, dvojac koji je brojnim klasicima ispisao istoriju rock and rolla. Pored njih, bio je tu još kontroverzni Brian Jones, briljantni gitarista i osnivač benda, biser koji se vremenom rasuo i zagubio u haosu burnog vremena, i stabilna ritam sekcija Wyman-Watts, danas već rok klasici. Sve je na okupu držao neprimetni klavijaturista Ian Stewart, nezvanični Stones, nedovoljno ,,ružan“ i provokativan za pojavljivanje na sceni.

Tenzija pulsirajućeg ,,rolling“ ritma, zaodenutog unutrašnjom snagom blues osnove, koji ne nudi nadu za predah i neprestano mrvi sve pred sobom nastavlja se u Can i get a witness, rušeći berijevskim razarajućim udarom Carol stubove malograđanske učmalosti, mlitavosti i bilo kakvih predrasuda. ,,Umetnost buke“, zvučni napad pobune i jezik isplažen svemu se na trenutak zauzdavaju i stišavaju ležernošću usne harmonike u Honest i do, praćeni tipičnim Džegerovim hedonističko-ironičnim stilom, punim cinizma i samodopadljivosti koja iritira nepoželjne. Juriš se nastavlja, a puls ubrzava izgarajućom, Muddy Watersovom I just wanna make love to you, dok čudesna Mona razbija ležernim ritmom iznutra – ponavljajućom silinom i treperavim ,,slide“ efektom. Pulsirajući bunt ulice i tradicije prašnjavih blues lutalica prelivao se direktno u usijane rilne gramofonske ploče, dok se igla pržila u paklu rhythm & bluesa.

Magična I’m king bee (jedan od najboljih muzičkih zapisa ikad snimljenih) otkida čudesno ponavljajućom bas linijom, potcrtanom zvečećom gitarom, iskričavošću i cinizmom Džegerovog vokala. Bila je to fascinantna demonstracija unutrašnjih potencijala mladog benda, punog samopouzdanja i kipteće energije. Mukotrpan rad, isposnička posvećenost učenju zanata uz ogromna odricanja i veru u sebe davali su prve, veoma sočne plodove. Izigravanje tobožnje zvezde i veličine na osnovu samo jednog ,,hita“( koji je pritom produkt studija, tehnike i produkcije, nečija muka, ideja i uložen trud) tada nije bio moguć ni slučajno. U prilog tome ide test vremena koji je tadašnja muzika položila do dana današnjih – o tome ko će pamtiti sva čuda današnje tehnologije i tzv. hitove, neki drugi put. Malo po malo, stižemo i do Little by little… još jednog bisera u nizu, oivičenog duhom bogate tradicije. Sledi lepršavi instrumental Now i’ve got a wittnes i melodična, znatno smirenija Tell me, da bi vrhunac fešte začinio Walking the dog, izazovna, seksipilna, ritmički fascinantna i plesno obojena partija moćnih Stonesa. Neprestani pokret ignoriše kraj albuma i poziva na žurku, ritam i bluz zabavu koja evo već traje punih pola veka.

John Mayall – ,,Bluesbreakers (with Eric Clapton)“

Bluesman John Mayall smatra se, uz znamenitog Alexisa Kornera, jednim od najznačajnijih muzičara i predvodnika britanske blues scene. Kada je februara 1963. godine stigao u London iz rodnog Manchestera (rođen je 29. novembra 1933.) i osnovao ultimativni blues bend – ,,Bluesbreakers“, krenuo je da ispisuje stranice istorije britanske muzičke scene. Svirajući orgulje, pevajući i komponujući, harizmatičan i preduzimljiv počeo je da unutar ,,Bluesbreakersa“ okuplja mlade i perspektivne muzičke talente, pre svega gitariste. Nakon manje poznatih Berniea Watsona i Rogera Deana, u Mayallov bend dolazi iz ,,Yardbirdsa“ maestro ,,slowhand“- Eric Clapton, maja 1965. godine. Njegov tadašnji antikomercijalni stav blues čistunca u potpunosti se uklapao sa težnjama Johna Mayalla ka proboju britanskog bluesa. Uz ,,malu pomoć prijatelja“, ritam sekcije koju su činili bluesbreakeri John McVie na basu (budući ,,Fleetwood mac“) i bubnjar Hughie Flint, Mayall i Clapton snimaju jednu od presudnih ploča u istoriji britanske blues scene.

Album otvara claptonovska ,,All your love“ – magija čudesne blues gitare, Mayallog vokala i hipnotičkog zvuka njegovih orgulja, uvodni lagani plesni ritam ubrzava prefinjenom solo deonicom Claptona na talasima stabilne ritam sekcije McVie-Flint, utirući put impresivnom freddiekingovskom instrumentalu ,,Hideaway“ i preplitanju solo deonica dinamičnog Claptona i Mayalla. Ritam sekcija grmeći gradi čvrstu osnovu za uzletanje dvojice majstora blues zanata. Fantastično i energično iskustvo, poletno i stilski doterano. U sličnom ritmu nastavlja i dinamična ,,Little girl“ naglašenom bas linijom i još jednom eksplozivnom solo partijom nadahnutog Claptona koji ovim albumom stiče reputaciju vodećeg britanskog majstora gitare i budućeg heroja. Tužbalica ,,Another man“ eksponira čudesnu moć blues minimalizma i njegovu unutrašnju lepotu i snagu – glas i usna harmonika Johna Mayalla, praćeni naznakom ritma grade izvrsnu blues strukturu – emotivnu i dinamičnu. ,,Double crossing time“ prostire se tužnim tonovima Mayallove vokalne sete i briljantne Claptonove gitarske tehnike, kombinacije moći slavnih: Roberta Johnsona, Alberta i Freddie Kinga.

Esencijalni blues snimak, u ravni maestralnih blues veterana Delte i Chicaga. Duh tradicije i ritmike, gospela i spirituala bruji u klasiku Ray Charlesa ,,What’d say“omogućavajući Flintu impresivnu solo partiju poput one u ,,Bonzo“ stilu. Mayall energično praši svojim moćnim orguljama i glasom daje dušu izvrsnom klasiku. ,,Key to love“ klasični je Mayall sound, ubrzan gitarskom magijom ,,spororukog“ gitarskog viruoza. Strasno i nadahnuto. Tempo dodatno ubrzava ritmična, usnom harmonikom obojena – ,,Parchman farm“, posvećena ozloglašenom logoru za neposlušne crne robove američkog Juga s početka 20. veka. Zvuk usne harmonike jurca železnicom Delte, silovito i emotivno, a već na sledećoj stanici ,,Bluesbreakersa“ presedamo u ,,sporohodnu“ Freddie King numeru, klasik ,,Have you heard“, prepuštajući se moćnom Mayallovom vokalu i Claptonovoj nezaboravnoj blues odiseji, partiji koja i najtvrdokornije skeptike obara s nogu. Pesma se lagano razvija nošena dahom višeminutne claptonovske magične i katarzične solaže i melanholijom bolećivog glasa Mayalla, ublaženog punoćom prelepe blues harmonije njegovih orgulja. I kada pomislite da je to vrh, ekstaza vrele blues noći, otpočinje jedna od najboljih Claptonovih izvedbi – ,,Ramblin’ on my mind“, u najboljem duhu mitskog bluzera i lutalice Roberta Johnsona. Zanosna, emotivna, intenzivna blues vožnja, esencija duha boemije i lutalaštva, svega onoga što blues muziku čini besmrtnom i ,,nepodnošljivo“ senzualnom i emotivnom. Dobri duh Delte, elektrificiran i pojačan voltažom briljantne claptonovske magije stigao je do središta srca svih pravih bluzera željnih avanture i neponovljivih iskustava besmrtnih. Jedan od najjačih momenata albuma i britanske blues odiseje šezdesetih. Suvo zlato!

Nakon putovanja kroz srce Delte, sledi furiozni instrumental – ,,Steppin’ out“ gde Brejkersi preplićući se energetski tutnje do iznemoglosti, utirući put završnom blues udaru – ,,It ain’t right“, ritmičkoj eksploziji impresivne moći briljantnog rhythm & bluesa. Škola vrhunskog bluesa Claptona i ,,Bluesbreakersa“ definitivno je otvorena ovim moćnim albumom britanskog bluesa. Njenu sledeću stranicu ispisaće nova, ništa manje impresivna postava ,,Bluesbreakersa“ već naredne godine.

John Mayall – ,, A hard road“ (1966.)

Godine 1966. Eric Clapton napušta ,,Bluesbreakerse“, a na njegovo mesto dolazi gitarista Peter Green, čovek koji je svojim zvukom obeležio magiju Brejkersa i podelio autorsku ulogu sa Mayallom. Godinu dana kasnije osnovaće ključni britanski blues bend ,,Fleetwood mac“ i ispisati nizom kvalitetnih numera i albuma istoriju britanskog blues booma.

No, pre toga, uradiće sa Mayallom, basistom McViem i bubnjarom Ansley Dunbarom još jedan antologijski blues album – ,,A hard road“. Naslovna ,,A hard road“ kotrlja se lagano bespućima teškog blues puta, putujući nošena duhom senzualne melanholije. Tu je magični dodir setnog klavira, lagani ritam i senzibilna gitara Petera Greena koja nepovratno veže svakog istinskog blues zaljubljenika. Težak put se rola pragovima gitare i nestaje u dubinama srca koje krvareći žudi za lepotom i punoćom života. ,,His over“ nastavlja utabanom stazom, jecajući poput usne harmonike. ,,You don’t love me“ osvaja i pleni užurbanošću i iskidanim ritmovima, ukrašena snagom ljubavi i verom blues zanesenjaka koji se prepliću sa dinamikom instrumentala ,,The Stumble“, energičnom skicom moćne gitarske solaže, uzavrelog ritma i klavira koji ne posustaje. ,,Another kinda love“ vlastitom klaustrofobičnošću prigušuje atmosferu, ostavljajući mesta potmulom zvuku pozadinske gitare i odjecima vokala. Istovetno pritešnjena ,,Hit the highway“ poskakuje u klavirskim, barskim ritmovima, pretapajući se sa ritmičnom ,,Leaping Christine“, duhom boogie-woogie tradicije i Mayallovih orgulja. Brejkersi praše u ritmu Delte, klizeći ,,bottleneck“ prostorima Elmore Jamesa i numere ,,Dust my blues“. Iz dubina slide duše, kao prigušen eho odzvanja zvuk moćne blues gitare i vokala koji se probija kroz raspršen zvuk. Eho se nastavlja kroz minimalizam pratećih vokala i iskričavosti usne harmonike ,,There’s always work“, a potom podrhtava u ,,The Same way“, isti onaj put kojim je sve krenulo vek ranije sa polja pamuka Juga Amerike. ,,The Super natural“ izvire iz ponora sete i odzvanja satkana veštom rukom produkcije poput dobrog duha bogate tradicije. Dirljivi instrumental je čudesna blues putešestvija – simbolična, mistična, daleka, neuhvatljiva i strana. Čista blues duša rastače se ritmičnom ,,Top of the hill“, vrhovima senzibilnih brežuljaka blues lirike, moćne dinamike i bravuroznih uzleta Petera Greena, njegove epske bluesbreakers partije za nezaborav. Za sam kraj, kao pozlata, ostavljena je senzualna blues balada, lirskim blue tonovima satkana ,,Someday after a while (You’ll be sorry)“, predivno blues kotrljanje nepreglednim prostorima predivne duše. ,,Living alone“ boji nezaboravnu noć iskričavim ritmom, dajući još jednu šansu svim onim izgubljenim i usamljenim dušama da pronađu utehu u jedinstvenoj priči i poimanju života zvanoj blues. Album ,,A hard road“ bio je još jedan bitan stepenik Mayalla i ekipe ka Olimpu blues večnosti, još jedna ključna stanica na dugom i krivudavom putu slave. Naredni stepenik je bio nadomak i ništa manje impresivan u svom punom sjaju, a zvao se…

John Mayall – ,,Crusade“(1967.)

Odlaskom Greena i McViea, John Mayall Brejkerse proširuje duvačima Mercerom i Kantom, a na mesto gitariste dovodi maja 1967. godine mladog i talentovanog Micka Taylora (sa kojim će sarađivati u naredne dve godine, sve do Taylorovog odlaska u Stonese, na mesto pokojnog Briana Jonesa). Sa novooformljenom postavom Mayall kreće u novi ,,krstaški blues rat“, odajući priznanje i zaslužene počasti američkim blues veteranima. Album ,,Crusade“ završni je deo Mayallove blues trilogije, treći u nizu antologijskih blues ostvarenja sa trojicom briljantnih, kultnih gitarista. Ritam sekciju novih ,,krstaša“ činili su bubnjar Hartley i basista Tillman.

Elegantni blues standard ,,Oh pretty woman“ impresivnom partijom Micka Taylora (rođen 1948.) pokreće lavinu i odvodi Brejkerse stazom autentičnih blues čistunaca, dok ,,Stand back baby“ cupka u maniru iskusnih majstora dok šef solira na usnoj harmonici i bogatstvom novog zvuka uleće u klasični mayallovski blues kliše ,,My time after a while“. ,,Snowy wood“ snažnim hammond tonovima naglašena, praši u ritmi Mick Taylorove energične i prefinjene blues gitare, gradeći još jednu melodičan i značajan instrumental. ,,Man of stone“ razigrana rhythm & blues tonovima i dinamičnom harmonikom leprša, poigravajući se sa uzavrelim duhom nove duvačke brejkers sekcije. Bilo je to samo ,, lagano“ zagrevanje za besmrtnu ,,Tears in my eyes“, duboko proživljeni i dirljivo emotivni Mayallov blues, u najboljem duhu tradicije. Predivan, veoma emotivan vokal i još jedan zadivljujući, rolajući solo mladog Taylora, njegova ulaznica u svet gitarskih veličina. ,,Driving sideaways“ još je jedna dinamična vožnja, razigrani ples vrhunske ekipe znalaca – jezivo emotivnih i sigurnih u ispravnost vlastitog puta. Divlja i neukrotiva instrumentacija, raspojasana međuigra Mayalla, Taylora i tandema Mercer-Kant. A onda još jedan vanvremenski, dirljivo bolan i katarzičan osvrt na ranu smrt blues velikana – ,,Death of J.B. Lenoir“, jednog u nizu nepriznatih a potom i zaboravljenih crnih blues majstora. Iskrena tuga pretočena u jezivi drhtaj usne harmonike i saksofona koji odzvanjaju iz ponora tame, neizmerne tuge i bolnog opraštaja, sete koja se ne miri sa nenadoknadivim gubitkom i hladnim ljudskim ciničnim nemarom. Jezivo, jezivo moćno i bolno, krucijalni momenat albuma i Mayallove burne karijere. Na jezu lepote i duha, unutarnjeg loma duše nadovezuje se još jedan standard, ubitačna ,,I can’t quit you babe“ velemajstora Dixona, jedan od onih vanvremenskih blues komada koji ga uzdiže na sam vrh muzičke istorije, vrh sveta. Još jedan krucijalni momenat, uzdah čoveka koji uprkos svim nedaćama pronalazi snage u neiscrpnoj nadi vere i odnosi konačnu pobedu.

,,Streamline“ lagani je predah, zatišje pred impresiju zvanu ,,Me and my woman“, suvu blues esenciju koja se odigrava u ljubavi muškarca i žene, neizrecivom trenutku punoće, tuge i čiste radosti življenja. Mick Taylor ga boji jedinstvenim tonovima autentične blues čari, pričajući priču života zvanog blues jecajima svoje čarobne gitare. Album se završava rhythm & blues čarolijom ,,Checkin’ up on my baby“, zaokružujući u dvanaestercu vanvremensku trilogiju blues besede iz čistog srca i dubine duše.

Putovanje sa John Mayallom, njegovim ,,Bluesbreakersima“ i trojicom velikana blues gitare – Claptonom, Greenom i Taylorom neizrecivo je bogato duhovno iskustvo, oplemenjivanje duše duhom jedne prebogate ,moćne i veoma, veoma senzibilne muzičke tradicije. A sve je zapravo počelo na poljima pamuka slobodarske i duboko humane robovlasničke Amerike kada je prosta i čista duša osetila potrebu da izrazi vlastiti bol i snagu ljubavi nazvane jednostavno blues … Let the good times roll…

Animals

Briljantni britanski r’n’b bend (iz Newcastlea), bend koji je crpio snagu iz crnačkih rhythm & blues izvora – u rasponu od John Lee Hookerovih ,,Boom boom“ i ,,Dimples“ do ,,Don’t let me be misunderstood“ Nine Simone.

Ključnu postavu benda ,,Animals“ početkom šezdesetih činili su :Eric Burdon – vokal, Alan Price – klavujature, Chas Chandler – bas, Hilton Valentine – gitara i John Steel – bubnjevi. Naziv su dobili od lokalne publike kao odgovor na njihove frenetične nastupe i divlji, ,,životinjski“ izgled… U stvari, u osnovi njihovog nastupa bili su veoma moćni, alkoholom nadraženi i emotivni vokal Erica Burdona i neodoljiv zvuk Priceovih klavijatura, tako inspirativan i dirljiv, ukrašen predivnim aranžmanima.

Nakon što su 1964. godine preselili u London i izdali svoj prvi singl – obradu starog blues standarda – ,,Baby let me take you home“ sa prvog albuma Boba Dylana, usledila je njihova besmrtna verzija pesme ,,House of the rising sun“ (tradicional, takođe s prvog albuma Dylana). Bio je to samo uvod u njihov antologijski, urnebesno-vatreni period (1964.-1966.), pre odlaska jednog od ključnih članova – Alana Pricea, kada su prosto eksplodirali i svojim grubim, ritmičnim, autentičnim i neuglađenim stilom (prožetim kroz tekstove čvrstim realizmom radničke klase rodnog Newcastlea) osvojili Britaniju i ostatak r’n’b sveta.

Šta reći o dirljivoj, divljoj i tako prijemčivoj muzici ,,Animalsa“. Već sa prvim pravih hitom – moćnom verzijom tradicionalne pesme ,,The House of the rising sun“ do izražaja dolazi sva njihova snaga i unutrašnja lepota njihove muzike, taj magični dodir Burdonovog grčevitog, duboko proživljenog vokalnog stila, prepunog jakih emocija i brutalne energičnosti, zaodenut briljantnim, hipersenzibilnim, nesputanim i dirljivim zvukom Priceovih klavijatura i razuzdanom čvrstinom ,,čelične“ ritam sekcije – Chandler & Steel. U stilu Van Morrisonove grupe ,,Them“ i pesme ,,Glorija“ prostire se ,,Animals“ obilje sirovih užitaka i iskustava nepreglednim poljima ritmičkog bluza Ostrva pesmom ,,We’ve gotta get out of this place“, mrveći sve pred sobom grubim Burdonovim vokalom i čudesnim melodičnim pasažima. ,,Don’t let me be misunderstood“ kraljice Nine Simone retko je emotivno, melodično i toplo ,,Animals“ iskustvo prepuno magičnog dodira nesputane i setne duše – tako senzibilno da ostavlja slušaoca na trenutak bez daha. Zaista divan osećaj. Ali kada se pretopi i transponuje u vanvremensku ,,Bring it on home to me“ genijalnog Sam Cookea, melodijsko božanstvo na krajevima noći, reči postaju izlišne – Burdon i ekipa uzleću stazama besmrtnosti ka rock and roll holu velikana.

Beskompromisni, ritmični, plesni, izazovni i sočni ,,crni“ zvuk ,,Animalsa“ kulminira u krucijalnim John Lee Hookerovim ,,Boom boom“ i ,,Dimples“, u kojima sve naprosto podrhtava od ritma i siline izvorne, iskonske Delte bluesa, suštinskih korena celokupne popularne muzike. Prljavi, elektrificirani ritam i bluz ,,životinskog porekla“ podiže atmosferu do usijanja – bilo da je u pitanju iskričava i poletna obrada Chuck Berry standarda ,,Memphis Tennessee“ koja uništava sve pred sobom neprestanim skakutavim ritmom i gitarskim seckanjem na komadiće, lepršava i melodična ,,Baby let me take you home“ ili još jedno impresivno, snažno hookerovsko ,,I’m mad again“ arhaično-sirovo iskustvo, sa obiljem neprestane promene hipnotičkog ritma koji prodire u neispitane dubine blues duše, direktno zadirući u samu srž – tamo odakle sve potiče i neprestano se vraća, zatim ,,It’s my life“ raspojasana, pevljiva i iskrena, ,,Bright lights big city“ Jimmy Reed standard čudesne energičnosti i gitarske estetike, prošaranih iznenadnim ,,upadima“ Alana Pricea i njegovih senzualnih klavijatura, kao i pumpajućeg ritma, posveta ,,The Story of Bo Diddley“, fantastična ritmična blues priča iz prapostojbine, koja razara iznutra i tera na neprestani pokret, rhythm & blues standard “Around and around“, ritmičko čudo za sva vremena ili pak trilirajući boogie-woogie ritam ,,Mess around“.

Energija, silina i iskrena emocija kojom su Enimalsi osvojili svet ritam i bluza i rokenrola ostaje jednim od najlepših i najatentičnijih iskustava koja je svet mogao da proživi šezdesetih godina 20. veka, uvek mu se rado vraćajući sve do današnjih dana.

The Yardbirds

Bili su i ostali legendarni rock bend šezdesetih i ,,najplačljivija blues grupa“, kako su ih prozvali već na početku karijere (osnovani su daleke 1963, godine, pod prvobitnim nazivom ,,Metropolis blues quartet“), prototip grupe u kojima su dominirali gitaristi (Clapton, Beck, Page), prethodnica ,,teškometalnim“ legendama – ,,Led Zeppelin“.

U prvobitnoj postavi: Keith Relf – vokal, usna harmonika, Eric Clapton – gitara, Chris Dreja – ritam gitara, Paul Samwell-Smith – bas i Jim McCarty – bubnjevi postali su prava kultna rhythm & blues atrakcija nakon što su u klubu ,,Crawdaddy“ zamenili ,,The Rolling stonese“, prašeći vatreno, energično i žestoko. Briljirali su potom i u kultnom londonskom ,,Marquee“ klubu. Vrhunac početne ,,žurke“ bila je njihova evropska turneja sa blues legendom  – Sonny Boy Williamsonom i njihov prvi album ,,Sonny Boy Williamson & the Yardbirds“, objavljen 1965. godine.

U periodu 1963. – 1968. godine kroz ,, The Yardbirds“ su prošla trojica najznačajnijih britanskih gitarista – Eric Clapton, Jeff Beck i Jimmy Page, obojivši svako na svoj način fantastični rhythm & blues zvuk benda. Na kraju priče Jimmy Page preko ,,New Yardbirds“ stvara ,,Led Zeppelin“, hard rock-blues bend jedan od najbitnijih u istoriji popularne muzike.

U postavi sa legendarnim Claptonom bend je otprašio jedan od najuzbudljivijih živih r’n’b albuma (snimljen u ,,Marquee clubu“) – ,,Five live Yardbirds“, prošetavši se čudesnim svetom ritmičkog bluza  kroz standarde : ,,Too much monkey business“, ,,Smokestack lightnin’“, ,,Goodmorning little schoolgirl“, ,,Five long years“, ,,Pretty girl“, ,,Louise“. Odajući poštu veličinama poput Chuck Berryja, Howlin’ Wolfa, Eddie Boyda, Bo Diddleyja ili pak legendarnog John Lee Hookera, ,,The Yardbirds“ su obogatili svet muzike svojim magičnim, rhythm & blues dodirom neobičnih ,, ptica“

###

Vatreni britanski ritam i bluz ostaje jedno od najuzbudljivijih iskustava unutar veoma bogate i besmrtne rock and roll istorije, prepuno plesnih ritmova, sirovih i brutalno emotivnih nadražaja duše koja zna iskreno da voli, saoseća, pati i transponuje snažna duhovna iskušenja u više nego iskrenu ljubav prema čoveku – bez obzira na rasu, veru ili sve besmislene podele zabludelog i od pohlepe i zlobe posrnulog sveta. Let it roll…

Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.